„Istraživački novinari drže čas srpskoj policiji“: Tekst novinara i bivšeg pripadnika policije o priči koju je CINS objavio o kol centru SNS-a

Kao novinar zaista sam impresioniran, ali kao građanin i bivši policajac moram da se zapitam gde nam je policija i zašto istraživački novinari rade njihov posao?

Kada sam otišao iz MUP-a i javno rekao da prelazim u novinarstvo, neko me je od novinara pitao – zašto u novinarstvo?

Tada sam rekao da ću više stvari u borbi za javni interes moći da uradim iz pozicije novinara nego kao policajac.

Način na koji je novinarka CINS-a uradila ovu priču je toliko dobar, domišljat, konkretan i operativno besprekorno urađen, da bi svaki ozbiljan policajac u ovoj državi mogao samo da kaže: Bravo!

Međutim, koliko god da se divim i radujem što je ova priča ugledala svetlost dana, ona je, kada se pogleda iz drugog ugla, pokazatelj potpunog kraha naših bezbednosnih službi.

Jer dok se naše službe bave produkcijom kućnih video-klipova opozicionih političara, istraživački novinari rade njihov posao.

Ono što ovu priču čini dobrom jeste to što je novinarka za svaku tvrdnju u priči pribavila neoborive i nedvosmislene dokaze.

Međutim, šteta je što ova priča najverovatnije neće dobiti sudski epilog, iako je sve jasno kao dan i plašim se da će doživeti sudbinu mnogih otkrića do kojih su novinari dolazili i ranije.

Ona će sada da proizvede nevešte izjave predsednika – vrhovnog komandanta i ostalih istaknutih članova SNS-a, jalova saopštenja tužilaštva i verovatno će je pojesti veći skandal u uzavreloj predizbornoj atmosferi.

Zašto je važno da ovakve stvari radi policija? Da je na ovom slučaju radila policija (što odgovorno tvrdim da ne sme da im padne na pamet) metodologija prikupljanja dokaza i čitava akcija bi se odvijala manje-više slično kako je to radila novinarka CINS-a, s tim da treba uzeti u obzir da policija poseduje nemerljivo veće resurse od jedne novinarke, pa bi sve to policiji bilo mnogo lakše da radi. Ali, epilog bi bio sasvim drugačiji.

Policija svoje aktivnosti usmerene na otkrivanje krivičnih dela radi po nalogu, uz konsultaciju i kontrolu nadležnog tužilaštva.

Samim tim, dokazi do kojih bi policija došla u ovom slučaju ne bi bili dovođeni u pitanje, jer bi bili prikupljani uz saglasnost tužilaštva i na način koji je zakonom propisan.

Primera radi: video ili audio snimak koji napravi policija u odnosu na video ili audio snimak koji napravi novinar ili građanin, nemaju ni približno istu težinu u pravnom smislu u nekom budućem postupku.

Još jedna dobra komparacija je Jovanjica.

Da je plantažu pre Sente i njegovog odeljenja slučajno otkrio neki novinar niko je se više ne bi ni sećao, niti bi se ona i danas pominjala.

Da se razumemo, naša policija uopšte nije nesposobna i posao koji je odradila novinarka CINS-a uopšte ne predstavlja preveliki izazov u tehničkom i operativnom smislu.

Ovakvu akciju mogu uspešno da izvedu tri-četiri iskusnija operativca, naročito ako uzmemo u obzir način na koji ovi kol-centri rade , a koji je praktično polujavan.

Takva akcija bi se, nakon prikupljenih svih neophodnih dokaza, završila upadom policije u prostorije kol-centra, privođenjem svih prisutnih, oduzimanjem svog zatečenog novca i opreme i hapšenjem ove «madam“ gde bi se na primer veštačenjem njenog telefona pronašli njeni šefovi, pa šefovi šefova i ko zna do kojeg bi to glavnog šefa na kraju dovelo – možda istog onog kojeg Belivukov klan spominje u Skaj prepiskama.

Zato ovakve stvari treba da radi policija i zato ove stvari i ne radi policija.

Naša policija je policija za siromašne i obične ljude. Ukoliko običan građanin ima problem sa drugim običnim građaninom, ako vam treba pomoć, neko vam je nešto ukrao, ako je običan građanin vozio pijan ili prošao na crveno – sve će to biti uspešno i profesionalno rešeno.

Ali ako ste na primer Mitrovićev sin, onda možete i da ubijete nekog na pešačkom, možete da rušite i vezujete ljude u Savamali po naređenju „potpunih kretena“, i ovako bih mogao do sutra – onda nikom ništa, jer mi imamo policiju samo za „prost“ narod, za ove druge je izgleda potrebna neka posebna elitna policija koju još nismo formirali.

I to je jedino što nas trenutno razlikuje od Kolumbije.

Jedan od glavnih razloga zbog čega nam je stanje u policiji ovakvo jeste i zbog toga što se u policiji odomaćilo i zavladalo nešto čega bi trebalo da je najmanje, a to je strah.

Stepen straha koji se uvukao u kosti svakoga ko bilo šta odlučuje u MUP-u, od komandira lokalne stanice do generala policije, jeste toliki da ih parališe i tamo gde ne bi bilo nikakvih problema, čak i kada bi svoj posao policija obavljala profesionalno.

Ovo ne pričam napamet, već iz ličnog iskustva.

No, za sada nam, na našu sreću, a veliku sramotu bezbednosnih službi ostaju profesionalni i istraživački mediji koji će, ako ništa drugo, pisati o raznim nepočinstvima ovog režima i ostavljati svedočanstva koja će možda neko uzeti u obzir kada jednog dana počnemo da dobijamo obrise pravne države.

Do tada, policijo, mirno! Novinari vam drže čas.