Istorija i mediji: Krsta Cicvarić, zaboravljeni otac tabloida u Srbiji koji „nije bio cvećka“

Ovaj zaboravljeni i „nekrunisani kralj žute štampe“ u Srbiji, bio je tokom života ne samo novinar i urednik, već i travar i filozof amater, bez formalnog obrazovanja.

Istrajni levičar, ateista i anarhista je krajem 1930-ih flertovao sa desnicom i fašizmom, uz izražen antikomunizam i netrpeljivost prema Jevrejima.

„Krsta Cicvarić je umnogome kontroverzna ličnost, ali je njegov značaj za našu istoriju novinarstva u tome što je otac tabloida na srpskom jeziku.

„Neko će reći da je to grozno, sram ga bilo, jeste, ali nemojte zaboraviti da kad gledamo američke tabloide i Viljema Randolfa Hersta, to su i počeci istraživačkog novinarstva – ako hoćete da pišete o aferama i malverzacijama, morate i da ih istražite“, kaže Vladimir Barović, profesor istorije i istraživačkog novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, za BBC na srpskom.

U odnosu na osnivača američkih senzacionalističkih novina i medijskog magnata Hersta, Cicvarić je bio manje bogat, imao manje medija i zaposlenih, dodaje profesor.

Iako tokom Drugog svetskog rata nije pisao, odmah po oslobođenju Beograda streljan je bez suđenja 31. oktobra 1944.

Socijalistički autori, koji su koristili izraz „cicvarićko novinarstvo“ za beskrupulozne medije i urednike, naružili su ga više nego što je zaslužio i zato je zanemaren u istoriji štampe, ocenjuje Barović.

„On nije bio cvećka, ali su malo i preterivali u ocenama da je bio najgori i zato je skrajnut“, kaže on.

Straža, nekad i sad

Živopisna biografija na prelasku dva veka i četiri decenije na medijskoj sceni Kraljevine Jugoslavije nisu Cicvariću, ipak, omogućili da ga se danas sećaju.

Skromno sećanje čuva se u rodnom selu Nikojevićima, nadomak Užica.

„Bio je mnogo zanimljiva ličnost, mada su podeljena mišljenja, jer nije ćutao nikom.

„Pokrenuo sam etno-selo i restoranu dao ime Straža 1911 i držim njegovu sliku okačenu“, kaže potomak Mitar Cicvarić, koji gostima rado ispriča priču o čukundedi.

Straža je bio dnevni list koji je u Beogradu izlazio od 1911. do 1915, u kojem je Cicvarić bio direktor.

U ovom „slobodoumnom organu javnog mišljenja“, kako je stajalo u podnaslovu lista, mogle su se pročitati vesti iz domaće i spoljne politike, ali i pozorišnog života, sporta, a posebno šaha i književne kritike.

Za vreme Velikog rata, donosile su priče o ljudskim sudbinama i reportaže sa svih ratišta.

Cicvarića kao „slobodnog anarhistu“ i njegov list Straža, među brojnim listovima koji su izlazili u Srbiji pre Velikog rata, iako je imala tri miliona nepismenih, pominje i Lav Trocki u Balkanskim ratovima 1912-1913.

„Pošto u ovoj maloj zemlji svi znaju sve i ne libe se da zabadaju nos u privatne živote političkih protivnika, polemika koju on vodi sa socijaldemokratama takva je da se to ne bi moglo prevesti na bilo koji evropski jezik“, piše ruski disident i intelektualac Trocki.

Zvezda bulevarske štampe

U knjizi „Dva veka srpskog novinarstva“ za Krstu Cicvarića se kaže da je bio „zvezda bulevarske štampe“.

Navodi se i da ga je svojevremeno novinar, a potonji britanski premijer Vinston Čerčil ubrojao među najbolje novinare u Evropi i da su ga „Englezi uveli i u svoj leksikon“.

Rođen je 14. septembra 1879. u selu Nikojevići u okolini Zlatibora.

Nemiran duh je pokazao već tokom školovanja kad se posvađao sa veroučiteljem jer je kao ateista odbio da se pričesti, što se tada smatralo skandalom.

