Brankica Stanković o ceni traganja za istinom: Celog ću života na ulici gledati da li je neko iza mene

„Sada će opet da me napadaju”, rekla je na kraju našeg razgovora Brankica Stanković, autorka Insajdera. Neobična bi bila takva izjava za nekog ko je dobio najvažnije svetske i srpske nagrade za novinarstvo, da nije reč o novinarki koja već punih šest godina živi sa policijskim obezbeđenjem, okružena tišinom kolega i javnosti.

Čak ni vest da je posle skoro dve decenije napustila B92, osim kratke informacije u medijima, nije zavredela veću pažnju. Paradoks je u tome da je od 2004, od kada je autorka, a zatim urednica Insajdera, zajedno sa svojim kolegama iz redakcije razotkrila neke od najvećih afera u Srbiji.

Od toga ne odustaje i za Cenzolovku govori o svom novom projektu u kojem će nastaviti tamo gde je stala pre godinu dana kada je emitovan poslednji Insajder.

Cenzolovka: Šta je razlog tvog odlaska sa B92?

Stanković: Nema skrivenog razloga. Na B92 sam radila 18 godina. Počela sam na radiju, prošla sve – od anketa na ulici, priloga, uređivanja Dnevnika – sve je išlo postepeno, a od 2004. sam radila Insajder na televiziji. Za to vreme Insajder je postao nešto više od emisije. Odlučili smo da ga proširimo i na međunarodnom i regionalnom nivou i da pravimo naš internet portal, privatnu produkciju, i istovremeno nastavimo saradnju sa B92.

Cenzolovka: Malo ko će u to poverovati, naročito posle ukidanja Utiska nedelje i činjenice da Insajdera nije bilo godinu dana.

Ja nigde ne izlazim jer ne mogu psihički da podnesem da ulazim sa gomilom ljudi (iz obezbeđenja) u kafić i da me svi gledaju. Ja se u tome ne snalazim, to nisam ja

Stanković: Pa neka ne veruju, dosta mi je stalnog pravdanja. To je moja odluka i odluka nas koji radimo u Insajderu. Kada bi neko pogledao arhivu, mogao bi da nađe da smo posle svih događanja sa Utiskom nedelje, kao redakcija izdali saopštenje u kojem smo napisali da ne vidimo budućnost Insajdera na zabavnom programu. Tada smo odlučili da sačekamo i vidimo šta će se desiti sa Info kanalom, da li će se od toga napraviti informativni program.

Nama nikada niko sa B92 nije rekao da ne možemo da radimo, niti je postojao bilo kakav problem oko bilo koje teme kojom smo se bavili. Možda ja ne radim dovoljno na svom marketingu, možda bi sad trebalo da izađem i kažem kako su mene cenzurisali i izbacili, da me ukinuo Vučić i da tako budem žrtva, ali ja ne mogu da kažem nešto što nije tačno.

Cenzolovka: Šta su ti rekli vlasnici kada si odlazila?

Stanković: Nije to bilo preko noći, niti sam ja samo rekla da hoću da odem, a oni rekli „važi”. Iznenadila me je njihova reakcija, jer su oni rekli da je njima Insajder jako važan, da žele da ostanemo, da ćemo dobiti više prostora u programu.

Iskreno, očekivala sam da će jedva čekati da nas se reše, ali nije bilo tako. Pokušavali su da nam izađu u susret, da nas zadrže, a mi, s druge strane, mislimo da se ništa neće izgubiti.

Ovakve emisije se svuda u svetu rade u privatnoj produkciji, a dogovor je da će oni dalje imati Insajder ako žele, a mi ćemo ga raditi sami.

Cenzolovka: Nije to lako razumeti. Bila si stalno zaposlena, pritom sa policijskim obezbeđenjem, napuštaš okrilje jedne etablirane medijske kuće i ulaziš u avanturu sa privatnom produkcijom. Zašto?

