Toliko pišu, da ne stižu da čitaju

Mediji gotovo da nisu ni pokušali da odgovore na pitanja čije postavljanje nalaže profesija kada je premijer Vučić optužio istraživački portal BIRN za laži i Evropsku uniju za njihovo finansiranje. Sporni BIRN-ov tekst nije preneo baš niko, njegovi delovi gotovo da nisu citirani, a internet izdanja nisu objavila ni link ka originalnom tekstu

 

Nikom ko prati političku i ekonomsku scenu u Srbiji ovih dana nije mogla da promakne afera oko tendera Elektroprivrede Srbije za ispumpavanje vode iz ugljenokopa Tamnava, poplavljenog tokom prošlogodišnjih poplava. Sveprisutni premijer Aleksandar Vučić na subotnjoj konferenciji za novinare prvo je optužio istraživački portal BIRN da laže u tekstu „Ispumpavanje kopa i budžeta“, objavljenom na BIRN-ovom sajtu www.javno.rs i u nedeljniku „Vreme“, a da ga za to plaća predstavnik Evropske komisije u Srbiji Majkl Devenport, da bi se kasnije upustio u polemiku i sa portparolkom EK Majom Kocijančić.

Zbog toga je u medijima postavljeno pitanje budućnosti odnosa Srbije sa Evropskom unijom. Priča, dakle, sa veoma ozbiljnim posledicama.

I tu bi neupućeni mogli pomisliti: „Jao, sad svi napamet znaju svaki zarez iz tog BIRN-ovog teksta, jer su ga svi mediji u Srbiji preneli po sto puta i izanalizirali u sitna crevca.“ E pa nije tako. Mediji su pomno pratili šta kaže Vučić i šta mu odgovara EU, kao i reakcije političara, analitičara i inih eksperata na sukob Vučića sa celim svetom, ali sporni tekst nije preneo ama baš niko, skoro da nigde nisu citirani ni njegovi delovi. Nijedan medij u svom internet izdanju nije objavio čak ni link ka originalnom tekstu.

Vučićeve optužbe, koje su morale izazvati pažnju novinara-istraživača svih mogućih političkih orijentacija – gotovo da nisu istraživane

Štaviše, formulacija kojom su mediji mahom objašnjavali šta u tekstu piše (da je „Elektroprivreda Srbije za ispumpavanje vode iz Rudarskog basena Kolubara angažovala konzorcijum bez iskustva, čime je znatno uvećala cenu posla“), a koju su svi prepisali iz agencijske vesti, nedvosmisleno pokazuje da se medijski poslenici nisu potrudili da taj famozni tekst pročitaju.

Autor BIRN-ovog teksta, naime, tvrdi nešto poprilično drugačije, da je Aleksandar Vučić slagao kada je 26. decembra rekao da je ispumpavanje vode iz kopa posao kojeg nijedna zapadna firma nije htela da se prihvati, da je „Južna Bačka“, firma koja je pobedila na tenderu za ispumpavanje vode, prekršila Zakon o javnim nabavkama tako što je kao podizvođača angažovala holandsku firmu koja u tenderskoj ponudi nije navedena, kao i da je rukovodstvo EPS-a povećalo troškove insistirajući na sprovođenju tenderske procedure, iako po pomenutom zakonu to nije moralo da se radi.

Samo se nekoliko medija ozbiljnije pozabavilo ovom temom. Dnevni list „Politika“ je tome posvetio najviše prostora, pune dve strane, uz mnoštvo relevantnih sagovornika. Međutim, ceo blok je prožet jakim provladinim stavom, do te mere da je, u istom tekstu u kojem je novinaru BIRN-a opravdano zamereno da je prećutao bitne činjenice (da je na tenderu insistirala Svetska banka koja je finansirala ispumpavanje, jer su takva, navodno, njena pravila), novinar „Politike“ prećutao neke veoma bitne činjenice iznete u BIRN-ovom tekstu (da prilikom kupovine električnih brojila, što je takođe finansirala SB, nije traženo raspisivanje tendera, iako su važila ista pravila, da je Agencija za javne nabavke smatrala da su i za ispumpavanje ispunjeni uslovi za hitnu nabavku, ali od nje odobrenje za to niko nije tražio, da je to produženje procedure u stvari povećalo troškove…).

