Zakon kaže da nije tačno da Regulatorno telo za elektronske medije nema mehanizme da spreči prikazivanje rijalitija bar u dnevnom i ranovečernjem terminu na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Može da kazni emitera, uključujući i to da mu privremeno zabrani emitovanje ili oduzme dozvolu
Više od sto hiljada ljudi potpisalo je onlajn peticiju protiv rijaliti emisija koje su ovih dana najzastupljeniji televizijski žanr na domaćim komercijalnim kanalima sa nacionalnom frekvencijom.
Iz istog razloga, prvog dana septembra na Trgu republike u Beogradu okupila se grupa mladih koja je uz zvuke klasične muzike javnosti uputila poruku „Hoćemo kulturu, a ne rijaliti“.
Peticija „protiv bluda, nemorala, šunda, kiča, zaglupljivanja naroda i propagiranja pogrešnih vrednosti“ prikupila je do sada ubedljivo najveći broj potpisa na specijalizovanom portalu peticije24.com.
Od stotinak onlajn peticija koje su na ovom portalu potpisivane u prethodnih pet godina, najveći broj ima tek nekoliko hiljada glasova, a peticija slične sadržine iz 2013, koja se zalagala za gašenje „Farme” i „Velikog brata”, privukla je samo hiljadu i četiri stotine potpisnika.
Kada bi se bar hiljaditi deo potpisnika peticije iz dana u dan žalio nadležnom regulatornom telu zbog sadržaja rijaliti emisija, ono bi bilo prinuđeno da reaguje, što bi u krajnjem ishodu moglo da dovede i do izricanja neke od mera
Simboličan protest mladih i dobar odziv potpisivanju peticije obradovao je deo populacije koja je iskreno zabrinuta i zapitana nad budućnošću našeg, već dugo, teško obolelog društva. Možda ipak nismo svi moralno mrtvi, možda među mladima ima snaga koje mogu da se odupru onima koji zarad profita omogućavaju da nam primitivizam, vulgarnost, nasilje, polusvet iz TV ekrana nadire u domove i tako nepovratno menja moralnu supstancu i vrednosni kod čitavog društva.
Da li se i kako se naše društvo može odupreti ovoj najezdi negativnih uticaja koji dolaze iz medija? Koliko su uopšte delotvorne ovakve peticije i kakvi se efekti mogu očekivati od sledećih koraka koji se najavljuju, kao što je prikupljanje potpisa na ulici (a ne samo onlajn) ili protestovanje ispred sedišta Regulatornog tela za elektronske medije (REM ranije RRA)? Postoji li nešto što bi u kraćem roku moglo biti delotvornije?
Postoji.
Predlažem dve stvari.
Žalite se REM-u.
Kada bi se bar hiljaditi deo potpisnika peticije iz dana u dan žalio nadležnom Regulatornom telu za elektronske medije zbog sadržaja rijaliti emisija, ono bi bilo prinuđeno da reaguje, što bi u krajnjem ishodu moglo da dovede i do izricanja neke od mera.
A mere podrazumevaju opomene, upozorenja, privremene zabrane emitovanja, ali i oduzimanje dozvole.
Pritužbe se mogu slati direktno preko sajta REM ili uz pomoć portala publika.rs, koji je napravljen baš da bi građanima pomogao da se žale na televizijske programe koji sadrže nasilje, govor mržnje, kojima se ugrožavaju ljudska prava i ljudsko dostojanstvo i koji štete razvoju dece i maloletnika.
Možda ipak nismo svi moralno mrtvi, možda među mladima ima snaga koje mogu da se odupru onima koji zarad profita omogućavaju da nam primitivizam, vulgarnost, nasilje, polusvet iz TV ekrana nadire u domove i tako nepovratno menja moralnu supstancu i vrednosni kod čitavog društva
A u rijalitima ima svega od navedenog!