Stanković: Ali to je nama izazov. Ne ulazim sama. Ulazim u celu tu priču sa ljudima koji su godinama radili sa mnom, to je ceo tim Insajdera. Možda to ljudima zvuči neverovatno…

Cenzolovka: Zvuči…

Stanković: Pa dobro, kao što im je verovatno zvučalo i to što radim a imam policijsko obezbeđenje. Naš plan je i internet portal. Ništa se u suštini ne menja, osim što nam je izazov da posle svega što smo uradili i dobili razne nagrade, probamo da sami uradimo nešto što već godinama tvrdimo da se izgubilo u Srbiji, a to je nezavisno i odgovorno novinarstvo.

Cenzolovka: Imamo li mi tržište za to? Šta ćete vi nuditi za razliku od ostalih?

Stanković: Radićemo priče prvenstveno iz Srbije, ali i iz regiona. Plan je da se napravi mreža međunarodnih novinara. Dakle, nećemo se zaustaviti na ovom tržištu i nećemo zavisiti samo od toga da li će neka televizija hteti da pusti nešto što mi radimo, ili ne. Zato je bitna ta veb platforma, odnosno internet portal.

Cenzolovka: Imate li para za takav projekat? Ko će vas finansirati?

Stanković: Za početak, za pravljenje portala i pokretanje cele priče ne treba puno para. Nas je šestoro, ali biće nas više. Moraćemo da konkurišemo za donacije, nećemo to sve moći sami, ali naše je da pokušamo.

To šta je Insajder postao i činjenica da su svi ljudi koji su ga radili i dalje sa mnom, bez obzira na sve i bez obzira na to hoće li sutra imati platu ili ne, za mene je najveći uspeh

Cenzolovka: Kada ćete početi? Hoćete li biti otvoreni ili ćete naplaćivati?

Stanković: Neće morati da se plaća, mada, naravno, u nekoj perspektivi postoji i ta ideja. Nije realno da počnemo pre januara. Odlučili smo da napravimo nešto što je uticajno, što ima smisla, što je odgovorno novinarstvo, a to znači da ne sme da se objavi ništa o bilo kome ili bilo čemu bez dokaza, da ne sme da bude nikakve greške.

Cenzolovka: Kada bi sada, baš u ovom trenutku, radila neku temu, šta bi to bilo?

Stanković: Sve je tema. Ne znam odakle ćemo pre da krenemo. Bavićemo se i dnevnim događajima, dakle – ne samo kao do sada, jednom godišnje serijal od šest emisija. Jeste to zahtevno, ali pokušaćemo. Pa ako uspemo – odlično, a ako ne – nećemo se baviti više ovim poslom.

Cenzolovka: Svedok si različitih faza i promena medijske scene u Srbiji. U kakvoj smo fazi, prema tvom mišljenju, danas?

Stanković: Pre sedam godina sam u jednom intervjuu rekla da je situacija u medijima gora nego u vreme Miloševića. I rekli su mi, od Verana Matića pa nadalje – pa kako možeš tako nešto da kažeš? Mislim da se ta teza pokazala kao tačna.

I tada me je nerviralo što se više nije znalo ko tu za koga radi. Posle 5. oktobra pojavilo se milion nekih dnevnih novina, tabloida, sve je radio jedan te isti krug ljudi, mi smo 2005. godine čak radili i emisiju o tome. To traje i nikako da se novinari probude i kažu – hej, pa ja nisam ničiji politički radnik, ni portparol, već novinar koji informiše u interesu javnosti.

Cenzolovka: Šta je razlog?

Stanković: Sve se vrti oko para, tu postoji i politički uticaj, ali ja i dalje tvrdim da urednik mora da preseče. Mene niko nikad nije zvao, ali moje urednike verovatno jeste.

Tvrdim da ko god je na vlasti može da zove samo nekog ko to dozvoljava. Ako vas zove neki političar ili neko drugi i preti da ćete ostati bez reklama i ako ga prvi put poslušate, zvaće vas svaki sledeći put kad mu nešto smeta.

Cenzolovka: Ali to se događalo u B92. Zbog Insajdera je Mišković povukao sve reklame sa programa kada je 2006. rađen serijal o kiparskim parama.

Stanković: Dok je išao serijal, mi nismo ni znali da je Mišković povukao reklame već posle prve emisije. Veran nam je to rekao tek kada je serijal prošao. Na takav način nas je kao urednik zaštitio.

