Ako se kao društvo odlučimo da nam fotografija više nije potrebna, da želimo promptove sa svojih putovanja, venčanja ili političkih događaja, i ja ću se baviti nečim drugim. Promptografija će sigurno osvojiti jedan deo tržišta fotografije. Ali ako to zaista uđe u dokumentarnu fotografiju i neka druga polja, upitna postaje i stvarnost. To je, dakle, pitanje da li nam je stvarnost uopšte potrebna ili ćemo svi samo da napravimo svog avatara“, kaže u Bermudskom trouglu Zvezdan Mančić, fotograf, fotoreporter i predsednik Centra za razvoj fotografije.
Sa sagovornikom podkasta o medijima razgovaramo i o ulozi vizuelne u medijskoj pismenosti, zašto se zalaže da fotografija postane deo likovnog obrazovanja u školama, gde je nestao fotoreporter i šta je fotonovinar, da li je novinar potreban fotografu i obrnuto i o dva aktuelna aspekta statusa fotografije danas. Jedan je dilema o tome ko sve može biti fotograf u eri u kojoj su svi slikaju svojim telefonima, a drugi je uticaj veštačke inteligencije na fotografiju, njeno tržište, medije i javnost.
On odgovara na pitanja o tome kakve su mogućnosti manipulacije fotografijom, kako se njome dezinformiše, kako publika može da prepozna fotografiju generisanu veštačkom inteligencijom, može li se desiti da javnost više ne veruje ni fotografiji.
S Mančićem, koji je i direktor međunarodnog festivala fotografije „Vizualizator“, razgovaramo o fotografskim prevarama veka koje su težile da alarmiraju javnost o prodoru prompta – knjizi Jonasa Bendiksena koji je mesecima čekao da neko primeti da su sve „fotografije“ u njoj generisane veštačkom inteligencijom i prestižnoj Soni nagradi čiji žiri nije uočio VI uljeza u konkurenciji i dodelio je nagradu autoru Borisu Eldagsenu.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.