Rezolucija o Srebrenici – od negacije genocida do spina o kolektivnoj krivici

Iz hrama, uz blagoslov patrijarha, u „bitku za istinu i pravdu“. Tako je u medijima propraćen drugi odlazak predsednika Aleksandra Vučića u Njujork, gde ga čekaju „najteža 72 sata“, „borba za Srbiju“ i „nastavak bitke“ protiv rezolucije o Srebrenici. U isto vreme, na kuli u Beogradu na vodi eonskim slovima ispisivana je poruka – mi nismo genocidan narod. Ovim su kreiranje slike požrtvovanog lidera koji se bori za svoju zemlju i narod, i manipulacije da će usvajanjem rezolucije Srbi dobiti genocidni žig, dostigli vrhunac.

Više od dva meseca to je glavna, ako ne i jedina tema u javnosti, iako se u finalnom tekstu rezolucije ne spominje niti jedna država ili narod, već samo uspostavlja 11. jul kao međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, te osuđuje negiranje tog zločina. Bez obzira što rezolucija ne donosi ništa novo, odnosno ništa što već nije potvrđeno presudama Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, nametnut je spin o kolektivnoj odgovornosti. Iako krivica čitavog naroda za zločine ne postoji već samo individualna, od predsednika Vučića, funkcionera vladajuće većine i Srpske napredne stranke, njoj bliskih analitičara i medija, sedmicama slušamo suprotno.

Lažni genocid i Vučić kao žrtva genocida

„Dan kasnije, pošto nas proglase za genocidni narod, mi ćemo da istaknemo naša nacionalna obeležja, našu najlepšu trobojku“, poručio je Vučić početkom aprila. Istog dana Ivica Dačić rekao je da se protivi tome da se jedino srpski narod definiše kao genocidni, a bivša premijerka Ana Brnabić otišla je korak dalje izjavom da je Aleksandar Vučić „i sam žrtva genocida nad srpskim narodom“.

„Zamislite da budete jedini narod koji ima hipoteku genocidnog naroda. To kad vam kažu nije Srbija osuđena, pa osuđen je vaš narod, jer je takozvani lažni genocid u Srebrenici počinjen ograničeno, kako je to međunarodni sud pravde doneo jednu skandaloznu odluku“, rekao je funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović.

I funkcionerka SNS-a Biljana Pantić Pilja ocenila je da je jasno da je namera da se Srbiji i srpskom narodu stavi etiketa genocidnog naroda, a o stigmatizaciji Srba govorio je i premijer Miloš Vučević.

„Naravno da ta rezolucija nosi pre svega političke, ali i pravne konsekvence – i po Republiku Srpsku, i po Srbiju, i pre svega po celokupni srpski narod jer će tom rezolucijom srpski narod biti označen kao počinilac genocida i neko ko je prouzrokovao da se 11. jul obeležava u celom svetu kao dan posvećen žrtvama genocida“, rekao je Vučević.

Predsednik svih Srba čije će reči ući u istorijske čitanke

Paralelno sa spinom o kolektivnoj krivici gradio se narativ o Vučićevoj „nadljudskoj“ i „lavovskoj“ borbi protiv rezolucije, „diplomatskoj borbi za nacionalne interese“, „bici između Davida i Golijata“, Srbiji koju „neće pokoriti“ uprkos pritiscima sa Zapada.

„U istoriju će ući to što ću im reći, u istoriju će ući, u istorijske čitanke Srbije šta god neko danas govorio. Lažu sve vreme. Glavni argument im je bio – nema kolektivne krivice, krivica je individualna. Pitate ih – pa, čije ime onda piše u rezoluciji, pa ničije“, rekao je Vučić, iako se u rezoluciji pominju i haške presude Radislavu Krstiću, Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću.

Aleksandar Vulin, koji je u međuvremenu postao potpredsednik Vlade Srbije, Vučića je čak nazvao „predsednikom svih Srba“.

„Ovo nije rezolucija o genocidu, ovo nije rezolucija o Republici Srpskoj, ovo je rezolucija o srpskom narodu gde god on da živi. Ovo je rezolucija u kojoj će moja i vaša deca učiti da su im očevi počinili genocid, da su oni deo genocidnog naroda. Ovo je rezolucija o svim Srbima gde god oni da žive. I zato je predsednik Aleksandar Vučić, kao predsednik svih Srba, preuzeo na sebe borbu protiv rezolucije o Srbima gde god oni da žive“, rekao je Vulin.

Nakon dva odlaganja glasanja u UN-u (27. aprila i 2. maja), u javnosti je plasiran narativ o velikoj Vučićevoj pobedi – srpska delegacija „uspela je da zavrti stvari u Njujorku“ i izazvala „veliku nervozu“ kod mnogih u EU, odnosno odnela još jednu „diplomatsku pobedu“, jer Srbija je kao „tvrd orah“ „poremetila planove svetskih sila“.

„Mislim da im je predsednik Aleksandar Vučić poremetio mnoge planove, pomrsio konce, što bi se reklo, i dodatno je odlažu. (…) Pod jedan, nisu očekivali nikakav otpor Srbije, oni su navikli na onu Srbiju do 2012. godine. Nikako ne mogu ni oni da se naviknu da se Srbija baš toliko promenila, da sme da se bori, da ima kapacitet da se bori, da ima hrabrost da se bori i da ima jednog Aleksandra Vučića koji će odvojiti svo svoje vreme, svu svoju energiju, svo svoje znanje da se bori i da će stići do svakog kraja sveta – od Pacifika do Kariba, do svake afričke države, da će svakom ukazati poštovanje i da će svakog zamoliti za pomoć i da će izdvojiti vreme da objasni koliko je pogubna ova rezolucija“, kazala je Ana Brnabić.

