Vidojković: Sramotno je to što Šapić nije došao na suđenje zbog gostovanja na TV Prva. I to kod iste osobe pred kojom mi je pretio smrću

„Režimu se u ovom trenutku ne isplati da mi se nešto desi.“

Ovako rezonuje pisac i kolumnista Marko Vidojković, koji se trenutno nalazi u Beogradu, odakle je zbog lične bezbednosti – a posle serija pretnji smrću – prošlog proleća morao da se iseli.

On se ove nedelje pojavio pred Trećim osnovnim sudom, međutim, tamo je odloženo još jedno ročište u postupku koji je pokrenuo gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić zbog, kako kaže, povrede ugleda i časti u jednom Vidojkovićevom autorskom tekstu. Šapić je, inače, pre toga Vidojkoviću i njegovom kolegi iz emisije „Dobar, loš, zao“ Nenadu Kulačinu pretio rekavši da bi im „iščupao srce“.

U razgovoru za Cenzolovku Vidojković odgovara na pitanja o suđenjima sa Šapićem i o medijima – koji to nisu. On objašnjava zašto mu je u inostranstvu bilo „odvratno“ i zbog čega se „štrecne“ svaki put kad na ulici čuje sopstveni jezik.

Cenzolovka: Ovo nije jedini sudski postupak u kom se nalaziš s gradonačelnikom Šapićem. Videli smo još jedno odlaganje epiloga. Kakve reakcije izaziva kod tebe?

Vidojković: Ovoga puta sam bio u zemlji, pa sam odlučio da se pojavim pred sudom i dam svoj iskaz. Šapić se prošli put vadio na to da se sprema za skupštinu – i to tek idućeg dana – pa navodno ne može da prisustvuje. Sada je razlog još sramotniji. Morao je da gostuje na jutarnjem programu Televizije Prva.

E sad, da li je to slučajno ili ne, gostovao je kod iste one osobe kod koje je – tada još na Televiziji Pink – pretio smrću meni i kolegi Nenadu Kulačinu, s kojom radim emisiju „Dobar, loš, zao“.

To je pre svega nepoštovanje suda. To je i nepoštovanje mene lično, ali dobro, to nije problem. Znam da Šapić mene ne poštuje, kao što ne poštuje ni druga ljudska bića. U krajnjoj liniji, to je nepoštovanje samoga sebe, jedan kukavičluk. Vrlo su to tanki izgovori.

Propagandno krilo režima ne treba da postoji

Cenzolovka: Pretnje su se, kako kažeš, mogle čuti na Pinku. Ponovo su aktuelni zahtevi da se ta televizija zabrani, posle emitovanja privatnog snimka narodnog poslanika. Podržavaš li takve predloge? Veruješ li da je to potrebno, moguće?

Vidojković: Naravno da je potreban jedan potpuno novi nadzor nad elektronskim medijima. Takozvani nadzor, onaj koji danas postoji, omogućio je smrt elektronskih medija. Smrt istine i objektivnog informisanja. Treba ih kažnjavati, ali to više nije stvar medijske etike ili novinarskog kodeksa. Oni su sve samo nisu novinari.

Funkcija Pinka i Hepija i ostalih jeste da budu u službi propagande režima i Srpske napredne stranke. Da, propagandno krilo režima bi trebalo da prestane da postoji.

Siguran sam da tu ima i elemenata krivičnih dela. Međutim, režim je svestan da bi, ukoliko dođe do promena, neko mogao da odgovara za ono što je radio u ovom odvratnom periodu. Ja nisam optimista, možda sam bio nekad, kad sam bio mlad. Sad više ne verujem da će iko ikad odgovarati. Mislim da će naći način da otkupe svoju slobodu.

Cenzolovka: Kažeš „ukoliko dođe do promena“. Izbori se održavaju u nedelju. U slučaju promene vlasti, šta se menja kod tebe lično? Hoće li biti manje pretnji novinarima ili će sve biti po starom?

