Hajka uvređenih nježnika

Od želje da govori o tome gori i prvi među nama, predsednik ima dabome pametnija posla, ali je našao vremena da poruči Gruhonjiću „sram te bilo“.

O mišljenju i doskočicama jednog građanina bi da rasprave i horde tabloida i nosača Vučićevih skuta, to bi i čovek koji je nesretnim slučajem gradonačelnik Novog Sada i čovek koji je još nesretnijim slučajem rektor ondašnjeg Univerziteta, to bi masa anonimnih komentatora po internetu.

Na njihovu žalost, ozbiljna rasprava o Gruhonjićevim rečima nije samo mlaćenje prazne slame nego je i potpuno nemoguća.
Nemoguća, jer čovek zbog izgovorene reči – i prišivenog mu „divljenja“ Dinku Šakiću – biva uživo linčovan.

Pretnje smrću pred ulazom u zgradu, bezbroj fantazija o klanju koje dobija na privatni telefon, orkestrirana hajka malobrojnih studenata i višebrojnih pridruženih elemenata kojom bi da ga ostave bez posla, sve je to namenjeno Gruhonjiću.

Nemoguće je, kažem, bistriti Gruhonjićeve izgovorene i neizgovorene reči. Jer, opetovani stavovi o „srbizaciji“ Vojvodine i neuspela „šala“ o tome kako mu je upravnik Jasenovca imenjak u silnoj su nesrazmeri sa svime što se na Gruhonjića sručilo.

I što, za razliku od njegovog mišljenja, ide u domen krivičnog dela, podsticanog sa najvišeg mesta.

Oh, ali čekajte, zar nije i Gruhonjić ušao u domen krivičnog dela jer je koristio, kako ono beše, „govor mržnje“?

Eno su podnete i neke krivične prijave.

I to je, drugarice i drugovi, znakovita stvar. Desničarski redikuli su dobro pazili na času dok su im po belom svetu – krenulo je naravno iz Sjedinjenih Država – nazovi-levičari demonstrirali kako se „ukidaju“ ljudi.

Svi su elementi tu, nečije mišljenje se proglasi za „govor mržnje“, pa se na usta te persone krene selotejpom.

Samo ga ućutkajte! Samo ga sklonite! Vređa nas tako strašno, sama mogućnost da ta osoba otvara usta i ima radno mesto nepodnošljiva je za naš krhki senzibilitet i tanušna – ovom prilikom patriotska – osećanja!

Onaj junoša što je u hol fakulteta ušao sa majicom na kojoj je osvedočeni krvolok koji trune u Zabeli, i taj junoša ima pravo da bude nežni cvetić koji je povila oluja Gruhonjićevih smatranja, pravih i izmišljenih, valjda više nije ni bitno, i junošino bi uvređeno srdašce jedino moglo da se oporavi ako se smatrač ućutka.

U sinhronizovanoj akciji nježnika traži se izjašnjavanje o samom „deliktu“, a delikt nisi hajka i pretnje smrću, ne, delikt bi ovde trebalo da bude nešto što Gruhonjić misli i govori i pride ono što mu je prišiveno.

Sve je to, kažem, već viđeno po belom svetu gde su pod oštricom političke korektnosti padali razni zbog delikta mišljenja, i nigde, baš nigde, nije vredelo podsećanje na Voltera i ono da do smrti valja braniti nečije pravo da misli i kaže i nešto sa čime se ne slažemo.

Lako je braniti pravo sličnomišljenika da govore, ali je prava stvar braniti princip.

Ako slobodu govora priznajemo samo onome sa kim se slažemo ili makar civilizovano ne slažemo, onda je ona, sloboda govora, kao probušeni kurton – ničemu ne služi.

Valja podsetiti i da je mišljenje kao dupe, svako ga ima, i da je prava sloboda govora jedino onda kad smo slobodni da baljezgamo, da provociramo ili jalovo ćeretamo sa istomišljenicima na nekoj tribini u Dubrovniku.

Strepnja mi je dublja od nade zato što je princip tako prost da svako može da ga razume, ali su mnogi rešeni da se prave blesavi.

Jer računaju da su jači i da cikom, vriskom, peticijama i pretnjama mogu drugoga da ućutkaju.

I da, pride, mudroćutolozima okolo pokažu da je bolje ne mešati se jer valjak uzbuđivanja krhkih osećanja organizovane rulje dovoljno je širok da pregazi još ponekog osim onoga ko je prvi inkriminisan.

Tipičnost srpske izvedbe je u tome što je ovde Vučić otac, a partija majka i nikakva hajka ovakvih razmera ne može da prođe bez amina odozgo.
Sve opisano u ovoj kolumni samo je mehanizam koji jednom čoveku pravi pakao od života i svesno ispunjava javni prostor.

Prava ideja je da se, pred izbore u Novom Sadu, ljudi podele na „anti-gruhonjiće“ i „pro-gruhonjiće“, pa da onda „anti-gruhonjići“ pripišu „pro-gruhonjićima“ mržnju prema Srbiji, ustaštvo, želju da ruše crkve i šta sve već ne.

Neki su mehanizmi stariji od uzbuđivanja nježnika. Jedan od njih je onaj radikalski: mi dobri protiv njih zlih, ili si sa nama ili si protiv nas, moramo večno biti budni i na patriotskom oprezu, ništa nas ne smije iznenaditi, a ako može da vlast bude večna, da se upravlja ljudskim sudbinama i da para kaplje, tim bolje po našu stvar.