Da ne bude nesporazuma, pritužbe građana uopšte nisu potrebne da bi REM reagovao u slučaju kada televizije ne poštuju obaveze koje se odnose na programske sadržaje i na uslove pod kojima su dobile dozvolu za emitovanje. Naprotiv, to je dužnost i obaveza ovog tela. Ono zato i postoji. Između ostalog da kontroliše rad televizija, da reaguje ako krše zakon, da postupa po prijavama građana.
Ali, REM to uporno ne radi.
Ćuti, ne reaguje, ne objašnjava javnosti ni kakva je njena uloga u kontroli medija. Većina građana, na primer, ne zna ni kome ni kako može da se žali na neprikladne programe. REM ih o tome nikada nije obavestio na adekvatan način, a morao je.
A kada građanin i pošalje žalbu ovom telu, po pravilu ostaje bez informacije o daljoj sudbini te prijave, o tome da li će biti uvažena, da li će dovesti do neke promene.
Dakle, ako želite da utičete na to da rijaliti programi ne dominiraju televizijskim ekranima, posetite ova dva sajta i pišite prijave. Što češće i što više, to bolje!
Tražite da se što pre donese pravilo da programi neprikladni za mlađe od 12 godina smeju da se emituju samo posle 21 čas. Kao i da se rijaliti programi uzrasno kategorizuju za starije od 18 godina.
Trebalo bi pokrenuti snažnu kampanju ka REM-u u kojoj bi se od ovog regulatornog tela tražilo da hitno unapredi svoj Pravilnik o zaštiti maloletnika, donet marta 2015.
Medijska promocija rijaliti prostakluka: Naslovna strana Blica 6. septembra
Ključni zahtev bi bio da se doda odredba da se programi označeni sa „12“ mogu emitovati posle 21h (tekst u kome je iznet ovaj predlog objavljen je na Cenzolovci početkom juna, pogledati: „Sunovrat jednog društva: Brutalno nasilje i rijaliti u terminu dečjeg programa“.
Time bi se onemogućilo da se rijaliti programi emituju tokom dana, kao što je sad slučaj. REM bi trebalo da donese i posebno obavezujuće uputstvo za emitere da rijaliti programe, kakve trenutno gledamo na domaćim televizijama, označavaju sa „18“, čime bi se obezbedilo da ovi programi budu u etru od 23 do 6 časova.
U ovoj kampanji, u kojoj bi se od REM-a zahtevalo da odmah unapredi svoju regulativu, odlučujući pritisak trebalo bi da izvrše strukovna udruženja, organizacije roditelja, kompletan nevladin sektor. Naravno, uvek je važan i angažman građana, i u tom smislu svaka peticija koja ima konkretan i ostvarljiv cilj više je nego dobrodošla.
Zahtev aktuelne peticije da se „zabrani javno emitovanje“ rijaliti emisija ili „bar emitovanje na nacionalnim frekvencijama“ postavljen je suviše široko i za njegovo ostvarenje potrebno je mnogo međukoraka različitih aktera, što znači da zahteva i dosta vremena.
Emisije je nemoguće tek tako zabranjivati, makar one bile i rijaliti programi, a zahtev da se nešto zabrani po pravilu stvara otpor i nudi validan kontraargument da bi to bilo ugrožavanje slobode izražavanja.
Ovako postavljen zahtev u peticiji, koju je potpisalo više od sto hiljada ljudi, omogućio je ljudima iz Saveta REM (koji su, pored samih medija, najodgovorniji za sveprisutnost rijaliti emisija) da se iz ove situacije elegantno izvlače, uz objašnjenja da ne može ništa da se zabranjuje bez pravnog osnova, da bi morao da se menja zakon, što mogu da urade samo poslanici u Skupštini itd.