Regionalni kablovski informativni TV kanal N1 jedini se potrudio da bar donekle objasni o čemu je reč, saslušavši pritom sve strane ove zavrzlame. Portal „Vesti online“ objavio je celovit tekst o ovom sporu, ali su se oni bavili samo posledicama po odnose Srbije i EU, a ne time šta je u ovoj priči istina.

Nije isključeno ni to da će dok čitate ovaj tekst još neka redakcija reagovati, sad već sa tri ili više dana zakašnjenja.

Kad je sve to ostalo nepoznato publici većine medija, o nekakvoj proveri navoda iz teksta ili daljem istraživanju njegove teme nije moglo biti ni govora. Čak ni Vučićeve optužbe (da „Devenport plaća novinare“, a neko u ime EU pritiska da se prihvati znatno skuplja ponuda iz jedne zapadne zemlje, i tako dalje), koje su morale izazvati pažnju novinara-istraživača svih mogućih političkih orijentacija – gotovo da nisu istraživane.

Da li profesionalno izveštavanje u ovakvim situacijama treba da se svede samo na prenošenje međusobnog prepucavanja „zaraćenih“ strana? Pravila zanata kažu da bi novinari trebalo da uoče ili otkriju teme za koje je javnost opravdano zainteresovana i da onda nađu odgovore na pitanja šta se desilo, ko su učesnici u tom događaju i kakva je tačno njihova uloga i, na kraju, koji su uzroci tog događaja i motivi njegovih aktera.

Da li je priča koja počinje tako što neki medij optuži nosioce javnih funkcija za nezakonitosti i loš rad, što je nanelo štetu državnoj kasi, a nastavlja se uzvratnim tvrdnjama najodgovornijeg javnog funkcionera da je reč o lažima koje plaćaju strani moćnici, što sve dovede u pitanje celokupnu spoljnu i unutrašnju politiku istog tog najodgovornijeg javnog funkcionera, da li je, dakle, takva priča nešto što javnost opravdano interesuje? Nesumnjivo. Da li su ovdašnji mediji, izveštavajući o toj priči, odgovorili na pitanja čije postavljanje im nalaže profesija? Ne samo da nisu, nego gotovo da nisu ni pokušali. Kako je tako nešto moglo da se desi?

Formulacija kojom su mediji mahom objašnjavali šta u tekstu piše, koju su svi prepisali iz agencijske vesti, nedvosmisleno pokazuje da se medijski poslenici nisu potrudili da taj famozni tekst pročitaju

Prvo, premijer je, kao i svaki put kad se susretne sa opravdanim pitanjem, paranoičnom grandomanskom reakcijom da je reč o zaveri moćnika i stranim plaćenicima, razgovor preveo u senzacionalističke vode i odvukao pažnju sa osnovne priče na grandiozniji, pravi ili izmišljeni, sukob Srbije sa EU. Da li je on to uradio namerno ili ne, kao i šta je od toga gore, sada nije ni važno, bitno je da su mediji na to uglavnom naseli.

Pre priče o cenzuri i autocenzuri treba reći da su medijski radnici skloni nasedanju na ovakve dimne bombe, nadasve zato što su iscrpljeni. Ekonomska kriza i za medije znači da sve manji broj ljudi obavlja sve više posla, za sve bednije plate, što je praćeno stalnim mobingom i smanjenjem radnih i profesionalnih prava. Zato svi koji mogu (a to u velikoj meri znači oni sposobniji, iskusniji i/ili obrazovaniji) beže iz ovog posla. Kapacitet medija da obave svoj posao, dakle, sve je manji.

Zatim, tržište je ovde malo i siromašno, a javnost apatična i u suštini nezainteresovana za kontrolu rada javnih službenika, pa eventualni trud medija na ovom polju nikada ne bude ekonomski nagrađen.

