Protokoli privatizacionih mudraca

Proces privatizacije medija predstavlja farsu koja prikriva nameru vlasti da ugasi što veći broj glasila. Dok Ministarstvo informisanja ističe da se radi o otporu medija i lokalnih vlasti, Cenzolovka podseća na činjenice koje govore da je upravo opstrukcija Ministarstva informisanja glavni razlog zašto do sada nijedna privatizacija medija u Srbiji nije ostvarena

Rokovi za privatizaciju medija u javnom vlasništvu, koje je propisao Zakon o javnom informisanju, bliže se isteku, a da Agencija za privatizaciju ni za jedan od 73 medija u vlasništvu republike, pokrajine i jedinica lokalne samouprave još nije objavila javni poziv za privatizaciju.

Mnogi su se ovih dana pitali zašto, a Ministarstvo kulture i informisanja objašnjavalo je da je reč o otporu lokalnih vlasti i samih medija i da se „mnogi od njih nadaju da će se desiti čudo”, kako reče ministar Ivan Tasovac, odnosno da će ipak ostati u vlasništvu opština i gradova. U četvrtak je, međutim, postalo jasno da to objašnjenje ministra i njegovih podređenih nije istinito i da je upravo opstrukcija Ministarstva informisanja glavni razlog što nijedna privatizacija nije ostvarena.

U četvrtak, 18. juna, samo dan pre isteka roka u kojem su mediji morali da pošalju Agenciji novu procenu svoje vrednosti, održan je okrugli sto na kojem su učestvovali predstavnici Ministarstva, Agencije, medijskih udruženja, novinarskog sindikata i samih medija o kojima je reč. Pomenuti 19. jun postavljen je kao rok da mediji usklade privatizacionu dokumentaciju sa izmenama Zakona o privatizaciji, donetim 27. maja. Ministar Tasovac je jasno naglasio da će mediji koji do tog petka ne pošalju traženu dokumentaciju, 1. jula biti prvo ponuđeni zaposlenima kroz besplatne akcije, a ako zaposleni ne budu zainteresovani, ti mediji će biti ugašeni.

Tajna ministarskog protokola

Na pitanje zašto do sada nije sproveden nijedan postupak privatizacije, čak ni za medije koji su pre zakonskih izmena dostavili Agenciji za privatizaciju svu do tada propisanu dokumentaciju, Ljubomir Šubara, direktor Agencije, odgovorio je da nije postojao protokol koji je sastavni deo privatizacione dokumentacije.

Prema podacima koje je Istinomer krajem aprila dobio od Agencije za privatizaciju, čak 60 medija poslalo je do tada predviđenu dokumentaciju, a za neke od preostalih rečeno je da to nisu uradili iz opravdanih razloga. Ministarstvo je, međutim, razvlačilo raspravu sa Agencijom do trenutka kada su medijskim kućama nametnute nove obaveze, samo mesec dana pred rok posle kojeg im preti gašenje. Rezultat: ovoga puta se očekuje da će tek 34 od 73 medija podneti dokumentaciju

Pošto nikom nije bilo jasno o kakvom je protokolu reč, a Šubara to nije objasnio, u prvom trenutku se prešlo preko ove izjave, ali je pitanje kasnije ponovo postavljeno, ovoga puta u vezi sa sudbinom novosadskog Dnevnika koji je pre tražene obnove dokumentacije sve poslao na vreme. Šubara je ponovio: „Nije postojao protokol. Njegovo postojanje je nametnuto Zakonom o javnom informisanju.”

Prisutni predstavnik Dnevnika iznenađeno je odgovorio: „Ali taj protokol ne sačinjavamo mi!” Iz zbunjene publike je izletelo: „Pa ko treba da ga sačini?” Posle kraće, napete pauze, Šubara je odgovorio: „Ministarstvo kulture i informisanja.”

Posle salve neurotičnog smeha koja se prolomila publikom, državni sekretar Ministarstva informisanja Saša Mirković brže-bolje je objasnio da je zaista „do pre desetak dana” trajala komunikacija između Ministarstva i Agencije na temu neophodnosti postojanja tajanstvenog protokola, pri čemu je Agencija zastupala gledište da je protokol neophodan, a Ministarstvo da nije. Rasprava se završila bez zaključka jer, kako reče Mirković, „posle to nije ni bilo važno”.