U ovoj kampanji, u kojoj bi se od REM-a zahtevalo da odmah unapredi svoju regulativu, odlučujući pritisak trebalo bi da izvrše strukovna udruženja, organizacije roditelja, kompletan nevladin sektor… Svaka peticija koja ima konkretan i ostvarljiv cilj više je nego dobrodošla
Prema navodima jednog portala, o čijem kredibilitetu ne znam mnogo, čelni čovek Saveta REM rekao je da su oni „potpuno nemoćni“ kada je u pitanju aktuelni zahtev javnosti da se neprimereni rijaliti programi uklone sa TV ekrana.
Pa da li je to zaista tako? Da li je tačno da REM nema mehanizme da spreči prikazivanje rijalitija bar u dnevnom i ranovečernjem terminu na četiri kanala sa nacionalnom frekvencijom?
Sudeći po onome što piše u zakonu, nije.
REM i te kako ima zakonskog osnova da odmah reaguje i izrekne odgovarajuće mere. I to iz sledećih razloga:
Zbog povrede uslova koji su sadržani u dozvoli (videti član 24 i član 28 Zakona o elektronskim medijima /ZEM/, kao i Pravilnik REM-a o načinu izricanja mera pružaocima medijskih usluga).
Sve televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju dobile su dozvole kao emiteri celokupnog programa i dužne su da imaju žanrovski raznovrstan program (informativni, obrazovni, kulturni, naučni, sportski, zabavni itd.), što znači da krše pravila ukoliko dominira jedna vrsta programa, u ovom slučaju rijaliti i zabavni programi.
Tendencija smanjenja programske raznovrsnosti na komercijalnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom primetna je već godinama, o čemu svedoče i dokumenti REM-a.
Smanjenjem programske raznovrsnosti ugrožava se i poštovanje medijskog pluralizma, standarda koji ima centralno mesto u evropskoj medijskoj regulativi.
Žalite se REM-u! Ako želite da utičete na to da rijaliti programi ne dominiraju na televizijskim ekranima posetite portal REM ili Publika.rs i pišite prijave. Što češće i što više, to bolje!
Ako se na četiri od pet TV kanala sa nacionalnom pokrivenošću emituju rijaliti programi, pri čemu je na nekim kanalima to i dominantna vrsta programa, može se govoriti o ozbiljnom narušavanju obaveze da u ponudi TV stanica budu raznovrsni medijski sadržaji.
Zbog povrede obaveza koje se odnose na programski sadržaj (videti članove 28, 47, 50 i 68 Zakona o elektronskim medijima).
RRA/REM može da kazni emitera, uključujući i to da mu privremeno zabrani emitovanje ili oduzme dozvolu ukoliko je on povredio neku od obaveza koje se odnose na sadržaj programa koji prikazuje, a koje su navedene u članovima 47-71 Zakona o elektronskim medijima (ZEM).
To konkretno znači da emiter može biti kažnjen ako, na primer, ne doprinosi podizanju opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa građana (član 47, stav 3 ZEM) ili ne poštuje ljudska prava i dostojanstvo ličnosti, što uključuje i zaštitu dece i maloletnika (član 50, 68 ZEM).
U zakonu se precizira da sadržaji koji mogu da škode moralnom ili mentalnom razvoju maloletnika ne treba da budu dostupni preko radija i televizije, izuzev ako se prikazuju u terminu kada ih maloletnici po pravilu ne prate, ili su zaštićeni tehničkim postupkom, što znači da se prikazuju na plaćenim kanalima i može im se pristupiti pomoću šifre.
Dakle, kada bi hteo da zaštiti bar decu i maloletnike od terora rijaliti gliba i protera ga u noćni termin, REM bi to lako mogao da učini. Bila bi mu potrebna eventualno jedna sednica Saveta i malo administrativnog rada.