Cenzolovka: Kako si se osećala kada je ugašen Radio B92? Deo si stare postave iz devedesetih?

Stanković: Tamo sam odrasla. Još ranije je trebalo da promeni ime. Odavno to nije onaj naš radio.

Cenzolovka: Kažeš da danas ima mnogo tema, ali zašto nema više istraživačkog novinarstva?

Stanković: Na televizijama to je jedino bio Insajder, i to kao incident. Opet je u pitanju novac. Istraživačko novinarstvo je skupo, nekoliko novinara nekoliko meseci radi jednu veliku temu, ne proizvodi dnevni program a sve vreme je na plati.

Zato je i u svetu trend da se takvo novinarstvo seli ili na portale ili u privatne produkcije. Na portalima kod nas ima više od 20 novinara koji se bave istraživačkim novinarstvom.

Međutim, novinari koji se bave ozbiljnim temama nisu toliko glasni kao ovi koji izmišljaju, koji prenose sve što im padne na pamet, koji služe da naprave novine da bi nekog uništili, pa ih onda ugase.

Kada bi postojalo jako medijsko udruženje koje okuplja novinare koji se bave odgovornim, istraživačkim novinarstvom, ne bi tabloidi mogli da kreiraju javno mnjenje tako što se bave naručenim temama. Ali nekako je ta druga strana uvek tiha.

Cenzolovka: Zašto?

Stanković: Zbog straha. Zato što niko neće da nešto kaže da ga ne bi onaj Vučićević sedam dana stavljao na naslovnu stranu Informera. Ljudi se povlače iz straha, neće da se zameraju, nedostaje novinarska solidarnost.

Cenzolovka: Možda je razlog i u tome što istraživačke priče nemaju javnu podršku. Insajder je otkrio mnogo toga, ali to nije imalo onaj društveni, politički efekat kakav bi se očekivao.

Stanković: Ne možemo da kažemo da nije. Na primer, u serijalu „Službena zloupotreba“ dokazali smo da su predstavnici vlasti, tada DS-a, a prethodno i DSS-a, poklanjali ekskluzivno zemljište biznismenima, bez ikakve licitacije.

Prvih pet dana su to pokušali da demantuju, ali su posle uradili izmenu Zakona o planiranju i izgradnji, gde se retroaktivno vraća državi sve ono što je trebalo da se naplati i onda su svi ti biznismeni koji su dobili to zemljište morali da uplate u budžet naknadu za gradsko građevinsko zemljište, čime je ipak nadoknađena ta šteta u budžetu. Što jeste negde direktan uspeh Insajdera.

Cenzolovka: Dobijali ste i kritike da radite u funkciji određene politike, ili čak policije. Naročito kada su posle emisija sledila hapšenja.

Stanković: Ali to stvarno nije tačno. Niko ne mora da bude toliko upućen, ali kad pročita novine, jasno se vidi šta je servirano iz policije od početka do kraja. Kod nas, pogledajte na sajtu, sve postoji, ne postoji nijedna afera koja je pokrenuta iz policije da je Insajder učestvovao.

Možemo da dobijemo neki dokument, ali je naša obaveza da mi to proverimo. Nekoliko priča nismo objavili zato što nismo bili sigurni, nismo mogli da proverimo, a ispostavilo se da je tačno, pa su drugi mediji objavili.

Hapšenja su se dešavala posle serijala kada neka tema izazove veliku medijsku pažnju. To je bio način da vlast prikupi političke poene. Takav je, na primer, bio slučaj sa serijalom o fudbalskoj mafiji. Uhapšeno je više i ne znam koliko njih, Džajić je u međuvremenu aboliran, a Zvezdan Terzić, koji je bio u bekstvu, vratio se. Sudski proces protiv njega traje, a on je fudbalski funkcioner.

Odvratno se osećam zato što živim u zemlji u kojoj ne postoji čak ni ljudska svest u kakvoj se situaciji neko našao zato što je samo radio svoj posao. Pa čujem, kažu: „to je njen izbor”. Pa nije moj izbor! Nije moj izbor bio da ne mogu da izađem na ulicu sama

Cenzolovka: Koliko god da te kritikuju, ti svoju cenu plaćaš. U nju je uračunata i poslednja presuda Višeg suda koja poništava prethodnu presudu huliganima.

