Tereza Ribeiro: Porast digitalnog nadzora nad novinarima predstavlja ozbiljnu pretnju slobodi medija

Saopštenje Tereze Ribeiro prenosimo u celosti.

U bezbednim i demokratskim društvima, novinarima i drugim medijskim akterima mora biti omogućeno da slobodno i nezavisno obavljaju svoj posao, bez mešanja, ograničenja ili straha za sopstvenu i tuđu bezbednost. Korišćenje tehnologije digitalnog nadzora predstavlja izrazitu pretnju ovom fundamentalnom principu: kada je takva tehnologija usmerena na praćenje novinara, njima je znatno otežano da obavljaju svoj osnovni posao.

Korišćenje tehnologije digitalnog nadzora je u porastu, i obuhvata i novinare. Brojne istrage, poput onih koje su vodili Projekat Pegaz i specijalizovane nevladine organizacije, otkrile su zabrinjavajuću praksu: sve veći broj novinara širom sveta je na meti softvera za nadzor.

Ova činjenica ugrožava bezbednost novinara i izaziva ozbiljnu zabrinutost zbog kršenja privatnosti, kao i zastrašujućih posledica po slobodu medija. Praćenjem novinarske komunikacije i prikupljanjem poverljivih informacija i veoma osetljivih podataka, korisnici ovakve tehnologije ozbiljno utiču na sposobnost medija da bezbedno obavljaju svoj posao, čime predstavljaju ozbiljnu pretnju slobodi medija, demokratskim društvima i našoj opštoj bezbednosti.

Ono što je najbitnije, upotreba tehnologije digitalnog nadzora otežava sposobnost medija da zaštite svoju komunikaciju, svoje istrage i svoje izvore, što je suštinski i utemeljen princip novinarstva. Poverljivost izvora je ključna za sposobnost novinara da pravilno istraže priče, kao i za zaštitu pojedinaca i uzbunjivača koji im daju informacije. Opšti komentar br. 34 na Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (ICCPR) predviđa da države učesnice „treba da priznaju i poštuju taj segment prava na slobodu izražavanja koji obuhvata ograničenu novinarsku privilegiju da ne otkrivaju izvore“. Evropski sud za ljudska prava, u značajnoj presudi iz 1996. godine, presudio je da je zaštita izvora jedan od osnovnih uslova za slobodu štampe. „Izostanak takve zaštite“, naveo je Sud, „može da odvrati izvore od informisanja javnosti o pitanjima od javnog interesa“, i vitalna uloga štampe kao čuvara javnosti može biti narušena.

Zatim, korišćenje tehnologije digitalnog nadzora ne samo da kod novinara ostavlja dubok osećaj nezaštićenosti i ranjivosti, već povećava i rizike sa kojima se suočavaju. Novinari koji su na meti tehnologije digitalnog nadzora mogu biti izloženi uznemiravanju, lažnim optužbama, neopravdanom hapšenju ili fizičkom nasilju. To takođe ugrožava one koji su bliski osobi koja je pod nadzorom.

Naknadni izazov je to što se i novinari i redakcije suočavaju sa dodatnim teretom da moraju da izdvajaju veće resurse za zaštitu od takvih pretnji, preusmeravajući dragoceno vreme i sredstva. Povrh svega, otkrivanje neke tehnologije digitalnog nadzora se pokazalo kao složen i zahtevan izazov, jer sofisticirani nevidljivi alati u kombinaciji sa prikrivenim stalnim nadzorom otežavaju identifikaciju potencijalno kompromitovanih uređaja i uspostavljanje bezbedne komunikacije.