Ograničenje emitovanja ovog programa na termine posle 23 sata, bio bi prvi korak u raščišćavanju rijaliti nereda. Kada se to učini, valja nastaviti sa nastojanjima da se takvi programi sa nacionalnih televizija presele na plaćene kanale sa uslovnim pristupom. Tek kada dođemo do te stepenice, moći će da se prihvati naizgled simpatičan argument „ako vam se ne sviđa, promenite kanal“ koji, reklo bi se, najčešće koriste oni koji bi trebalo da ponude rešenja, a nemaju ih.
S obzirom na to da na četiri od pet kanala sa nacionalnom pokrivenošću imamo rijaliti programe, ovaj argument je trenutno praktično neprimenljiv. Možemo da menjamo kanale koliko hoćemo, od rijalitija ne možemo pobeći!
Povezane priče
Sunovrat jednog društva: Brutalno nasilje i rijaliti u terminu dečjeg programa
Foto: Facebook.com
Vučić i Tramp: Netrpeljivost prema medijima i podrugljivo odbacivanje drugačijeg mišljenja
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Filmovi o novinarima i za novinare
Neću da komentarišem politiku Bogoljuba Karića, možda sam pristalica a možda i nisam. Ali svakako ću reći da je njegova televizija bila jedna od retko naj boljih koje su postojale na našim prostorima. Zašto je ugašena? Probudite se Srbi!
Poenta je da milioni ljudi gledaju reality programe zato što se emituju veci deo dana na 4 od 6 televizijskih stanica sa nacionalnim frekvencijama. Neka prebace nešto na kablovsku pa ko voli neka gleda 24 sata a na nacionalnim frekvencijama treba da ulože malo truda za neke druge programe. Samo, treba malo uložiti truda za to nešto drugo, najlakše je skupiti 10-15 egzibicionista i napraviti show.
Obožavam kad kod ovih demokratsko-liberalnih eksperata najčešće mogu pročitati pojmove: zabraniti, uništiti, saseći itd itd. Baš me interesuje ko je taj koji će određivati šta je kič, šund ili zaglupljivanje naroda (kakva idiotska konstatacija). Možda gospoDŽa Divac i slični ekstremisti? Verovatno su se sa čežnjom prisetili veselih šezdesetih i sedamdesetih dvadesetog veka kad su komesari i skojevci po komisijama određivali šta je kič a šta ne (bar da su se samo na tome zadržavali)
Simpatičan argument „ako ti se ne sviđa promeni kanal“ je sve samo ne simpatičan.To je jedini ispravni način razmišljanja. Naravno, slažem se da pojedine stvari moraju biti cenzurisane ili emitovane u prikladnom terminu ali nešto zabranjivati samo zato što se ne sviđa šačici ljudi je besmisleno. Da…šačici ljudi jer 100.000 potpisa je jedno veliko ništa u poređenju sa brojem punoletnih ljudi u ovoj zemlji koji imaju pravo glasa…otprilike 1,35%. .
Ja npr slušam death metal. Da li znate koliko se puta pojavio neki bend koji svira taj pravac muzike na bilo kojoj našoj televiziji ikad? Odgovor je 0 (slovima: nula). Jedino ako računate scenu koncerta Cannibal Corpse-a iz prvog dela Ace Venture onda je odgovor 1. I šta ja sad treba da radim? da histerišem i kukam kako mi televizije ugrožavaju ljudska prava i kako me zaglupljuju?
Odrastite…to su komercijalne televizije čije je jedino interesovanje profit. Profit ne donose emisije o Šopenu, Marini Abramović (da li je ona kič?) i o običajima plemena u gornjem toku Amazona već emisije sa sisatim pevačicama, starletama, akademcima sa ulice itd. Možemo da se ljutimo koliko god hoćemo ali je tako. Inače, televizor u kući nema već nekih 8 godina.
„Slazem se da pojedine stvari moraju biti cenzurisane ili emitovane u prikladnom terminu“, rekoste Vi, tik nakon sto ste nama niznjima objasnili da je tzv. rijaliti ispod Vase crte.