„Imao je senzibilitet avangarde, da ne kažem pankera, sa naše distance, bio je nekonvencionalan“, kaže Barović.

Školovao se u Užicu i Beogradu i već u gimnaziji počeo da piše za novine.

Studirao je filozofiju u Beogradu i Beču, ali nije diplomirao.

Početkom 20. veka izdaje list anarhističke orijentacije Hleb i sloboda sve do 1905. godine, ali je taj posao brzo propao.

Protivljenju državi i institucijama koje ograničavaju slobodu, kao anarhističkim idejama, Cicvarić će biti naklonjen i u narednim decenijama, radeći u raznim novinama poput Pravde, Novog vremena, Malog žurnala i drugih.

Radio je kao činovnik u beogradskoj opštini, ali je zbog političkih stavova tri puta otpuštan iz službe i osuđivan.

U vreme balkanskih ratova 1912-1913, borio se na frontu, a u vreme Prvog svetskog rata bio je u austrougarskom zarobljeništvu.

Odmah po povratku, vratio se i pisanju.

Ovaj ekscentrik, koji nije ulazio u štampariju, već je diktirao tekstove, imao je veliku biblioteku, sa delima domaćih i stranih pisaca.

Pisao je pamflete i knjige, a govorio je engleski, francuski, nemački i italijanski.

Istoričari Milivoj Bešlin i Petar Atanacković u delu „Beogradski tabloidi između dva svetska rata“ navode da u Srbiji „nije bilo značajnijih pokušaja pokretanja žute štampe sve do perioda nakon Prvog svetskog rata“.

„Tridesete godine su posebno značajne, jer tada dolazi do prave eksplozije prvih tabloida i tu je ime Krste Cicvarića najbitnije.

„On nije bio naročito svetla figura, ali je bio značajan“, kaže Atanacković za BBC na srpskom.

Cicvarić je pokazivao raskošni talenat u tabloidnom pristupu, kaže Srđan Škoro, novinar i urednik sa višedecenijskim iskustvom.

Dobijao je informacije od razvijene mreže doušnika i objavljivao priče o „državnim pastuvima“ i „deflorisanju devojčica“.

„Pošto je nevinost bila veoma važan uslov za sklapanje brakova, on je imao čitavu rubriku kada je i gde neka devojka razdevičena i ko je od vlasti i moćnika to učinio.

„Uglavnom su to bili oženjeni muškarci, što su bili jezivi skandali“, kaže Škoro.

Pisao je o ljudskim sudbinama, ali i aferama poput onih da u ministarstvima postoje kreveti koji služe da se neke žene zaposle, kao i ko to radi.

„Nije zaostajao ni u pričama o pljačkama, proneverama i ubistvima.

„Kako je rekao jedan stariji kolega, potrebni su ‘krv, seks i kiselo mleko’. Cicvarić je imao krv i seks kao najčitanije, a ovo sve ostalo dolazi kao preliv odozgo da ublaži“, kaže Škoro.

Njegove novine su izazivale zgražavanje, ali su se čitale i prepričavale.

„Pratio ga je glas da je reketirao ljude, da je uzimao pare da nešto izađe ili ne izađe kod njega u novinama“, dodaje novinar.

Na meti mu bili radikali Pašić i Protić

Tokom dvadesetih godina 20. veka, u Beogradu su izlazili različiti listovi, postojala je bogata novinarska scena, na kojoj je Cicvarić bio konstanta, kaže Atanacković.

„Štampa je u Kraljevini Jugoslaviji bila relativno slobodna, barem do Šestojanuarske diktature 1929. kada je uvedena znatno stroža cenzura.

„Novine su tako pokušali da prilagode interesima novog režima i dobar deo medija se tome povinovao“, kaže on.

Cilj vlasti je bio da mediji pišu u prilog jačanja jugoslovenstva, da slave kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića i njegovu ulogu u zemlji.

Bile su, kaže, dozvoljene kritike nižih nivoa vlasti, objavljivanje korupcionaških afera ministarstava i činovnika, ali ne i vladara.

Međutim, nije mnogo afera dobilo sudski epilog.