Na samom okruglom stolu nije razjašnjeno o kakvom je zapravo protokolu reč, ali je Cenzolovka uspela da dobije objašnjenje od Zorana Pavića, zaduženog za odnose s medijima u Agenciji za privatizaciju. Zakon o javnom informisanju predviđa da se novi vlasnik ugovorom o privatizaciji obaveže da će tokom pet godina po kupovini medija održati „kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa”, što uključuje i obavezu zadržavanja udela programskog vremena na jezicima nacionalnih manjina, kao i udela informativnih, obrazovnih, naučnih, kulturno-umetničkih, dečjih, zabavnih, sportskih i drugih sadržaja od javnog interesa.

Agencija je nadležna za sprovođenje privatizacije, uključujući i kontrolu ispunjenja obaveza iz ugovora, ali su u ovoj ustanovi shvatili da za kontrolu uređivačke politike medija jednostavno nisu stručni. Budući da je po zakonu Ministarstvo informisanja nadležno za nadzor njegovog sprovođenja, rukovodstvo Agencije   htelo je da razjasni šta su tačno čije obaveze u vezi s ovim pitanjem.

Prema podacima koje je Istinomer krajem aprila dobio od Agencije, do tog momenta čak 60 medija poslalo je do tada predviđenu dokumentaciju, a za neke od preostalih rečeno je da to nisu uradili iz opravdanih razloga. Umesto da se saglasi sa ovim sasvim razumljivim zahtevom Agencije i tako omogući privatizaciju medija koji su bili ažurni, Ministarstvo je razvlačilo raspravu sve do trenutka kada su medijskim kućama nametnute nove obaveze, i to samo mesec dana pred rok posle kojeg im preti gašenje.

Trikovi iz vladine radionice

Te obaveze, a pre svega je reč o neophodnosti nove procene vrednosti, pokazale su se samo kao novi trikovi. Kako je na pomenutom okruglom stolu objasnila Olivera Ubavić, glavna urednica Radio Šida, posle usvajanja izmena Zakona o privatizaciji, Agencija je 3. juna obavestila medije da treba da dostave novu procenu, ostavivši im za to rok od 30 dana, dakle do 3. jula (čudno već zbog toga što taj rok ističe posle zakonskog roka da se privatizacija okonča). Mediji su se dali na posao i, iako se mahom nalaze u teškoj finansijskoj situaciji, po drugi put za deset meseci angažovali su ovlašćene procenitelje čije usluge koštaju 500.000 dinara.

Ali, ne lezi vraže, 11. juna stiže novi dopis Agencije kojim se nalaže da se dokumentacija pošalje najkasnije 19. juna! Nastaje nova strka da se procene završe, ali se pokazalo, bar u slučaju Radio Šida, da procenitelji ne mogu da okončaju posao u skraćenom roku.

Prećutkuje se činjenica da akcije u medijima koji ne budu privatizovani ne mogu dobiti oni koji su već dobili besplatne akcije NIS-a, Telekoma i drugih državnih preduzeća. U najboljem slučaju, na besplatne akcije ovom prilikom može da računa svaki deseti zaposleni u medijima

Tako je, zaključno sa 17. junom, u Agenciju stigla nova dokumentacija za svega 14 medija, uz obećanje dodatnih 20 da će procene poslati u zadatom roku. Ako se ispostavi da je zaista tako, privatizacija će biti pokušana u samo 34 medija u javnom vlasništvu, a 39 njih će biti ponuđeno zaposlenima, ili likvidirano. Neće biti prodavani ni mediji kod kojih je procena pokazala da su gubici veći od vrednosti kapitala, kao ni mediji čije je vlasništvo, posle ranije neuspele privatizacije, preneto na Agenciju ili Akcionarski fond.

Međutim, ni onim medijima koji će biti ponuđeni na prodaju nije obezbeđen opstanak. Zakon o privatizaciji kaže da proces privatizacije počinje objavljivanjem poziva potencijalnim kupcima da pošalju pisma o zainteresovanosti. Agencija je to već uradila, u avgustu prošle godine. Do isteka roka javili su se zainteresovani za samo 49 medija.

