Treba li Srbiji antibot zakon: „Promocija botova je promocija govora mržnje koji dolazi sa svih medija“

Psihološkinja Ana Mirković iz Instituta za digitalne komunikacije ocenjuje da je promocija botova komplementarna promociji govora mržnje koja do nas dolazi preko svih medija, i tradicionalnih i društvenih mreža.

„Neko želi da kreira atmosferu netolerancije u kojoj je svakom dozvoljeno da kaže šta hoće. Zato je važno da postoji odgovornost za izrečeno, odgovornost za povredu integriteta i dostojanstvo jedne osobe, jer ne znam kako drugačije da se sa tim borimo“, ukazuje ona u Danu uživo na TV N1.

Dodaje da na društvenim mrežama to izgleda tako što „kakav god vi stav da iznesete, ako on nije negde u korelaciji sa onim što promoviše ta grupa botova koja je očigledno vođena i dobro i sistematično pripremljena da vam odgovara, onda vi dobijete salve uvreda“.

Navodi da iako društvene mreže služe tome da komunikacija bude dvosmerna, da vi čujete drugačije stavove, drugačija mišljenja, da uđete u neki vid polemike, u neku lepu konstruktivnu komunikaciju, sa botovima toga nema, jer niko od njih ne iznosi činjenice, „niko vam ne skreće pažnju na neke važne konstruktivne podatke, već zaista žele da vas diskredituju, da vas omalovaže, govore razne uvrede, pišu razne uvrede i na taj način se stvara zapravo slika o javnom diskursu kao jednom vrlo toksičnom okruženju.

Popović ističe da Građanski preokret redovno prati stanje ljudskih prava u Srbiji i reaguje po potrebi, kako pred institucijama, tako i u javnosti, „pa tako i ovaj put smo shvatili da je potrebno da se nešto preduzme po tom pitanju, kada je izašao taj čuveni spisak prošlog leta (od 14.000 botovskih imena)“.

„Tako smo sa organizacijom Birodi, sa kojima imamo dugogodišnju saradnju, odlučili da sačinimo tako neku vrstu institucionalizovanog ili zakonskog akta, koji bi regulisao za sva vremena ovaj problem koji imamo. To jeste ozbiljan problem urušavanja ustavom zagarantovanih ljudskih prava na slobodu izražavanja. I to je, to možda deluje bezazleno, neko će možda reći da to zaista svi rade, da to svuda ima, da čak i u drugim državama ima, to jeste istina, ali pitanje je da li u ovoj meri ima“, poručuje.

Na pitanje kakve posledice po ljude ima botovanje, Mirković kaže da za onog ko želi da iznese svoj stav, svest o botovima može da bude jako neprijatna.

„Ja to znam, na primer, iz ličnog iskustva, ja sam na tim platformama i nisam neko ko je uticajan, imam vrlo mali broj pratilaca, ali nekada želim da iskažem svoj stav. U nekoliko minuta se nakači na desetine botova koji će vam pisati vrlo ružne stvari. Sad, ja sam u godinama koje imam i sa nekom životnom mudrošću koju imam, i ja se teško nosim sa tim. I sad pošto ja mislim da botovima ne treba davati za pravo, i sa njima stupati u bilo kakvu polemiku, ja to zamišljam kao neku igricu gde oni dobijaju neke bodove što više izražavaju govor mržnje i onda ja njih blokiram, ali ljudi koji mene prate ne vide da sam ja njih blokirala. I oni misle da je izostala moja reakcija. Aha, znači, kažu, ćutanje je odobravanje“, priča Ana Mirković.

Dodaje da sve to, s druge strane, sprečava ljude da iznesu svoj stav, „to je na neki način inhibicija svakog pojedinca da koristi društvene platforme kako želi, a oni koji čitaju mogu da steknu sliku da živimo u vrlo agresivnom društvu, što i jeste istina“.

Popović ukazuje da sve to stvara lažnu atmosferu i lažnu sliku javnosti.

„Jer onda se tu dolazi do komplikacije. Prvo ti lažni profili, najčešće su to lažni profili, oni šalju neretko uvrede, pogrdne reči, a onda i pretnje i onda se tu ulazi već u domen krivičnog dela. Znači em vrši krivično delo, a onda imamo pod dva institucije policije i tužilaštva koje ne reaguju, odnosno na neki način ih štite jer ne reaguju, ne procesuiraju ih, ne gone ih i ne kažnjavaju ih“, navodi Popović.