Vidojković: Vratio sam se u Beograd u novembru, upravo zato da bih bio ovde dok traje kampanja. Ovde gde mi je sigurnost ugrožena, da bih dao lični primer. Emisiju „Dobar, loš, zao“ vodio sam iz studija, javno sam potpisivao knjige, ponašao se u granicama razumnog.

Režimu se u ovom trenutku ne isplati da mi se nešto desi. Ali dan posle izbora… Može da se ponovi sve ono od pre godinu dana, zbog čega sam i bio primoran da napustim zemlju.

Došao sam spreman da se borim iz rova, da učestvujem u kampanji da bi ljudi u što većem broju izašli na izbore, da i sam glasam. Konačno, da se barem u Beogradu promeni vlast. To bi bio razlog da ne žurim u inostranstvo.

Bilo je odvratno

Cenzolovka: Šta je kod tebe postalo drugačije promenom mesta boravka? Koliko ti je svakodnevica drugačija? Imaš li više vremena da radiš ako manje razmišljaš o bezbednosti?

Vidojković: Bilo je odvratno! Pet puta smo se selili za devet meseci. Nemam inspiracije za roman zbog nemogućnosti normalnog života. Naravno, život ide dalje i nemaš vremena da razmišljaš. S dvoje kola se vucaraš od skrovišta do skrovišta, od zemlje do zemlje. Eto, to je bila moja svakodnevica.

Međutim, uspeo sam da skrenem pažnju na svoj slučaj i slučaj kolege Kulačina. Našao sam se u dva PEN dokumenta u kojima se govorilo u situaciji u Srbiji. Internacionalizacijom priče već bude lakše.

Mislim da sam doprineo ličnoj bezbednosti, budući da me od juna vlast ne spominje. Nadam se da su se uzeli upamet da me više ne čačkaju.

Ono što je ključno jeste upravo ta pažnja koje nije bilo pre moje relokacije. Situacija je bila takva da – u slučaju da mi se nešto desilo – institucije ne bi imale nikakvu reakciju, a u javnosti bi to bilo: „očekivano“ ili „sam je to tražio“. Bio sam doveden u režim očekivane žrtve.

Cenzolovka: Kako ti domaća medijska scena izgleda spolja? Jesi li uspevao da vidiš nešto novo, nešto što nisi primećivao dok si bio u Beogradu?

Vidojković: Sve vreme sam mentalno i emotivno bio prisutan u Srbiji. Pisao sam kolumne, radio na emisiji… I onda izađeš na ulicu i čuješ da neko govori srpskohrvatski i – štrecneš se. Ne znaš o kome se radi. Toliko sam zatrovan bio svime što se događalo u Srbiji da mi je na neki način po povratku bilo bolje. Ovde bar znaš da svi govore srpskohrvatski.

Promene primetiš u kratkim boravcima, kada smo dolazili na po nekoliko dana da posetimo porodicu. Kada se vratiš iz inostranstva držiš taj lakmus papir. Dođeš i onjušiš, osetiš se, možda ne slobodniji, ali opušteniji. Počneš da tražiš racionalne razloge, vidiš ljude kako tragaju za poslednjim zrnima normalnosti u ovoj zemlji. U oktobru sam zaključio da je Beograd neobično miran, nije bilo trubljenja i urlanja na ulicu. Ljudi u saobraćaju 45 minuta mile, a ja ne primećujem nervozu.

Koji su razlozi? Pada mi na pamet nekoliko njih. Da li je to zbog antiklimaksa posle incidenta u Banjskoj? Jer dugo vremena je stvaran taj jak naboj oko Kosova. Da li to ima veze sa zločinom od 3. maja u OŠ „Vladislav Ribnikar“? Da li su ljudi shvatili da i oni moraju postati normalni, ako neće da ih deca pobiju? Treći razlog je, rekao bih, najmanje verovatan. Da li se možda oseti vetar promene, pre pada vlasti?