Iako u medijima tumače ovaj korak u privatizaciji kao formalnost koja nije od velikog značaja, jer pismo o zainteresovanosti ne obavezuje pošiljaoca da se uopšte pojavi na aukciji, kao što ne sprečava onog ko ga nije poslao da ipak dođe, postoji tu jedna veoma značajna začkoljica.

Zakon o privatizaciji, naime, propisuje da Agencija predlaže donošenje odluke o načinu privatizacije i pripremama preduzeća za nju ako je iskazano interesovanje investitora prihvatljivo i ako su okvirni planovi poslovanja koje su poslali interesenti pozitivno ocenjeni. Ako nije iskazano prihvatljivo interesovanje investitora, ili nije pristiglo nijedno pismo o zainteresovanosti, Agencija ne donosi ovaj predlog, već samo o tome obaveštava Ministarstvo privrede. Pitanje je kako će se tumačiti ova odredba i da li će uopšte biti pokušana prodaja medija za koje nije stiglo nijedno pismo.

Veliko je pitanje i šta znači da je „interesovanje investitora prihvatljivo”, pogotovo kada se uzme u obzir slučaj Radio Tutina, za koji je interesovanje iskazao samo jedan „investitor” – sama opština Tutin. Jer, Zakonom o informisanju zabranjeno je da vlasti poseduju medije.

Osim toga, kako će na stvarno interesovanje medija uticati ona famozna odredba o zadržavanju uređivačke politike, koja nije baš atraktivna za oglašivače, tokom čitavih pet godina?

Deonice? Neće moći

Sve medije koji nisu ponuđeni na prodaju, ili jesu, ali nisu prodati, čeka ista sudbina. Prvo će njihove besplatne akcije biti ponuđene zaposlenima, a ako oni to ne prihvate, mediji će biti ugašeni. Rekao bi čovek, tim medijima je ponuđena još jedna šansa da, prelaskom u ruke zaposlenih, opstanu. Pošto je ovaj tekst pun poštapalica „ali”, „međutim” i sličnih, evo još jedne: Međutim, vlast je obezbedila da u ogromnom broju slučajeva ni do toga ne dođe. U martu je Vlada donela „Uredbu o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija” kojom je regulisana besplatna podela akcija, o čemu su mediji već pisali.

Ta uredba propisuje da će akcije biti deljene srazmerno godinama staža zaposlenih u tom mediju, ali određuje da akcije ne mogu dobiti oni koji su već dobili besplatne akcije NIS-a, Telekoma i drugih državnih preduzeća. Te akcije je dobilo 4,8 miliona punoletnih građana, u zemlji gde punoletnih građana ima oko 5,7 miliona. Oni koji ih nisu dobili, većinom su punoletni odskora, pa u najboljem slučaju na besplatne akcije ovom prilikom može da računa svaki deseti zaposleni u medijima.

Ni njima to neće mnogo vredeti, jer će sve nepodeljene akcije biti prenete u Akcionarski fond, a pošto je to državna ustanova, a vlasništvo države u medijima je, jelda, zabranjeno, celokupna firma će morati da bude likvidirana, ili će morati da promeni delatnost.

Iz svega ovoga može se izvući samo jedan zaključak: cilj ove akcije uopšte nije privatizacija medija, već gašenje i nestanak što većeg broja njih sa medijske scene. Zašto bi Vlada i naročito Ministarstvo informisanja težili takvom cilju?

Saša Mirković je više puta izjavljivao da u Srbiji postoji previše medija. Zanimljivo, na istoj tvrdnji insistiraju i predstavnici Medijske koalicije, čiji su predlozi odlučujuće uticali na izgled sadašnjeg Zakona o informisanju. Ta koalicija, u kojoj i pored učešća novinarskih udruženja vlasnici privatnih medija vode glavnu reč, sve nervoznije traži da se privatizacija medija što pre okonča. Jasno je da se neće žaliti kada dobar deo konkurencije nestane iz borbe za sve manji marketinški kolač. I na tome će moći da zahvale Ministarstvu kulture i informisanja.

 Foto: Medija Centar