Ratko, brate,
Žao mi je što ti je plamenjača napala paradajz. Или ајде овако да би лакше читао. Да си прскао на време мацератом од белог лука не би те глава сада болела. Знаш, Ратко, пламењача је као мржња. Можеш да се против ње бориш само превентивно. Када се појави, када видиш те плаве флеке голим оком, онда је касно. Тако сам ја тебе Ратко гледао деведесетих у ТВ Дневнику. Није била пламењача, али је била мржња. Чиста, недвосмислена, убојита..Онако како само ти умеш. Истина, често ми је било тешко да разликујем тебе и Дрецуна. Некако сте ми били исти. Без плавих флека, али пуни мржње. Видим Дрецун данас у Скупштини, фаца, посланик. Вири чланска карта СНС два прста из сакоа.
А ти Ратко?
Уређујеш „Новости“, причаш о професионализму, браниш „српство“..на исти начин као деведесетих. Лажеш, клевећеш, жигошеш. Јуриш „издајнике и стране плаћенике“. Преврћеш и бројиш српске кости у нади да ћеш наћи начина да оправдаш и умањиш злочине који су чињени над другим народима. Не вреди Ратко. Сваки злочин је страшан без обзира ко га је починио и без обзира како се жртва звала. Ту оправдања нема. Али, има истине. Оне коју желиш да сакријеш по сваку цену. Да је нико никада не сазна. 25 година вредно радиш на томе. Све у нади да се неће појавити. Као пламењача.
У својој потерници под називом „Машић из Лондона“ посветио си ми четири реда и успео да изрекнеш две лажи. Никада нисам имао никакве везе са Г17+ и нисам новинар ББЦ-а. На оно што сам радио у Б92 сам поносан, баш као и на све што сам „радио за Американце“ (дописник Гласа Америке из Београда 6 година и медијски саветник у Ајрексу 4 године). Последнјих 7 година радим у сегменту пословног планирања ББЦ-а. То са новинарством никакве везе нема. Као што ББЦ нема никакве везе са овим што сам покренуо.
Акција Седамхиљада није „тражење опроштаја,извињење, признање кривице“, али би могла да буде. Али, не може никако да буде потврда да су „Срби геноцидан народ“, јер геноцидни народи не постоје. Бар не у главама здравих људи. Акција нас 7000 је одавање поште онима који су страдали у Сребреници пре 20 година. Први корак ка стварном и искреном помирењу, толико потребном како се тако нешто не би више никада и никоме догодило. Желимо да одамо пошту припадницима другог нараода, мотивишемо друге да то исто ураде у Сарајеву или Загребу и да на крају сви одамо пошту свима. То је процес који желимо да започнемо из Београда, а који ће због људи попут тебе, дуго трајати.
Али, како ја то теби да објасним Ратко када ти тврдиш да сам ја „бедна људска појава, ненормалан човек, страни плаћеник, политички јуришник и искључив до бестидности“? Шта ја да причам „великом“ уреднику који дозвољава да нас у коментарима на његов текст „ хапсе,протерују из земље,бију моткама,газе багерима, призивају напад терориста, поливају шмрковима, гуше димним бомбама……да има ко ће мене да санкционише ако већ полиција неће“. И све то само зато што хоћемо да одамо пошту побијенима у Сребреници. Онима чија су тела закопавали па откопавали, селили из једне у другу јаму у нади да их нико неће наћи. А налазе их и данас, 20 година касније.
Ако се мени у наредним данима нешто „деси“ сматраћу тебе лично одговорним. После ти објашњавај мом десетогодишњем детету како су те читаоци-заветници погрешно разумели.
У „Новостима“ је радило и ради много честитих новинара. Неке од њих, попут Срђана Шкора, си ти лично отерао. Неки су већ узели своје бројеве за Седамхиљада. Зато што знају да си ти прошлост и да са таквима попут тебе будућности нема. Зато што не желе да прва асоцијација на „Новости“ буде оно што је говорио мој покојни отац док је држао фарму пилића: „Новости“ су најбоље новине, јер само по њима кокошке могу да серу недељу дана и да се папир не распадне“.
Дакле Ратко, не брини. Док је кокошака биће и „Новости“.
Bravo