Problem je kako kaže i to što najčešće ti botovi rade u državnim institucijama, što znači da ih neko plaća, tj. svi mi, i to rade u svoje radno vreme, „što znači da imamo i zloupotrebu javnih resursa u ovom slučaju“.

„I onda te lažne vesti koje se tako kreiraju, onda se kroz tabloide šire dalje i onda imamo tu konačnu lažnu sliku“, ističe i dodaje da se to preliva u tradicionalne medije, i „onda deluje da je to glas naroda, glas javnosti, a nije uopšte, svi znamo da nije.

Mirković se slaže i navodi da se pravi takva atmosfera da je većinski naše stanovništvo baš takvo.

„I da, kako da kažem, meni je mnogo teško da govorim o tim botovima, zato što ja moram da priznam da ja nekako ni ne razumem kako neko uopšte pristane da bude na taj način zloupotrebljen i ne znam koliko novca neko treba da dobije. Ja se bojim da to nije samo državna plata, da su to još dodatni bonusi, jer mi znamo da se oni strašno utrkuju ko će da ima više tih negativnih komentara. Ali od otkrivanja tog spiska pojavila se nova generacija botova. Oni nemaju veliki broj pratilaca, stalno se pojavljuju neki novi profili i svi oni su obeleženi nacionalnim obeležjima. Dakle, oni imaju srpske zastave, pišu ćirilicom, tu je uvek ili grb Srbije ili ti vukovi koji su kod njih ne znam kakav simbol. I ja se toga bojim da se dobija neki privid da ljudi koji vole svoju zemlju, koji su patriote, koji su rodoljubi, koji su nacionalno opredeljeni, zapravo koriste društvene mreže da ponize nas koji imamo neku slobodu izražavanja ili možda mislimo nešto drugačije i da su oni većina. I to je taj zapravo narativ koji se onda negde prebaci i u tradicionalne medije. Zbog toga mislim da je to opasnije nego što možemo i da zamislimo“, ukazuje ona.

Pita kakvu sliku svim tim mi kreiramo u ovom društvu.

„Ja sam radila jedno istraživanje za potrebe nekog svog naučnog rada. Naša deca uzrasta između sedam i 17 godina misle da je govor mržnje prihvatljiv i poželjan da bismo uspeli u životu i da je govor mržnje priprema za život. Dakle, sve to je stvorilo atmosferu da ako ne baratate tim rečima, ako ne znate tako da povredite nekoga ko ne misli kao vi, da vi niste spremni za život i da su konsekvence koje takav govor ostavlja na našu decu dalekosežne i ne znam dokle to može da ide. Zato je mnogo važno da se što pre reaguje“, naglašava ona.

Popović ponavlja da je potrebno doneti zakonska rešenja, „i to za sva vremena“.

Kaže da mu je drago što je, na primer, Stejt department prepoznao problem botovanja, ali bi voleli i da naše institucije isto urade.

Prema njegovim rečima, zakon treba da prepozna šta je botovanje i da definiše šta je bot, i da to automatski sankcioniše.

„Nije dovoljno samo da bude odstranjen sa društvenih mreža, jer to i one rade. Znamo da Tviter stalno blokira te neke naloge i Fejsbuk, čak, i šta ja znam, ali to nije dovoljno. Mora da postoje sankcije, mora da postoji neka vrsta krivične odgovornosti za to što se radi. I onda će da se to smanji. Ovako nema smisla. Ovo je potpuno iskrivljena slika“, ocenjuje on.

Mirković smatra da do rešenja ovog problema neće doći dokle god „oni koji zapravo definišu politiku u ovoj zemlji, upravljaju svim institucijama, imaju potrebu da imaju te botovske ekipe“.

„Ono što je meni negde veći strah je da se taj jezik primio nekako i da je postao opšti manir. Deca komuniciraju na taj način. Na primer, taj sajber buling, vršnjačko nasilje na internetu obiluje tom vrstom uvreda. I to se nekako prosto standardizovalo i normalizovali smo takvu komunikaciju. I to je meni nekako nedopustivo. Ja čujem grupe dece kako razgovaraju jedni sa drugima. Oni koriste sve te reči koje botovi koriste da bi diskreditovali nekoga ko ne misli isto. Ali prosto nekako kao u nekom milom tonu, da se oni počaste. To kao nekako dođe još i drugarski. Mi nemamo više nikakvu oštrinu, nikakvu distancu. Ni granicu“, navodi ona.

Popović dodaje da će te generacije odrasti jednog dana, i pita „u šta će se oni pretvoriti, ako im je sada to normalno“.

Video prilog N1