U borbi protiv SLAPP tužbi potrebno umrežavanje i stvaranje finansijskog fonda za podršku tuženima

Strateške tužbe protiv učešća javnosti (SLAPP) problem su prisutan u svim zemljama i Srbija tu nije nekakav izuzetak. Međutim, najnovija vest iz Evrope glasi da je na pomolu usvajanje anti-SLAPP mehanizma koji bi zemljama članicama Evropske unije omogućio ravnopravniju borbu protiv ove zloupotrebe prava.

„Pojedinci koji su meta SLAPP tužbi moći će da traže od suda da odbaci tužbu u ranoj fazi, a ukoliko se ona smatra ’očigledno neosnovanom’, sudija je može odbaciti u najranijoj fazi postupka, u ubrzanom roku. Na raspolaganju im je i zahtev da podnosilac tužbe pokrije sve sudske troškove, uključujući i troškove pravnog zastupanja tuženog, kao i druge vrste pravnih lekova. Pored toga, sudija može odlučiti i da strana koja je pokrenula SLAPP tužbu može biti podvrgnuta kazni ili drugim jednako efikasnim merama“, navodi se između ostalog u predlogu tog akta.

Vrh negativne liste

Evropa je izradom Direktive priznala da ima problem i usmerila se na njegovo rešavanje. Isti problem je detektovala i u Srbiji i apostrofirala ga u izveštaju Evropske komisije za 2023. godinu, gde se, između ostalog, navodi da je u izveštajnom periodu u pogledu slobode izražavanja ostvaren ograničen napredak:

„Slučajevi pretnji, zastrašivanja, govora mržnje i nasilja nad novinarima i dalje izazivaju zabrinutost, kao i porast strateških tužbi protiv učešća javnosti (SLAPP), koje posebno pokreću članovi nacionalnih i lokalnih vlasti, što može izazvati zastrašujući efekat uključujući i samocenzuru. Učestale izjave visokih zvaničnika o svakodnevnom i istraživačkom radu novinara stvaraju izazovno okruženje za ostvarivanje slobode izražavanja. Mogućnost novinara da izveštavaju o krivičnim postupcima koji su u toku je previše ograničena u zakonskom okviru.“

To je i pre ovog izveštaja bilo jasno jer je CASE koalicija, kako smo već pisali, objavila istraživanje po kojem je Srbija na 10. mestu u Evropi po ovoj vrsti zloupotrebe pravnog sistema.

Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM deo je grupe nevladinih organizacija koje se prethodnih nekoliko godina bave ovim problemom. YUCOM je u okviru svojih istraživanja napravio i mapu napada na branitelje ljudskih prava, uključujući i SLAPP postupke.

Advokatica i programska direktorka YUCOM-a Milena Vasić za Autonomiju ocenjuje da bi idealno rešenje za izlaz iz trenutne situacije bilo nešto što je predloženo u EU direktivi, mehanizam koji bi omogućio da se SLAPP tužba u startu odbaci kao nedozvoljena.

„Za sada još uvek ne postoje konkretni zakonski predlozi kako ovo pitanje treba da bude uređeno kod nas, ali mislim da je svakako važno gledati u EU direktivu kao u smernicu za rešavanje problema i što pre izaći sa konkretnim zakonskim predlozima za zagovaranje“, navodi Vasić.

Dodaje da je problem civilnog društva višegodišnja iscrpljenost upravo zbog ovakvih i sličnih sudskih postupaka, zbog čega još uvek nije postignut konsenzus oko toga šta treba da se zagovara kao rešenje ovog problema.

„Dodatna edukacija i sudija i advokata je neophodna u ovoj oblasti. Potrebno je obučiti pravnike kako da prepoznaju zloupotrebu prava i spreče je na vreme. Sudska praksa, iako kod nas ne funkcioniše kao u precedentnom pravu, ipak ima određeni značaj i težinu i u nedostatku zakonske regulative, mišljenje ili stav Vrhovnog suda mogao bi da premosti ovaj problem“, smatra Vasić.

Komentarišući najavu donošenja Anti-SLAPP direktive u Evropskom parlamentu, advokat Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Veljko Milić, koji je u nekoliko slučajeva i sam zastupao optužene u SLAPP postupcima, kaže da je skeptičan i da ne veruje da će ona biti doneta. Ako i bude doneta, dodaje, biće vrlo slabo primenjiva jer će zapravo biti na nivou preporuka.

„Ne zbog toga što ne postoji politička volja na nivou Evropske unije, nego je toliko tanka granica između toga da sprečite SLAPP tužbu i da detonirate čitav pravni sistem, odnosno zaštitu pojedinca. Jako je tanka granica i jako je teško zapravo razdvojiti SLAPP tužbu od tužbe za povredu ugleda i časti, koja je potpuno legitimna i legalna“, upozorio je Milić.

Njegov stav je da su regionu potrebni advokati koji postupaju u takvim vrstama postupaka i koji su, pre svega, upoznati sa bogatom praksom Evropskog suda za ljudska prava po pitanju javnog interesa.

„Na žalost, kod nas u regionu ne postoje advokati koji prate redovno pravosudnu praksu Evropskog suda za ljudska prava“, dodaje.

Placebo mehanizmi

Kada je reč o eventualnim mehanizmima koji su danas na raspolaganju pravosuđu u Srbiji, u izveštaju u čijoj izradi je pre par godina učestvovala i Milena Vasić, detektovana su dva, uz napomenu da se ne koriste.

Kako se precizira, pravni osnov za primenu instituta zloupotrebe prava u građanskim postupcima nalazi se u Zakonu o obligacionim odnosima i Zakonu o parničnom postupku.

Član 13. Zakona o obligacionim odnosima kaže:

„Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato“.

