Zbog čega imam ovakav stav? Zato što se ovaj napad dogodio samo zbog toga što je napadač video da sam novinar (jer sam imao istaknutu novinarsku legitimaciju) koji se drznuo da ga snimi dok beži sa Novosadskog sajma, u kome je sa još stotinama mladih ljudi bio satima zabarikadiran, jer su tamo verovatno radili sve po zakonu.
Dakle, nema ovde ničega ličnog. U pianju je posledica sistemskog i kontinuiranog satanizovanja novinara koji svoj posao rade profesionalno, začinjena sa nemoći institucija koje nemaju kapacitet da se sa ovom pojavom izbore.
Novinar u Srbiji je neko koga može predsednik da naziva raznim uvredama, neko kome bilo koja budala može da preti, koga na društvenim mrežama mogu da čereče horde botova i istaknutih SNS tviteraša.
Slobodan novinar je ustaša, izdajnik, mrzitelj svega srpskog, neko ko smeta i kvari sliku zlatnog doba koje živimo. Logičan sled događaja je to da je potpuno legitimno da nas sada mlate po ulicama dok radimo svoj posao.
Sa druge strane, napadač koji me je juče napao je prototip onoga kako treba da izgleda jedan istaknuti član SNS-a, patriota i rodoljub.
On nosi plavi kačket, usku majicu, za doručak jede steroide. Iza sebe ima obavezno neku lažnu optužnicu, gde je kroz sudski postupak „propran“ pa je na taj način sačuvao nevinost.
U ovom konkretnom slučaju, gospodin je bio optužen da je bio saučesnik u ubistvu dvojice sličnih eminentnih građana Srbije. Ali to su bili samo zli jezici, jer on nikada ni mrava ne bi zgazio.
Ono što ovaj slučaj može učiniti drugačijim, u odnosu na ostale napade na moje kolege, je određena doza karmičnosti.
I gospodin Prototip i ja, proustaški novinar tajkunskog tabloida, smo nekada bili policajci i to u istom gradu. Svaki od nas je napustio MUP, ali su vrata na koja smo izašli drugačijih dimenzija i svako je izabrao svoj dalji put. Lično mislim da je moj put časniji, ali mnogo manje isplativ.
Da ne bude zabune, iako smo u jednom periodu zajedno bili u MUP-u, gospodin Prototip i ja se ne poznajemo lično i ovaj napad nije inspirisan nikakvim ličnim ranijim sukobom. Niti sam ja njega prepoznao, niti je on mene prepoznao. Ja sam mislio da je on običan prototip, a on da sam ja samo bedni novinarčić.
Što se tiče samog napada na mene u pitanju je čist klasik.
Izveštavao sam juče o događajima sa Novosadskog sajma i pokušavao da javnost upoznam sa krahom države koji se odvija pred mojim očima kao i o nadrealnom postupanju policije (čime ću se baviti u drugom tekstu, jer je to tema koja zaslužuje poseban tekst).
Nakon što je policija nekoliko sati čuvala SNS kol centrar (prigodno ime za prostorije u kojima aktivisti SNS-a prekrajaju izbornu volju građana), na kraju je tim mladim radnim ljudima od strane policije obezbeđena „evakuacija“ iz potpuno legalnog „kol centra“. Iako oni ništa nezakonito nisu radili, ti mahom premladi ljudi, su se ipak odlučili za opštu bežaniju, prilikom koje su pokrivali lica maskama ili prosto rukama, jer se valjda stide svog časno obavljenog posla.
Ja sam pokušao da kamerom mobilnog telefona snimim ovaj nesvakidašnji stampedo. Kako bih uhvatio ovaj nesvakidašnji prizor, i sam sam se dao u trk, kako bih se postavio ispred stampeda i pitao nekoga iz tog ljudskog krda, koje zlo ih juri pa tako beže.
Zadihan, uspeo sam nekako da ih prestignem i namestim se ispred. Počeo sam da radim nešto što je trebalo da izgleda kao anketa, ali niko iz tog ljudskog stampeda nije bio raspoložen da mi bilo šta kaže.
I, u tom trenutku, nailazi gospodin Prototip. On ne trči, već samouvereno korača ka meni. Pomislih, on sigurno zna šta se dešava.
U trenutku kada mi se približio to sam i naglas rekao, međutim, umesto da dobijem odgovor ili jednostavno ignorisanje, on se mašio za moj telefon.
Prototipi inače imaju poriv da se ustreme na svaki mobilni telefon koji ih snima.