Stanković: Jedva čekam da krene taj naš portal i jedna od tema će svakako biti pravosuđe. Kad su me pozvali da dam stoti put jedan te isti iskaz, da budem u sudnici sa svim tim huliganima koji su bacali po stadionu lutku koja je predstavljala mene, rekla sam im da sistem štiti nasilnike.

I ovo je dokaz da je to tačno. Sudilo se grupi čiji je vođa bio Miloš Radisavljević Kimi, koji je bio u bekstvu. Ja sam već pogubila konce kome se tu više sudi, ko je oslobođen, a ko nije, ali paradoks je da je on kao vođa osuđen pravosnažno na zatvorsku kaznu, a ovi drugi na uslovnu za isto delo, zato što sude različite sudije. I sada su oslobođeni potpuno.

Cenzolovka: Upadljivo je da do danas, dve nedelje posle te oduke suda, nije bilo reakcije ni u javnosti ni u medijima. Kako to objašnjavaš?

Stanković: Mene je to jako pogađalo ranije, ali sad me više uopšte ne pogađa. Kao što ne postoji snaga da se izguraju jake priče koje su u interesu javnosti nego uvek pobedi tabloidno novinarstvo, tako ne postoji ni novinarska solidarnost.

Ako jedan novinar, bez obzira na to da li sam to ja ili neko drugi, prođe tako kako sam ja prošla, to je realna opasnost za novinarstvo. Ne može društvo da bude demokratsko ako imate novinara koji šest godina živi sa policijskim obezbeđenjem.

Cenzolovka: Knjiga koju si napisala o svim posledicama rada u Insajderu bila bi klasičan triler da je fikcija, ali reč je o tebi i tvojoj ispovesti. Prošle su dve godine, knjiga je rasprodata, a ipak u odnosu na sadržaj nije imala pravi odjek u javnosti. Zašto?

Stanković: Ne znam. To je za mene bio jedini način, više nisam mogla da ćutim, ali sad mi je žao što sam uopšte to napisala. Ne vidim smisao toga, osim što je eto tako to ostalo, pa će neko nekad da ispita šta se stvarno sve dešavalo, neki budući novinari, nadam se.

Napisala sam knjigu samo zato što sam mislila da će tako da se prekine agonija u kojoj sam se nalazila. Kad iznesem sve što se desilo, o čemu su mi pričali da moram da ćutim, kad objavim sve, imenom i prezimenom, ko je šta rekao, službene beleške od koga mi preti opasnost, mislila sam, sad će država morati da reaguje i da kaže – čekajte, ako postoje nekakve informacije, službene, operativne, da meni neko ugrožava život i bezbednost, pa onda hajde da se taj neko uhapsi, pa da se ja oslobodim tog policijskog obezbeđenja. Ili da kažu kako to nije tačno.

Cenzolovka: Tražila si da ti ukinu policijsku zaštitu pre nekoliko meseci, posle najave emisije Reporter koja se bavila upravnim odborima fudbalskih klubova. Kakav si odgovor dobila?

Niko neće da nešto kaže da ga ne bi onaj Vučićević sedam dana stavljao na naslovnu stranu Informera. Ljudi se povlače iz straha, neće da se zameraju, nedostaje novinarska solidarnost

Stanković: Tu emisiju su radili novinari Insajdera a ne ja, ali je cela tema pomerena na postavljanje pitanja zašto ja uopšte imam obezbeđenje. U tih deset dana jedne sramne kampanje koja je vođena u Informeru i na Pinku niko od nadležnih institucija koje rade tu procenu bezbednosti nije izašao i rekao da li ja jesam ili nisam ugrožena. Pa se tek onda oglasio ministar Stefanović i rekao kako sam ugrožena i da moram da imam obezbeđenje.

I ako je tačno to što je on rekao, tek je to skandal. Pustili su da me danima linčuju na taj način, da dobijam poruke: „pazi kad ti dete izlazi napolje”. Pa to je strašno.

