Pozitivne priče ljude malo interesuju: Zašto se osobe sa invaliditetom u medijima prikazuju uglavnom kao heroji ili mučenici?

– Kada god smo radili neke zanimljive projekte i pozivali medije, dobijali smo određeni prostor u medijima, ali naravno da je to nedovoljno. Interesantno je da se mediji nisu odazivali na pozive da prisustvuju našim konferencijama, osim ako kao govornici nisu najavljeni visoki državni funkcioneri. Ono što smeta je što pitanja koja im novinari postavljaju najčešće nemaju nikakve veze sa temom konferencije, već sa dnevnopolitičkim zbivanjima, navodi Mihajlovska.

Ona napominje da su pitanja da li osoba sa invaliditetom može da koristi objekat javne namene, dakle i restorane, kafiće, pozorišta, a ne samo domove zdravlja, teme važne za sve ljude.

– Zamislite ženu s malim detetom koja je pritom još i trudna, a živi na petom spratu zgrade bez lifta. Zamislite stariju osobu koja više ne može da hoda, a živi na trećem spratu zgrade bez lifta. Zašto bi ona bila uskraćena da jednom dnevno izađe napolje? Znamo svi da kućni ljubimci izlaze tri puta dnevno napolje u šetnju, a zamislite ljudsko biće koje mesecima ne izađe napolje, jer je zgrada nepristupačna. Naši standardi u arhitekturi se sporo menjaju i ne prate evropske trendove koji se zasnivaju na konceptu „Dizajna za sve“. Nije stvar arhitekture samo to da li je neki spomenik ružan i skupo plaćen, tema bi za medije mogla da bude i funkcionalnost objekata za javnu namenu, samim tim i njihova bezbednost. Nedopustivo je da naše domaće zakonodavstvo predviđa obavezu da svi novoizgrađeni objekti budu pristupačni, kao i oni već izgrađeni, a mi imamo masovnu izgradnju i rekonstrukcije stambeno-poslovnih zgrada koje su pune barijera. Rekonstruišu se ulice, ne obaraju se ivičnjaci i pešački prelazi, što je protivno zakonu, a niko za to ne snosi sankcije. Mi smatramo da su ovo važne teme i da zaslužuju veću medijsku pažnju. Ništa manje nisu važne ni teme kao što je kako žive porodice odnosno roditelji dece sa teškoćama u razvoju. Kakvu podršku obezbeđujemo ljudima koji sve svoje resurse usmeravaju na dete koje ima teškoće i ceo život tome podređuju. Ovo su važne teme čak i ako nas lično ne dotiču, jer razmišljanjem i učenjem o tome postajemo bolji ljudi odnosno bolje društvo, kaže Mihajlovska.

Sagovornica napominje da je savez za pristupačnost u saradnji sa partnerskom organizacijom iz Čajetine ocenjivao u kojoj meri su na Zlatiboru ugostiteljski objekti za ishranu i piće i turističke agencije pristupačni osobama sa invaliditetom.

– Obišli smo 145 objekata i utvrdili da nijedan u potpunosti ne ispunjava sve standarde. Pored toga istraživali smo koliko su banje u Srbiji pristupačne osobama sa invaliditetom i takođe, od šest najpoznatijih banja koje smo obišli, utvrdili da nijedna nije u potpunosti pristupačna. To znači da u objektu ne postoji soba sa kupatilom koju može da koristi osoba u kolicima, ili da ne postoji hidraulična stolica za ulazak u bazen ili da se do terapijskog dela dolazi isključivo stepenicama i slično. Poslednje istraživanje koje smo sproveli ticalo se pristupačnosti kafića i restorana u našem glavnom gradu. Obišli smo 100 objekata u centralnim gradskim opštinama i utvrdili da samo jedan ima prilagođen toalet za osobe sa invaliditetom. Ulazna vrata čija širina je po standardima ima samo 16 objekata, navodi podatke Mihajlovska.

Ona dodaje da je pristupačan turizam odnosno „turizam za sve“ vrlo važna tema evropske agende.

– Španija i Italija napravile su najveće rezultate u ovoj oblasti. Značajno je istaći da koncept turizma za sve znači mogućnost da sve osobe uživaju u turističkim i kulturnim sadržajima, što direktno utiče i na stvaranje većeg profita, dodaje Mihajlovska.