Pošto ne bi bilo zgodno, da se jedan Prototip dokopa mog telefona, jer u njemu ima svašta nešto, počinjem da se otimam sa njim oko telefona i usput mu govorim da sam novinar, iako je moja legitimacija bila sasvim uočljiva. Tu se ujedno snimak, ne mojom voljom, završava.
Nakon toga se još neko vreme rvemo i onda dobijam udarac u grudni koš, ali uspevam da se otrgnem i što je najvažnije moj telefon ostaje kod mene. On je samo nastavio da korača svojim putem, a kada sam krenuo za njim i rekao mu da ću da ga prijavim, jer je napao novinara, cinično se nasmejao, a u sebi je pomislio „Važi, novinar, mene su prijavljivali i za ubistvo, a evo me sad sam postao Prototip koji organizuje klince da rade u „kol centrima“ i još sa rođenim bratom držim agenciju za privatno obezbeđenje.
Eto, tako je napad izgledao.
Moram da priznam da sam se premišljao da li uopšte išta da prijavljujem, jer sam ja ovakvih napada imao nebrojeno puta dok sam se bavio svojom bivšom profesijom.
Ali, onda sam shvatio da nisam u pitanju ja i moja percepcija ovog napada, već da je napadnut novinar koji je radio svoj posao. Na mom mestu je mogao da bude neki kolega koji je fizički slabiji od mene, mogla je da bude koleginica.
Odlučio sam da prijavim slučaj, ne zato što očekujem neku sankciju za njega – prototipi nisu podložni kažnjavanju u ovoj državi, naročito ako napadnu nekog antisrpskog novinara, i izdajnika roda svog, već zbog ostalih kolega koji možda iz straha ne prijavljuju ovakve stvari, ali i da ostane bar neki zapis tamo negde u nekoj fioci, koju će možda jednom otvoriti neko ko će svoj posao raditi kako valja, ako uopšte dočekamo tako nešto. Nisam preveliki optimista.
Odlazim na Urgentni gde mi nakon dva sata čekanja konstatuju nagnječenje kosti.
Dok sam čekao lekarski izveštaj, na Urgentni dolaze dva mlađana inspektora iz policijske ispostave Detelinara u kojoj sam i sam neko vreme radio.
Ova dva momka me ne poznaju. Niko od ostalih 90 odsto inspektora sa Detelinare koje lično znam nisu došli, ali ajde dobro, recimo da su bili zauzeti.
Ovi momci su toliko zvanični prema meni da mi je neprijatno (nisam još uvek navikao na to da sam samo građanin).
Uzimaju izjavu, pokazujem im video snimak, objašnjavam im ko je gospodin Prototip, oni nemaju pojma ko je on, a i kako bi…još su mladi, ali ne brinem, biće vremena da imaju čast da ih upoznaju.
Sve mi liči na onaj Balaševićev stih iz pesme Sugar Rap „Posle su došli iz SUP-a, alo Kobac i sve skupa: Je li drugovi, ko je ovde koga tukao?“.
U tužilaštvu, slična priča kao i sa policijom. Iako je tužiteljka bila ljubazna i delovala vrlo profesionalno, ni ona ne zna ko je taj što me je napao, a ni snimak napada, kaže, nije još videla iako je isti bio bar na deset portala, televiziji i društvenim mrežama.
Nema veze, pogledaće ona, pa će morati da čeka novosadsku policiju da pronađe napadača, onda će da ga sasluša, i tek onda će da kvalifikuje neko krivično delo, ako ga uopšte ima. Toliko o institucijama.
Nakon svega, želeo bih da zamolim javnost i kolege da od mene ne prave žrtvu. Ja nikada u životu, ni u mnogo gorim situacijama, nisam sebe posmatrao kao žrtvu.
Ja sam po vokaciji borac i epitet žrtve je za mene degradirajući. Ovakvi napadi niti mogu da me zaplaše niti će me sprečiti da nastavim da radim svoj posao onako kako smatram da je jedino ispravno.
Ali, žrtava ima i te kako. Žrtva je naša profesija, a i kolege koje više nisu sa nama. Nisam bitan ja, niti bilo koji pojedinac, već ovo društvo koje srlja u sopstvenu i trajnu propast u kojoj će, bojim se, biti žrtava i to pravih, ukoliko nešto pod hitno svi zajedno ne preduzmemo.
Šta treba preduzeti posle svega čemu sam juče svedočio, ni sam nisam pametan. Ali računam da ima mnogo pametnijih od mene, kojima je to pritom posao.
Autor je novinar Danasa
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.