Pa Vas, gospodine, onda treba ili ignorisati jer ne vidite sopstvenu kontradikciju (cenzura je ili opravdana ili nije), ili uzeti za ministra, jer se osecate kompetentno da povucete tu crtu. Ako bude ovo drugo, nadam se da biste imali dovoljno milosti prema nama koji ne razumemo sta Vi to podrazumevate pod „pojedinim stvarima“.
Za mene licno „pojedine stvari“ su sve one koje su toksicne za psihosocijalni razvoj onih koji jos nisu dovoljno zreli da shvate sta je za njih stetno a sta ne. (Da li bi po Vama bilo ispravno da se ukinu sankcije za promovisanje alkoholisanosti ili dilovanje droge po skolama, na primer? A otvaranje specijalizovanih salona za pirsing i tetovazu za mladje od 19, gde ne treba roditeljsko ovlascenje?) Sve one „stvari“ koje otezavaju osiromasenim i demoralisanim srpskim roditeljima i starateljima da podignu novo ljudsko bice sa punim potencijalom za zdravo rasudjivanje. Odgovornost je drzave da zastiti vulnerabilne – deca i tinejdzeri, na koje ovde aludiram, sigurno pripadaju toj grupi.
Ako morate da rintate u privatnom sektoru da biste nekako nahranili i obukli dete i niste u stanju da budete u kuci od zore do 7 uvece da mu obezbedite nadzor… Da li ste onda krivi kao roditelj ako ono, po nagonu svojih godina i zelji da bude u koraku sa popularnim trendovima (da bi se „dokazalo“ u drustvu) bude izlozeno necemu sto je stetno po njegov razvoj? Svi smo razliciti i na nekog roditeljski savet i ugled ima vise efekta nego na drugog, cak i u istoj porodici.
Medijski sljam – ne pre 9 uvece, nego pre 10-11 uvece zvuci prikladnije – mozda bi neki ekspert mogao da da procenu. U redu, ostavimo punu cenzuru na stranu, ali ogranicavanje termina i oporezivanje ovakvih sadrzaja je neophodno u ozbiljnoj drzavi. Pa ko voli nek izvoli, kako se vec kaze.
Zakonske mogućnosti za zabranu rijaliti programe u medijima bi postojale ako bi prethodno, prema clanu 25. st. 1. i 3. Zakona o elektronskim medijima, Regulator doneo uputstvo radi efikasnijeg sprovođenja ovog zakona, kojim bi se bliže uredio način na koji Regulator primenjuje odredbe ovog zakona koje se odnose na obaveze u vezi sa programskim sadržajima.
Tada bi, po clanu 26. stav 1. ovod zakona, fizička i pravna lica, uključujući i pružaoce medijskih usluga, imale pravo (i mogucnost, prim. D. P.) da podnose prijave Regulatoru u vezi sa programskim sadržajima pružalaca medijskih usluga, ako smatraju da se tim sadržajima vređaju ili ugrožavaju njihovi lični interesi ili opšti interes.
Valja se podsetiti da, po clanu 15. stav 1. tacka 7. Zakona o javnom informisanju i medijima, javni (opsti) interes u oblasti javnog informisanja je podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i demokratije, unapređivanja pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti i zaštite dece i mladih, razvoja kulturnog i umetničkog stvaralaštva, razvoja obrazovanja, uključujući i medijsku pismenost kao deo obrazovnog sistema, razvoja nauke, razvoja sporta i fizičke kulture i zaštite životne sredine i zdravlja ljudi.
Istine radi, neophodno je na kraju napomenuti da prva recenica u recitalu (5) iz Direktive 2010/13/EU glasi: „Audio-vizualne medijske usluge su isto toliko kulturne usluge koliko su i ekonomske usluge. […]“
Da li rijaliti programi spadaju u kulturne ili ekonomske usluge bice, valjda, utvrdjeno pomenutim uputstvom R(T)EM-a.