Tražila sam da mi ukinu obezbeđenje jer je to očigledno bio cilj kampanje. Zvala sam policiju, danima mi se niko nije javljao. A onda su mi zakazali sastanak i saopštili da će biti urađena nova procena bezbednosti, a da po ovoj sadašnjoj, nažalost, oni ne mogu da ukinu policijsko obezbeđenje.

Cenzolovka: Sigurno si i ti čula komentare da te zapravo drže u izolaciji i pod kontrolom pod izgovorom da si u opasnosti. Koliko je tebi logična takva teza?

Stanković: I ja sam tako na početku mislila, mada mi je tada saopšteno da je povod serijal o huliganima. Tada su zaista bile te strašne pretnje i govorili su mi da postoji opasnost da će neko da iskoristi pretnje huligana da se osveti pa da ispadne da su to uradili huligani.

I ja sam razmišljala da je to način da me nateraju da ne radim. Ali je Insajder nastavio da se emituje, a oni ništa nisu uspeli, ako je to bila namera. Tako da ne mogu da verujem da je neko lud da šest godina pravi trošak za državu obezbeđujući mene, a emisija ide. Tek to nije logično.

Cenzolovka: Da se vratimo na knjigu u kojoj si opisala način na koji su vođeni sudski procesi protiv huligana, do toga kako si praćena i po inostranstvu i da je postojao snajper namenjen tebi…

Stanković: To sve postoji kao službena beleška.

Cenzolovka: To su teme kojima bi, ako se već njima ne bavi država, trebalo da se bavi javnost i, naravno, mediji. Kako objašnjavaš tu tišinu i nezainteresovanost kolega da postavljaju dalje pitanja?

Stanković: Zato što ih ne zanima. Da se novinari bave svojim poslom, to bi bila njihova tema. Ne samo zato što to njima sutra može da se desi već zato što to pokazuje svu slabost sistema. Ako je neko u takvoj situaciji, a novinari smatraju da tu nema šta dalje da pitaju, šta sad ja tu mogu? Bilo je par tih nekih tekstova i tako je priča završena.

Cenzolovka: Kako se ti onda osećaš?

Stanković: Odvratno. Odvratno se osećam zato što živim u zemlji u kojoj ne postoji čak ni ljudska svest u kakvoj se situaciji neko našao zato što je samo radio svoj posao.

Pa čujem, kažu: „to je njen izbor”. Pa nije moj izbor! Nije moj izbor bio da ne mogu da izađem na ulicu sama. Političari koji imaju obezbeđenje su to sami izabrali, to je njima normalno, ali ja nisam od onih osoba kojima to prija, koje žele s tim da paradiraju, kojima je lepo da se pojavljuju.

Ja nigde ne izlazim, i sama znaš, kada god me zovete, ne dolazim, jer ne mogu psihički da podnesem da ulazim sa gomilom ljudi u kafić i da me svi gledaju. Ja se u tome ne snalazim, to nisam ja.

Cenzolovka: Kada bi ti sad ukinuli obezbeđenje, da li bi te bilo strah? Možeš li da zamisliš da sama hodaš ulicom?

Stanković: Najveća cena koju sam platila jeste to što ću se verovatno celog života kada sama izađem iz kuće okretati i gledati da li je neko iza mene. Par puta sam bežala obezbeđenju. Nenormalno mi je bilo da sam kod kuće, nemam cigarete, a treba da zovem policiju da me prati do prodavnice. Poslednji put kada sam tako izašla, okretala sam se non-stop, gledala da li me neko prati. Kad sam došla kući i zaključala vrata, pomislila sam da ja više zaista nisam normalna osoba. Briši ovo da nisam normalna (smeh). Ali postala sam svesna da je takav život ostavio ogromne posledice.

Cenzolovka: Da li je onda sve to što si radila i kroz šta si prošla vredelo?

Stanković: To šta je Insajder postao i činjenica da su svi ljudi koji su ga radili i dalje sa mnom, bez obzira na sve i bez obzira na to hoće li sutra imati platu ili ne, za mene je najveći uspeh.