Mediji u čeličnom zagrljaju države: Lični stav Radeta Veljanovskog

Da je Danas tabloidni list, u naslovu bi morala da se nađe reč „skandal“, jer to je pojam koji najbolje oslikava ono što se dogodilo u okviru produbljivanja kinesko-srpskog prijateljstva koje se uzdiže na viši nivo, sa 28 potpisanih dokumenata.

Odmah posle Drugog svetskog rata, a upravo zbog onoga što se događalo pre tog katastrofalnog globalnog sukoba i u vreme njega, svet stvara standarde po kojima su mediji, pogotovo informativni, slobodni, autonomni, nezavisni, odvojeni od države. Nezavisnost se pre svega meri prema distanciranosti od centara moći, gde je na prvom mestu vlast i njen mogući uticaj.

Postoji konsenzus koji je deo sadržaja velikog broja svetskih dokumenata, a posebno evropskih, koji o tome govore, a saradnja medija na međunarodnom planu je nešto što se podrazumeva, bez čega je nemoguće da informativne kuće obavljaju svoj posao i one se same, bez ičijeg nagovaranja i pogotovo bez ikakvih državnih protokola o tome dogovaraju.

Bilateralni sporazumi bilo koje dve države pa i Kine i Srbije mogući su u mnogim oblastima za koje te države imaju interes.

Slobodni, nezavisni, profesionalni mediji tu saradnju prate, o njenim tokovima i rezultatima obaveštavaju građane u svojim zemljama, a te informacije opet, po logici aktuelnosti i značaja, posredstvom medija postaju dostupne i van tih zemalja.

Novinari i javna glasila, kao akteri autonomne globalne sfere, razmenjuju informacije, jer to je razlog njihovog postojanja.

Kada države uključe medije u svoju politiku, pogotovo na međunarodnom planu, to je pokazatelj da ih smatraju delom državne sfere, čak državnog establišmenta, kako se govorilo u vreme socijalizma, kod nas, a u Kini je i danas tako.

Ima pravo Kina kao suverena država da se odnosi prema medijima kako ona želi, ali i laici znaju da taj odnos ni izdaleka nije u skladu sa međunarodnim normama i standardima demokratskog sveta.

Ali i da je sasvim drugačije, da je Srbija pravila dogovore sa Švedskom ili nekom drugom medijski savremenom zemljom, uključivanje medija u državne sporazume je nonsens modernog sveta.

Glavni i odgovorni urednik Politike Marko Albunović potpisao je Memorandum o razumevanju između njegovog preduzeća i Kineske medijske grupe.

Generalna direktorka, po našoj medijskoj regulativi odavno nepostojećeg Tanjuga, Manja Grčić i direktor Agencije Sinhua, Fu Hua, razmenili su Sporazum o razmeni vesti i saradnji dve agencije.

Direktor RTS-a Dragan Bujošević i direktor Kineske Medijske grupe Šen Haisjung takođe su razmenili Sporazum o produbljivanju saradnje.

Zašto?

Ovako nešto je nezamislivo na relacijama savremenih demokratskih država, pogotovo evropskih. S kim su urednik Politike i direktor RTS potpisali sporazume?

Sa direktorom Kineske medijske grupe, ali koji je zamenik šefa Odeljenja za publicitet Centralnog komiteta Komunističke partije Kine.

Dakle, sa visokim državnim i partijskim funkcionerom jednopartijske države, u kojoj je centralizacija medija očigledna.

Čelični bratski zagrljaj jednog od najvećih komunista i jednog od najvećih antikomunista, Si Đinpinga i Aleksandra Vučića može da prođe u oblastima kao što su privreda, investicije, trgovina, globalna npolitika.

Ali u oblasti medija i njihovog angažmana i saradnje, to Kini nije problem, ali Srbiji jeste ili bi trenalo da jeste.

Srbija je ovim činom definitivno pokazala da nije na evropskom putu i da se zapravo podsmeva evropskim standardima.

RTS, koji je ovde posebno bitan, dao je još jedan težak argument da nije javni medijski servis već klasična državna radio-televizija.

Nijedan javni servis na svetu ne bi bio deo ovakvog državnog dogovora, a sve te medijske kuće sarađuju sa svima za koje njihova publika ima interes, a uredništvo samostalno, po profesionalnim kriterijumima proceni.

Po rečima predsednika Upravnog odbora RTS-a Branisalava Klanščeka, Upravni odbor, koji je pre desetak dana imao sastanak, nije raspravljao o sporazumu o saradnji sa kineskim medijima.

Klanšček je mišljenja da se to nije dogodilo „verovatno zato što vrednost ugovora nije veća od iznosa za koji Upravi odbor mora da donese odluku“.

Ovde, međutim, nije najvažniji finansijski deo, već pitanje: kako je moguće da medijska kuća čiji rad uređuje specijalni zakon i to „u skladu sa evropskim standardima i međunarodnim dokumentima“ i koji je „nezavisan i samostalni pravni subjekt“, može da bude instrumentalizovana od strane države i uvučena u bilateralni protokol.

Posebna svečanost pod patetičnim nazivom „Što planine i reke razdvajaju, prijateljstva spajaju“ upriličena je u hotelu „Metropol“ gde je direktor RTS predložio snimanje dokumentarnih filmova o pomoći Kine našoj zemlji tokom pandemije i o NATO bombardovanju kineske ambasade.

Dragan Bujošević je tom prilikom izjavio: „zato mislim da taj događaj zaslužuje našu pažnju zbog toga što smo očigledno i Kina i Srbija posle toga počeli svet da posmatramo sasvim drugim očima“.

U čije ime Bujošević izvodi istorijske zaključke tipične za retoriku državnih aparatčika?

Ko brani i njemu i RTS-u da pravi dokumentarne filmove o onome o čemu smatra da treba, naravno i sa kineskim kolegama?

Da li je takozvanom javnom servisu potrebna dozvola države ili njen podsticaj da sarađuje na profesionalnoj i ravnopravnoj osnovi sa bilo kojim medijem na svetu?

Da je ostalo na svečanosti u Metropolu, još bi i moglo da se proguta, ali prisustvo i potpisivanje dokumenata u Palati Srbija, u euforičnom zaključivanju sporazuma o saradnji dve države, neoprostiv je čin koji dokazuje potpunu podržavljenost javnog medijskog servisa.

RTS je time hteo da nadogradi jednu ideju saradnje koja je legitimna, ali načinom kojim je u potpunosti razorio sve iluzije o našem evropskom putu i pogotovo o tome da imamo pravi javni medijski servis.

Autor je profesor univerziteta u penziji