Kampanja za izbore pod plaštom odbrane nacionalnih interesa

U senci rezolucije i manipulacije o kolektivnoj krivici protiče i kampanja za beogradske i lokalne izbore koji nas očekuju 2. juna. Štaviše, po izjavama funkcionera SNS-a i njima bliskih analitičara može se zaključiti da je upravo ova tema izabrana kao glavni adut naprednjaka u izbornoj trci.

O rezoluciji čiji je cilj „osuda srpskog naroda“ govorilo se, uz lokalne teme, na predizbornim skupovima koalicije oko SNS-a u Lazarevcu i Novom Sadu, a nosilac izbornih lista Aleksandar Vučić predstavljen je kao lider koji se ne bavi kampanjom, već „nadljudskom borbom“ za odbranu nacionalnih interesa.

Dok se gradio Vučićev kult ličnosti, u medijima je plasirana i teza da su se sponzori srebreničke rezolucije „umešali“ u izborni proces u Srbiji, te da prozapadna opozicija podržava rezoluciju i da mi, kako je to rekla Ana Brnabić, „treba maltene da budemo kosponzor“. U pravljenju paralele između opozicije i Vučića naročito se isticala upravo Brnabić.

„To vam je crno i belo, dakle kao u ogledalu, potpuno suprotno, odraz, gde vi vidite da Aleksandar Vučić se nimalo ne bavi kampanjom zato što se bavi odbranom nacionalnih interesa i nadljudskom borbom za naše nacionalne interese i zaštitu i pravde i istine“, rekla je Brnabić, a zatim nastavila:

„Vi kada pogledate čitavu tu opoziciju, čitavu opoziciju, oni vam svi do jednog kažu – da, Srebrenica je bila genocid. Vama Efraim Zurof, koji je vrhunski svetski autoritet za pitanja ratnih zločina, holokausta, genocida, kaže – to ne može biti.“

Politička odluka koja će otvoriti Pandorinu kutiju 

Na Efraima Zurofa pozivali su se vlast i njoj bliski analitičari i mediji da bi „dokazali“ tezu da u Srebrenici nije bilo genocida, iako presude govore drugačije. „Efraim Zurof je glasan i jasan – genocid u Srebrenici je lažan, Zapad ga je izmislio iz političkih razloga“, pisao je Informer. Za relativizaciju onog što se u julu 1995. dogodilo u Srebrenici koristilo se i mišljenje profesora Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu Jehude Bauera, koji smatra da genocida nije bilo.

Stavovima Zurofa i Bauera potkrepljena je tvrdnja da se u Srebrenici dogodio „opštinski genocid“, odnosno stravičan zločin, a da je donošenje rezolucije politička odluka koja će otvoriti Pandorinu kutiju. Pored toga, moglo se čuti i osporavanje Haškog tribunala, iako je Srbija zakonom bila obavezana da sarađuje sa tim sudom.

„Haški tribunal je bio sredstvo, još jedno od oruđa američke politike na ovim prostorima i u tom kontekstu i te presude haškog tribunala treba shvatiti prvenstveno kao političke, a ne pravne. Zašto ovo govorim? Da bi se upravo izbio argument iz ruku onih koji tvrde to je Hag tako presudio i mi moramo da ćutimo. I ne smemo, jer pazite, u ovoj presudi, u ovoj rezoluciji koja se sprema, šta je ozbiljno onako dodatno osim ovoga što je politički pritisak na Republiku Srpsku, na srpski narod uopšte gde mu se stavlja taj žig, imamo i obavezu, odnosno zabranu preispitivanja toga, a obavezu učenja ove istine koju su Amerikanci utvrdili kroz Haški tribunal“, rekao je Nikola Vrzić, glavni i odgovorni urednik Raša tudej Balkan.

Lekcije nam drže genocidne zapadne zemlje 

U pitanje su se dovodili i glavni sponzori rezolucije – pre svega Nemačka, ali i Ruanda, iza koje, kako smo čuli, zapravo stoji Velika Britanija, čiju je rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti 2015. godine blokirao ruski veto. Jednom rečju, iza aktuelenog teksta stoje zapadne zemlje koje su izmeštanjem rezolucije iz Saveta bezbednosti u Generalnu skupštinu UN-a, gde se glasa prostom većinom, pronašle način da „žigošu“ srpski narod.

„Oni hoće zapravo ceo srpski narod da žigošu kao genocidan, hoće da državu Srbiju, Republiku Srbiju, Republiku Srpsku optuže za genocid i pazite ko to traži tamo u UN, u Generalnoj skupštini, ko gura, ko je, kako se to kaže, sponzor te rezolucije. Nemačka, pazite Nemci se usuđuju da nekoga osuđuju za genocid. Ko stoji iza toga – zapadne sile. Ako su neke države u istoriji bile krive za genocid, onda su to one. Pa čekajte, Nemci nama drže lekcije o genocidu, Nemci koji su počinili genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, pa i u Prvom svetskom ratu“, rekao je na televiziji Pink Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik Informera.

Uoči glasanja u Generalnoj skupštini UN-a predsednik Vučić je rekao da očekuje da će manje od 100 država od ukupno 193 zemlje glasati za rezoluciju o Srebrenici. Kakav god rezultat bio, nema sumnje da će biti proglašen još jednom pobedom jer smo „diplomatske pobede“ nizali i pre glasanja. Za svaki slučaj, predsednik Srbije mudro se ogradio rečima: “Znam da ne možemo da ih pobedimo ni za živu glavu, ali ću im otežati da ih bude sramota.“