Uz to, korišćenje tehnologije digitalnog nadzora nad novinarima osujećuje pravo javnosti da dobija nezavisne, raznovrsne informacije i informacije od javnog interesa. Nadzor utiče na komunikaciju između pojedinaca, ograničavajući njihovu mogućnost da pristupe oprečnim, kritičkim ili suprostavljenim informacijama, da istraže kritička pitanja i slobodno i bezbedno šire informacije. U suštini, dolazi do neizvesnosti i erozije poverenja, što izaziva sužavanje građanskog prostora. Ovo bi moglo biti još mučnije za grupe koje su istorijski marginalizovane ili strukturno ugrožene, uključujući žene, pojedince sa određenim ličnim obeležjima ili slobodne novinare, koji možda nemaju dovoljno institucionalnih resursa ili podrške da se sami brane od uticaja takve invazivne tehnologije. Ovo pojačava zastrašujuće posledice po slobodu medija i rizike od autocenzure, dodatno podrivajući prisustvo pluraliteta mišljenja.

Zagovornici tehnologije digitalnog nadzora često brane njenu primenu pozivanjem na nacionalnu bezbednost. To je postojan problem, posebno zbog zabrinjavajućeg trenda zloupotrebe koncepta nacionalne bezbednosti iz političkih razloga, što dovodi do sekuritizacije ljudskih prava. Umesto da se bavi stvarnim bezbednosnim pretnjama, ova praksa često koristi onima na vlasti, što na kraju podriva zaštitu ljudskih prava i razjeda demokratska društva. Specijalni izvestilac UN-a za unapređenje i zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u borbi protiv terorizma u izveštaju iz 2019. godine, na primer,  prepoznao je da su mnoge države zloupotrebile antiteroristička ovlašćenja, što je dovelo do kršenja ljudskih prava. Slični trendovi uočeni su u kontekstu kriza, uključujući nedavnu pandemiju KOVID-19 i druge katastrofe i sukobe, gde je pojam nacionalne bezbednosti i vanrednih situacija u cilju suzbijanja negativnih posledica, u nekim slučajevima, iskorišćen da opravda radnje koje mogu da naruše ljudska prava.

Iako postoje izuzetni slučajevi u kojima pribegavanje tehnologiji digitalnog nadzora može biti opravdano radi zaštite života i bezbednosti pojedinaca i društva, njeno korišćenje mora da bude u skladu sa međunarodnim pravom o ljudskim pravima i opredeljenjima OEBS-a i da poštuje principe zakonitosti, legitimnosti, i neophodnosti i proporcionalnosti. To uključuje obaveze bilo kog aktera da izbegava nezakonit, nelegitiman ili neosnovan nadzor, a države da generalno poštuje, štiti i ispunjava ljudska prava, kao što je pravo na slobodu izražavanja. Jasno je da je, radi očuvanja slobode izražavanja i slobode medija, granica za korišćenje tehnologije digitalnog nadzora nad novinarima i drugim medijskim akterima ipak postavljena mnogo više.

Relevantne međunarodne obaveze i opredeljenja OEBS-a

Osim što predstavlja značajan izazov za pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, kako je utvrđeno u članu 19 ICCPR, tehnologija digitalnog nadzora takođe ometa pravo na „privatnost, porodicu, dom ili prepisku“ i pravo na slobodu od napada na „čast i ugled“, kako je zaštićeno članom 17 ICCPR.

Već 1989. godine, tokom Trećeg sastanka nakon Helsinške konferencije, države učesnice su prepoznale važnost zaštite izvora, navodeći da će osigurati da „novinari, uključujući one koji predstavljaju medije iz drugih država učesnica, imaju slobodu da traže pristup i održavaju kontakte sa javnim i privatnim izvorima informacija i da se poštuje njihova potreba za profesionalnom poverljivošću”.

U Odluci Ministarskog saveta OEBS-a o bezbednosti novinara iz 2018. godine, države učesnice su posebno upozorile na primenu nadzora nad novinarima, što predstavlja rizik za njihovu bezbednost, i prepoznale da nezakonito ili proizvoljno praćenje podriva uživanje prava na slobodu izražavanja i zaštitu privatnosti. U ovoj Odluci, države učesnice su se saglasile da se „uzdrže od primene nezakonitih ili proizvoljnih tehnika nadzora, uz napomenu da takve radnje krše uživanje ljudskih prava novinara i mogu ih izložiti potencijalnom riziku od nasilja i pretnji po njihovu bezbednost“.