Irina Ban, direktorka udruženja Zvončica, koje okuplja roditelje dece obolele od malignih bolesti, takođe kaže da lično nije imala problema sa otvorenošću medija da objave neku priču ili temu.

– Ipak, mislim da je to tematika za koju publika jednostavno nije zainteresovana. Ako je tema negativna, ako je neka kritika, afera, tragedija, biće pročitana. A to se nama dešava svakodnevno. Lično bih volela, na osnovu 30 godina iskustva u priči i tematici dece obolele od raka, da naglasim koliko mi, pored svega teškog što se dešava, imamo i lepih vesti, koliko izlečene dece, koliko uspešnih medicinskih poduhvata. Ali to čitaoce ne interesuje. Ipak, ne bih za to mogla da okrivim medije, već mislim da generalno, za celo društvo, pozitivne vesti nisu vesti, priča svoje iskustvo Irina Ban.

Kako kaže, retko se desi da lepa vest odjekne.

– Doktor je rukom napisao pohvalnicu za dečaka koji je bez suza izdržao jednu intervenciju. To smo tada dosta skromno objavili, i vest je buknula, ali to je bilo jednom u 10 godina. U moru loših informacija pojavi se nešto normalno, ljudski i toplo, nepretenciozno, nismo nazidali nikakve kule i dvorce. Ali, da je neko proneverio humanitarni novac, to bi bila daleko čitanija vest, smatra Ban.

Ovo udruženje prvo je otvorilo Roditeljsku kuću pri službi za hematoonkologiju Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta “dr Vukan Čupić”.

Kako Irina Ban tvrdi, čak bi i Institut na mesečnom nivou mogao da objavljuje dobra dešavanja, počevši od uspešno operisane dece na kardiohirurgiji i onkologiji, ali „sve što je dobro podrazumeva se“, kaže ona.

– Kada smo otvorili Roditeljsku kuću pre 15 godina, bilo je par dana vesti. Posle godine, napravimo konferenciju za medije, da prikažemo rezultate u prvih godinu dana rada, jer je to prvi takav objekat u regionu, posle su od nas preuzimali drugi, nikle su roditeljske kuće u Sarajevu, pa Zagrebu i Skoplju, pa je preuzeo Nurdor. Na konferenciji se nije pojavio niko, priseća se direktorka Zvončice.

Ona napominje, da iako su iskustva bolna i teška, mnoga deca izađu iz bolnice kao pobednici. Dok, s druge strane, roditelji koji su decu izgubili, često nađu utehu u Udruženju, među sebi sličnima, a neretko im se, u međusobnim razgovorima i prisećanjima, vrati i osmeh.

– Kada bi jedan novinar došao u dnevnu hematoonkološku bolnicu, jedan običan radni dan, video bi koliko dece dođe na normalne kontrole, što znači da su to deca koja su dobro, a imala su rak. Nama su najverniji članovi upravo porodice koje su izgubile decu, jer smo mi njima veza sa njihovom preminulom decom. Sednemo i prisećamo se lepih trenutaka, a onda se zajedno smejemo, iako su svi pod bolom i stresom, prepričava Irina Ban sastanke Udruženja, i još jednom konstatuje da „i medije a i gledaoce i čitaoce takve priče malo interesuju“.

Osobe sa invaliditetom – ili heroji ili mučenici

Ono što LJupka Mihajlovska zamera pojedinim medijima jeste način na koji se izveštava o osetljivim grupama.

– Nepotrebno se neka postignuća osoba sa invaliditetom predstavljaju kao herojska, iako se ista stvar za osobu bez invaliditeta podrazumeva. Uglavnom se osobe sa invaliditetom prikazuju ili kao heroji ili kao napaćeni ljudi. Važno je isticati koje su prepreke da se osobe sa invaliditetom i druge osetljive društvene grupe uključuju u društvo, kao i zašto je važno da svi budu uključeni i šta sve treba uraditi da bi se to postiglo, ali nije neophodno da priču o tome prati tužna muzika i slika probušene gume na invalidskim kolicima. Treba promovisati način na koji osobe sa invaliditetom koriste sve usluge kao i drugi ljudi, omogućiti pre svega deci da budu osetljiva na različitost i vremenom će susret sa osobom koja je drugačija postati stvar koja se podrazumeva, zaključuje Mihajlovska.