Zakon o parničnom postupku članom 9. propisuje:

„Stranke su dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom. Sud je dužan da spreči i kazni svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u postupku”.

U istom zakonu, u članu 187. propisuje se zloupotreba procesnih ovlašćenja:

„Ako je zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja nekoj od stranaka naneta šteta, sud će oštećenoj stranci, na njen zahtev da dosudi naknadu štete. Ako stranka istakne zahtev za naknadu štete zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja, sud će iz razloga celishodnosti da odvoji postupak”.

Ipak, u izveštaju se ukazuje i na to da odredbe ovih članova nisu razrađene detaljnije, pa izostaje odgovor na pitanje – da li stranka mora da se pozove na zloupotrebu prava u sudskom postupku, ili sud može da reaguje po službenoj dužnosti?

Milena Vasić precizira da su pomenuta postojeća zakonska rešenja samo mogućnosti da sud odbije zahtev za koji utvrdi da se radi o zloupotrebi prava, odnosno da kazni onoga ko zloupotrebljva pravo. Ipak, dodaje, da bi se utvrdila zloupotreba neophodno je da se sprovede postupak.

„SLAPP tužbe su karakteristične po tome što onaj ko dobije tužbu, u startu gubi, bez obzira na ishod postupka, jer mora da se bavi tom tužbom (odlazi na sud, angažuje punomoćnika, priprema dokaze i svedoke) čime se odvraća od javnog zagovaranja i bavljenja javnim politikama. U tome je ujedno i najveća šteta SLAPP tužbi. Dodatni problem je što naši sudovi ne prepoznaju zloupotrebu prava pa često ovi postupci budu izgubljeni na sudu, a tuženi osuđen da plati naknadu štete i troškove postupka iako se najčešće samo koristio svojim pravom na slobodu izražavanja. Zato se i zove strateški postupak protiv učešća u javnim politikama“, navodi Vasić.

Prvi korak – prepoznavanje SLAPP-a

Ekološka aktivistkinja Dragana Arsić iz Novog Sada često je u javnosti upotrebljavana kao primer jer je njen slučaj zapravo tipičan primer SLAPP postupka koji se, osim u neosnovanosti zahteva često može prepoznati i po brojnosti tužbi. Naime, Arsić je od strane istog bračnog para tužena pet puta za jedan isti događaj po pet različitih osnova. Iako je njen advokat na svakom ročištu ponavljao da je reč o SLAPP postupcima koji imaju za cilj da je ućutkaju, nijedan nije odbačen niti su objedinjeni.

Vasić upozorava da to nije jedini slučaj u našem pravnom sistemu gde je različitim tužbama obuhvaćeno više tužbenih zahteva koji bi mogli svi da budu jedan tužbeni zahtev, odnosno jedan postupak.

„Više tužbi predstavlja veći pritisak na jednu osobu ili organizaciju, više odlazaka na sud, veće troškove advokata, više angažovanja kapaciteta. Sud ima mehanizam da spoji ove postupke, a u određenim slučajevima, kada je zloupotreba prava očigledna i da kazni podnositelja tužbe zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja. Mislim da je u konkretnom slučaju zaista za pohvalu Osnovni sud u Novom Sadu koji je prepoznao da javni interes preteže u korist privatnog i da ova praksa može da posluži kao primer ostalim sudovima“, ističe Vasić.

Veljko Milić je na nedavnom panelu o SLAPP postupcima u Novom Sadu podsetio da je NDNV prvo udruženje u Srbiji koje je postalo član CASE koalicije, ali i prva organizacija koja pruža besplatnu pravnu pomoć ljudima i organizacijama koje su izložene takvim postupcima.

Dodaje da svaki SLAPP postupak zavisi dosta i od samog sudije, a iako Srbija ne pripada zemljama precedentnog prava, smatra da bi tokom postupka trebalo ukazivati i na presude u sličnim postupcima.

„Kada su SLAPP tužbe u pitanju, jedna od karakteristika je da tužioci predlažu mnogo dokaza, mnogo svedoka upravo da bi se to razvlačilo što duže. Onda se dešava da se i sami tužioci ne pojavljuju na ročištima iz raznoraznih razloga, upravo zbog toga da bi taj postupak produžili, jer im nije cilj da dobiju neku simboličnu naknadu štete koju oni potroše na jednoj večeri u nekom restoranu. Njima je upravo cilj da to traje što duže i da što duže iscrpljuju tu osobu koju su tužili“, upozorava on.

Napominje i da nije moguće nakon SLAPP postupka, u slučaju da tuženi bude oslobođen, pokrenuti „kontra tužbu“ protiv tužioca za povredu ugleda i časti ili nekom sličnom osnovu.

Milić upozorava i da je jedan od mehanizama neophodnih za borbu protiv ove zloupotrebe prava psihološka podrška onima koji se nađu na udaru SLAPP postupaka.

„Za mene je potpuno poražavajuće kad čujem da imate aktiviste kojima nije problem da izađu pred kordon policije i da se bore na ulici, ali onda je problem kada treba ući u sudnicu. Pa nije ta sudnica strašnija od kordona policije“, navodi on.

Zbog toga bi bilo dobro organizovati neku vrstu psihološke pomoći, pa čak i grupe podrške gde bi ljudi koji su već prošli taj put mogli govoriti o svojim iskustvima i objasniti da ni sudski postupak nije strašan.

Neophodno je, kaže Milić, i umrežavanje i stvaranje finansijskog fonda, kako za besplatnu pravnu pomoć tako i za eventualne sudske troškove koji se mogu javiti, a na čelo takvih fondova staviti ljude koji bi s pažnjom procenjivali svaki potencijalni slučaj, kako ne bi bilo zloupotreba.