U ime naroda

Kako napisati bilo kakav novinski tekst nakon što je Slavko Ćuruvija ponovo streljan? Kako nastaviti sa radom, pisanjem, snimanjem izveštavanjem i istraživanjem kada znate da se državi – bila ona duboka ili plitka – fućka za vaš život? Kako pričati sutradan mlađima generacijama da je ovo zanimanje najbolje na svetu? Kako im saopštiti, ukoliko rade časno i pošteno, da će na kraju biti nagrađeni za svoj trud? Hoće li im nagrada biti sedamanaest metaka i epilog tome da niko nije kriv? Dobro koleginica Tamara Skrozza kaže u ovom broju da ona ne bi ni ulazila u ovaj posao da ju je oslobađajuća presuda zatekla kao mladu novinarku.

Čemu možemo nakon svega da se nadamo kada ulicama slobodno šetaju ubice našeg kolege? Je l’ to očekuje svaku asasina i zločinca koji se stavi u službu ovakvoj državi? Je l’ mu se opraštaju svi gresi ukoliko izvrši direktivu uklanjanja raznoraznih tzv. domaćih izdajnika i stranih plaćenika? Je l’ se nismo ni milimetar odmakli od Miloševićevog nasleđa?

Prebija se, spaljuje i ubija sve što je na putu jednonacionalnom tajfunu, zar ne? I Ivana Stevanović, i Đorđe Vlajić, i Perica Gunjić – svi oni u našem listu pričaju da su devedesete tu. One su ovde poput Babaroge, služe kao strašilo, da izazivaju jezu koja mazikičmenu moždinu. Očigledno je da one nikada nisu ni odlazile, samo su se pritajile neko vreme, migoljile i gmizale van radara, skupljale snagu, a onda iznova obelodanile svoje lice & naličje u onom najstrašnijem obliku.

Pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića se desio usred demokratske tranzicije, dok je ubistvo Milana Pantića izvršeno nakon pada Miloševića. Srce tame je nastavilo da živi nakon što je jedan od najvećih krvnika na ovim prostorima morao da bude sklonjen posle više od decenije razvaljivanja ovog društva. Cela zločinačka mašinerija je nastavila da funkcioniše, samo je morala da promeni formu.

Nikada Služba neće otkriti svoje, pa čak i oni koji su osuđeni za ubistva premijera Zorana Đinđića i političara Ivana Stambolića branjeni su do poslednjeg trenutka i daha. Kao što Tomislav Marković u svojoj kolumni dobro kaže da svi oni danas dobro zbrinuti. Ne sme da nas čudi da su i zlikovci koji su ubili Ćuruviju zbrinuti dve generacije unapred. Upravo su to devedesete: odsustvo morala i slepo verovanje u viši cilj, koji god on bio. Kada se to učvrsti u čoveku, on je spreman ne samo da ubije novinara, već da digne čitavu redakciju u vazduh. U ime koga? Pa, u ime naroda!

Otuda danas imamo vapaje i krika od preostalih lokalnih medija, kada čujemo da je neki tamošnji kabadahija uzeo, tipa, da zazida redakciju. Ili pak da neko tek tako izjutra pošalje elektronsko pisamce dnevnom listu Danas u kojem poetično objašnjava šta će biti sa njima kada im opali rafal kroz prozor.

Sve je to jedna ista vremenska linija, koja je započela sa „Vojko i Savle“ a završava se, barem u ovom trenutku, oslobađajućim presudama za ubistvo Slavka Ćuruvije. U celom tom mraku, ima pomalo iskre; četvrt veka kasnije postoji grupa ljudi, makar ona bila marginalna, koja strpljivo čeka i ostavlja u amanet budućim generacijama da tragaju za istinom o ubistvu Ćuruvije i mnogim zlodelima ovog vremena. Zlodelima koja nam ne dozvoljavaju da se pomaknemo iz pećine u kojoj smo se izgubili.