Draganu Đilasu je u odgovoru Radio televizije Srbije spočitano sve ono što mu inače deceniju unazad tovare naprednjački „spin doktori“. Nedostajalo je da pomenu 619 miliona i banke na Mauricijusu, pa da bruka i sramota bude kompletna.
Ni kriv ni dužan, u saopštenju se našao i Željko Bodrožić. Umesto odgovora na pitanja zašto prikrivaju istinu o izborima i mnogim drugim aferama u državi, kolegijum RTS-a se drznuo da upre prstom u predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije zbog toga što je vodio program na nestranačkom skupu ProGlasa.
Ako se pitate kakve veze uopšte imaju ProGlas i Bodrožić sa Đilasovom kritikom (ne)uređivačke politike RTS-a – pa nikakve.
Jedino je bitno zamajavati javnost dok ne prođu afere rušenja u Savamali, pada helikoptera po magli, sudara na naplatnoj rampi Doljejvac, 24 stana u Bugarskoj, tetke iz Kanade, razbacivanja Telekomovih para da bi privatnik blizak SNS-u mogao da kupi B92 i Prvu, povezanosti klana Belivuk sa državom…
Da nesreća bude veća, gledaoci RTS-a čak ni nemaju pojma šta je ProGlas, a neki će verovatno posle njihovog saopštenja pomisliti da je u pitanju politička stranka.
Na RTS-u deceniju unazad nismo videli ni jednu debatu ili stručnjaka da kaže koju reč o (bes)korisnosti kopanja litijuma, da li je tragedija u rudniku „Soko“ mogla biti izbegnuta ako su rudari danima unapred upozoravali na curenje metana, da li je za kolaps u EPS-u krivo političko kadriranje ili viša sila zvana Mića Grčić, da li su ubistva u Duboni i Malom Orašju mogla biti sprečena da su policija i tužilaštvo reagovali na ranije prijave građana da tinejdžer iz (tatinog) automatskog oružja puca po ulicama i ubija pse lutalice.
Sve to je nebitno. Najvažnije je prosuti kofu RTS-ove „istine“ po Draganu Đilasu, bivšem gradonačelniku i ministru, koji u program javnog servisa može da priviri samo u obaveznom predstavljanju u predizbornoj kampanji, i to u opskurnom terminu, uglavnom na RTS 2.
Bilo bi dobro kada bi se pojedinačno svi urednici RTS-a izjasnili da li stoje iza sramnog odgovora koji je upućen u njihovo ime.
Ali, taj film verovatno nećemo (nikad) gledati. Ušuškanost u visoko plaćene novinarske pozicije uvek je bila udobnija od istraživačkog novinarstva. Niko ne haje za to što je vlast prolazna, a sramota večna.
Autor je urednik u Danasu.
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.