U listovima koje je Cicvarić izdavao, poput Beogradskog dnevnika i Balkana, postavio je temelje i moderne žute štampe, kaže istoričar Atanacković, koji je svojevremeno istraživao te listove.

„Čovek se prilično iznenadi na kom je to nivou: u suštini nema razlike u odnosu na današnje tabloide.

„Pisao je o raznim aferama vlasti, opozicije, otkrivao ih je i izmišljao, to je često kod njega teško uhvatiti – šta je stvarno, šta je fabrikacija“, dodaje istoričar.

Na meti su mu najčešće bili radikali, tada vladajuća i moćna stranka u Srbiji, i njihovi čelnici Nikola Pašić i Stojan Protić.

Pašić je za njega bio „lopurda“, „ološ“, „zlikovac“ , pa čak i „najkoruptivniji čovek za koga zna istorija Srbije“.

U jednom tekstu je predlagao da se, kad Pašić umre, iskoristi taktika turskog vezira Mehmeda Sokolovića, koji je, kad je umro sultan Sulejman, objavio da je sultan bolestan i povremeno ga iznosio balsamovanog da ga ljudi vide.

Lucidan, dobar novinar u zanatskom smislu, koji je kršio etičke kodekse, imao je zapaženo mesto u tadašnjem javnom životu.

„Gledaju ga kao budalu, ali kao opasnu budalu, ako ćemo otvoreno da govorimo, jer je čaršija čitala njegove novine, imao je dobar tiraž.

„Pašić ga je više puta tužio“, kaže profesor Barović.

Poseban pik je Cicvarić imao i na Pašićevog sina Radu, čije ime se vezivalo za brojne korupcionaške afere, za koga je, kada je jednom dobio batine, napisao „malo su ga tukli“, dodaje.

Prvom predsedniku Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i višegodišnjem ministru finansija Stojanu Protiću vređao je suprugu, navodeći da je „orgijala s austrijskim oficirima za vreme rata“.

„Kad je g. Protić posle oslobođenja kandidovan za predsednika vlade, niko nije pravio pitanje od toga što je njegova žena bila bludnica, čije je svako dete imalo po četiri, pet otaca“, pisao je Cicvarić, navodi se u knjizi Velikani srpske štampe Dimitrija Boarova i Vladimira Barovića.

Nije se Cicvarić libio ni da polemiše sa drugim istaknutim pojedincima, poput socijaliste Dimitrija Tucovića, koji mu je bio i bliski rođak, kao i sa jednim od najznačajnijih filozofa tog vremena Branom Petronijevićem.

Flert sa fašizmom

Krajem tridesetih godina, u šarenoj lepezi tračeva i vesti, jasno i pitko sročenih, pojavljuje se i izraziti antisemitizam: Cicvarić se bavio otkrivanjem Jevreja, koje je smatrao odgovornim za „sejanje zla po svetu“.

S tim u vezi, imao je i određenih simpatija za nemačkog nacističkog lidera Adolfa Hitlera.

„Vremenom su njegove novine sve više klizile u fašizam.

„To je bila besramna žuta štampa profašističke i antisemitske orijentacije“, kaže Atanacković.

Za vreme Drugog svetskog rata, Cicvarić nije sarađivao u štampi, bio je već bolestan, star i poluslep.

Deset dana po oslobođenju Beograda, nove partizanske vlasti su ga uhvatile i streljale bez suđenja kao „jednog od najozloglašenijih aktera na javnoj sceni“.

„To je bila jedna vrsta osvete i čišćenja društva od svih likova koji su imali vrlo negativnu ulogu, a nisu uspeli da napuste zemlju na vreme“, ističe istoričar.

Ne zna se gde je sahranjen, ali se zna da se nije ženio i nije imao dece, kaže potomak Mitar Cicvarić.

„Kad se vratio iz Beča, živeo je sam u Beogradu.

„Slabo je i dolazio u selo, slala su mu braća odavde šta ima,“, kaže potomak.

Osim uramljene slike, kupio je i nekoliko listova Balkan iz 1928. i 1930. godine jer namerava da napravi memorijalnu sobu čukundedi.