Tu stupaju na snagu cenzura i pritisci. Urednici i menadžeri medija su kroz poslednjih par decenija i uz trud nekoliko poslednjih vlada naučili da im ekonomska sudbina zavisi od blagonaklonosti političkih i finansijskih moćnika i da se zato istraživačko novinarstvo ne isplati. Ionako treba da paziš da ne objaviš nešto što bi davaocima novca moglo zasmetati, a ako neka tema treba da se objavi, naručilac će te sam snabdeti neophodnim materijalom.

Uz to su centar medijske pozornice preuzeli tabloidi, jer se to više isplati, a treba uložiti manje novca i rada. Tražile su se plići, lakši, kraći i živopisniji medijski prilozi. A Vučić baš to nudi, on sve vreme pojednostavljuje i dramatizuje i pun je teorija zavere. To je jezik mio i razumljiv tabloidnim ušima.

Novinari u medijima koji nemaju tabloidne ambicije toliko su umorni i demotivisani da se najčešće zadovoljavaju pukim prenošenjem agencijskih vesti, a te vesti, opet, samo prenose šta je ko rekao, ništa ne dovode u pitanje.

Mediji su već toliko izdresirani da ne mora niko da ih zove i preti im, oni sami znaju šta se od njih očekuje. Istraživačko, pa i ozbiljno analitičko novinarstvo u Srbiji je poslednje utočište našlo u nevladinim organizacijama, poput BIRN-a, NUNS-ovog Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) i još nekih, čiji se glas čuje zahvaljujući internetu. Sada je Aleksandar Vučić i njihove motive doveo u pitanje. I to je legitimna tema, koju bi valjalo istražiti. Uostalom, u BIRN-ovom tekstu neke ključne teme nisu do kraja proučene i valjano opisane. Ali da bi se saznalo šta iza toga stoji, prvo je potrebno pročitati tekst.

U zemlji slobodnih medija

Novinar:

1. Redovno prati šta mediji objavljuju i na razgovor ili pres konferenciju odlazi dobro obavešten o temama iz sektora koji prati i opštoj situaciji, sa pripremljenim pitanjima na teme relevantne za datog sagovornika.
2. Ukoliko kolega prvi otvori neku relevantnu temu, bilo pitanjem prisutnom sagovorniku ili gotovim tekstom/prilogom, reaguje odmah, postavljajući druga važna pitanja o istoj temi, pogotovo ako je očigledno da je sagovornik nešto prećutao ili pogrešno predstavio.
3. Pre nego što napiše tekst/izmontira prilog, potrudi se da istraživanjem različitih izvora i pozivanjem dodatnih sagovornika rasvetli priču sa svih strana.
4. Pri sačinjavanju priloga/teksta potrudi se da nepristrasno i celovito predstavi sve relevantne činjenice (Istina, cela istina i ništa osim istine).
5. Pazi da urednik prilikom intervencija na tekstu/prilogu ne izmeni smisao iznetih činjenica.

 Urednik:

1. Redovno prati šta drugi mediji i relevantni izvori objavljuju o temama iz sektora za koji je zadužen i drugim važnim događajima.
2. Trudi se da izdvoji važne i zanimljive teme koje nisu uopšte ili nisu u dovoljnoj meri obrađene u medijima i zaduži najpogodnije novinare da ih blagovremeno obrade.
3. Kada od novinara dobije tekst/prilog koji je nepotpun ili loš, insistira da taj ili drugi novinar popravi i/ili dopuni temu, sve dok ona ne bude obrađena na zanatski zadovoljavajući način.
4. Ne dozvoli da, bilo zbog stavova autora ili samog urednika, bilo usled pritisaka trećih osoba, prilikom uredničke obrade i opremanja priloga/teksta dođe do iskrivljavanja činjenica.
5. Insistira da njegov medij, uvek kada je to objektivno moguće, prati razvoj događaja u vezi s već započetom temom i izveštava o tome do kraja priče.