Najbolje ubijaju, a samo najgori ćute

Država u kojoj živimo je ubila ili pokušala da ubije svoje najbolje novinare. I ista ta država, ili njeni predstavnici, sprečava da se zločini rasvetle i zločinci kazne. Konstatacija je zastrašujuće logična, sistem je zaokružen. Ali porazna je za društvo koje više-manje ćutke proguta svaku udicu bačenu sa vrha vlasti o „samo što nije“ kažnjenim ubicama.

Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić, Dejan Anastasijević, Milan Jovanović – svi su bili novinari koji su beležili i objavljivali činjenice o kriminalu i zločinima koji su povezani sa najmoćnijima i najgorima u vrhu vlasti. Nisu se plašili. Nisu trčali za medijskom slavom. Nisu tražili svoj interes u tome. Svi su napadnuti u svojim kućama, mučki, iza leđa, ili na spavanju. Oni koji su digli ruku na njih ostali su do danas zaštićeni, a sistem koji je to omogućio je isti onaj koji je doveo do streljanja dece 3. i 4. maja 2023. godine.

Pod senkom zaborava

U Srbiji nijedno ubistvo novinara, niti pokušaj ubistva, nije sudski razrešen i svaki od ovih slučaja povezan je sa državom, njenim funkcionerima i tajnim zločinačkim službama.

Dada Vujasinović ubijena je u svom stanu u Novom Beogradu 8. aprila 1994. godine, pre 29 godina. Imala je samo 30 godina. Izveštavaja je sa ratišta, iz Vukovara, iz Bosne, iz Sandžaka, o organizovanom kriminalu, o trgovini oružjem, pretio joj je Arkan, a ona je uz osmeh odgovarala da se ne plaši. Njeno ubistvo će zauvek ostati nerasvetljeno, nastupila je apsolutna zastara. Na mesto ubistva nije izašao čak ni istražni sudija, što je bio obavezni deo istrage. Najvažniji materijalni dokazi, poput njene odeće, uništeni su. Advokat Branislav Tapušković, koga je angažovala njena porodica, godinama se borio da dokaže da se Dada nije ubila. Sistem je ostao nem.

Državno streljanje

Slavko Ćuruvija streljan je s leđa u prolazu zgrade u kojoj je živeo 11. aprila 1999. godine, pre 24 godine. Imao je 50 godina i bio je izdavač i urednik novina koje su hrabro iznosile činjenice o zločinačkom režimu Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković. U trenutku kad je ubijen, na Uskrs tokom NATO bombardovanja, ministar informisanja bio je Aleksandar Vučić, danas najmoćnija figura u Srbiji.

Četrnaest godina nakon ubistva Ćuruvije, Vučić ga je iskoristio kao političku odskočnu dasku, kao još jedan način da prikupi poene. Najavio je da će se uskoro „pokazati i dokazati da je Ćuruviju likvidirala država, vlast koja je ubijala neistomišljenike i protivnike“. Rekao je i da je to „veliki problem“. Jeste.

Danas, četvrt veka od ubistva, pale su dve osuđujuće presude, na slobodi su svi optuženi (osim Radeta Markovića koji robija za druga politička ubistva), dvojica optuženih (Milan Radonjić i Ratko Romić) su čak dobili i obeštećenje od po 1.000 evra, po presudi Suda za ljudska prava u Strazburu, zato što su predugo držani u pritvoru. Najzaslužniji za prikupljanje dokaza i uverljivost optužnice, policajac Dragan Kecman poslednjih godina nezaštićen stoji pred ozbiljnim pretnjama da će biti ubijen.

Nakon ukidanja druge presude Apelacioni sud je u martu 2023.g. održao kratko suđenje, uz saslušavanje nekoliko ključnih svedoka. Iako je uobičajeno da Apelacioni sud donese presudu nakon 30 dana, do dan- danas, osam meseci kasnije, presuda „čami“ u, kako zvanično kažu u Apelacionom sudu, „nejavnoj fazi“.

Uzalud cela medijska zajednica, podržana od međunarodnih novinarskih udruženja, apeluje da se presuda objavi – sud ćuti.