U nekoliko Zajedničkih deklaracija, Predstavnik OEBS-a za slobodu medija (RFoM) i drugi nosioci mandata za slobodu govora bavili su se nekim od prethodno navedenih pitanja. Zajednička deklaracija iz 2018. godine o nezavisnosti medija i raznolikosti u digitalnom dobu identifikuje nadzor kao tehnološku pretnju slobodi medija, dok Zajednička deklaracija iz 2019. godine o izazovima sa kojima će se sloboda izražavanja suočavati u narednoj deceniji poziva države da preduzmu neposredne i dugoročne korake za zabranu nezakonitog ili proizvoljnog nadzora i neodgovorne trgovine alatima komercijalne industrije špijunskog softvera, uz uvažavanje znatnih štetnih posledica koje mogu imati na ostvarivanje slobode mišljenja i izražavanja. Zajednička deklaracija o slobodi izražavanja i rodnoj pravdi iz 2022. godine prepoznaje rodnu prirodu nadzora, pozivajući na eliminaciju rodno zasnovanog nasilja na internetu. Konačno, Zajednička deklaracija o slobodi medija i demokratiji iz 2023. godine poziva države da usvoje sveobuhvatne mere za zaštitu novinara od nasilja i nelegitimnog nadzora. Takođe zahteva od država da obezbede punu zaštitu poverljivosti novinarskih izvora, kako u zakonu tako i u praksi.

Zaključci

Dok državni organi imaju neupitno pravo, pa čak i obavezu, da štite bezbednost javnosti i društva, takođe je nedvosmisleno jasno da tehnologija digitalnog nadzora mora da se koristi uz veliki oprez. Iz gore navedenih razloga, granica za korišćenje tehnologije digitalnog nadzora nad novinarima i drugim medijskim radnicima mora biti postavljena izuzetno visoko.

Za to je od suštinskog značaja primena snažnog pravnog okvira i strogih mera. Ovo uključuje uslovljavanje efikasnog, obavezujućeg prethodnog odobrenja bilo koje mere nadzora nad novinarom od strane nezavisnog organa pod sudskom kontrolom, kao i obezbeđivanje da represivne mere budu vremenski i u obimu ograničene i da se odnose samo na najteža krivična dela. Korišćenje tehnologije digitalnog nadzora mora da bude pažljivo opravdano i obuhvaćeno snažanim sistemom vladavine prava, praćeno smislenim mehanizmom pravne zaštite.

Stoga se posebno preporučuje da se države učesnice uzdrže od korišćenja tehnologije digitalnog nadzora nad novinarima, osim ako ne postoji jasna i neposredna opasnost po bezbednost javnosti.  U tim slučajevima, korišćenje takve tehnologije nad novinarima mora da bude praćeno prethodno navedenim strogim merama, da bude neophodno u demokratskom društvu i proporcionalno za postizanje legitimnog cilja.

Digitalna tehnologija se razvija velikom brzinom i obezbeđuje alate koji su sve nametljiviji, sa mogućnošću da neprimetno premoste šifrovanje i preuzmu potpunu kontrolu nad uređajem na koji su instalirani, uključujući kameru i mikrofon, omogućavajući joj da prikriveno nadzire celokupnu komunikaciju mete, uključujući i fizičku oblast. Čini se da je veoma teško zamisliti da se korišćenje tako izuzetno prodornog i nametljivog špijunskog softvera nad novinarima i drugim medijskim akterima ikada može smatrati kompatibilnim sa principima koje smo prema dogovoru ustanovili u regionu OEBS-a, uključujući pravo na slobodu izražavanja, slobodu medija i privatnost. Države učesnice se stoga posebno podstiču da se potpuno uzdrže od njegove upotrebe na medijima u svim okolnostima.