Po hleb u smrt

Milan Pantić, novinar Večernjih Novosti iz Jagodine, ubijen je 11. juna 2001. godine, u ulazu zgrade u kojoj je živeo, dok se sa veknom hleba u ruci vraćao iz prodavnice. Imao je 46 godina i reputaciju nepotkupljivog, vrednog i upornog novinara koji je pisao o kriminalu i korupciji, zloupotrebama u policiji i moćnicima u Pomoravlju. Njegovo ubistvo povezuje se sa privatizacijom cementare Popovac i moćnim političarima. Sistem štiti kriminalce i političare koji stoje iza ovog ubistva, a iako ima snažnih indicija da je ubistvo rasvetljeno do kraja i da „se sve zna“, optužnica nije ni podignuta. Novinarska udruženja traže da Tužilaštvo za organizovani kriminal preuzme slučaj i na tom zahtevu tapkamo u mestu već dve godine.

Ko mi je stavio bombu na prozor?

Na Dejana Anastasijevića je atentat bombama izvršen 14. aprila 2007. godine u ranu zoru. Na dvadeset santimetara od kreveta u kome je spavao sa suprugom, zabili su se geleri bombe koja je eksplodirala na njegovom simsu i dokazali da su ljudi o čijim je zločinima na ratištima bivše Jugoslavije, pisao devedesetih godina i dalje spremni da ubijaju. Činjenica da do danas ništa nije urađeno da se zvanično rasvetli ovaj pokušaj ubistva i kazne počinioci, govori o tome da su i danas toliko moćni, da ih štiti policija i tužilaštvo. Štiti ih sistem koji nije zaštitio nijednog novinara.

Dejan je umro u aprilu 2019. godine i za svog života uspeo je da čuje samo obećanja najviših državnih zvaničnika, koji su istog jutra dotrčali da se slikaju sa njim preživelim, da će sve biti rešeno u najkraćem roku. Kasnije je slušao isto što i mi danas, 16 godina nakon pokušaja ubistva: „postupak je još u predistražnoj fazi“. Iz tužilaštva su, tu i tamo, navodili da se „predmet nalazi na veštačenju“ i da se preduzimaju „druge radnje u pravcu identifikacije izvršilaca“.

O tome ko je imao motiva da pokuša da ga ubije, Dejan je sam pisao otvoreno u tekstu „Ko mi je stavio bombu na prozor?“ i tako do danas ostavio neizbrisivo podsećanje da je 2006. iz Haškog suda bio upozoren da je lider SRS-a Vojislav Šešelj po svojoj supruzi Jadranki u Beograd poslao spisak potencijalnih svedoka koje bi trebalo zastrašiti ili eliminisati, među kojima je i Anastasijević.

Težina profesije

Potpuno je jasno da sa ovakvim bagažom nerešenih ubistava i napada nijedan novinar ne može biti siguran danas u Srbiji. Sve je to produženi napad na bezbednost i slobodu novinara da rade po savesti. Ta kaljuga koja se napravila oko nerešenih slučajeva ubistava neminovno utiče na ukupan položaj novinara, na njihovo samopouzdanje, na veru u značaj toga da uporno i hrabro rade u korist društva, protiv kriminala i uzurpacije moći.

Mogle bi se, na kraju ovog sumornog pobrojavanja nerešenih i nekažnjenih napada na novinare, navesti brojne fraze o tome kako nema slobode i demokratije u državi, u kojoj su ubice novinara jače od ustanovljenog sistema pravosuđa. Mogli bi da padnu i brojni citati o tome koliko mora biti bolesno društvo koje glasnije ne digne glas protiv ubica i onih koji stoje iza njih. Mogli bismo i da lamentiramo koliko smo ljubomorni na sva društva koja su digla glas, kao na Malti, u slučaju ubistva Dafne Kuarana Galicije ili u Slovačkoj, kad je ubijen Jan Kucjak.

Društvo za koje su se novinari žrtvovali nije umelo da im vrati zahvalnošću, ni da opravda njihovu žrtvu. Uoči izbora 17. decembra, a na kraju ovog teksta, najbolje je da progovori citat Dejana Anastasijevića: „Svi ti slučajevi imaju nešto zajedničko, a to je da postoje jake indicije da su u te slučajeve umešani državni organi. Bilo kao institucije, bilo kao državna bezbednost, bilo kao pojedinci na vlasti. Takvi se slučajevi po pravilu nikada ne razrešavaju, i to predstavlja problem ne samo za mene, ne samo za novinare, nego i za sve građane Srbije. Ili bi bar trebalo da predstavlja problem. Za vlast to očigledno nije problem.“

Dosije o medijima