Raskrinkavanje mizoginije: Alo posramljuje žene što stare, gunđaju i što su se „zbabile”

Teme koje se tiču nege i lepote većina medija obično stavlja u rubriku razonoda i zabava, ali u ovom tekstu koji nam je juče privukao pažnju, nema baš ništa zabavno. Naprotiv, praktično svaka rečenica je problematična i „progovara” iz tamnih dubina patrijarhata – tekst je pun mizoginije, stereotipa o starenju, kao i neosvešćenih i nerealističnih imperativa koje se ženama nameću.

Tekst najpre sugeriše da žene i sa pedeset i više godina moraju da izgledaju „mladoliko”, jer će u suprotnom biti izvrgnute podsmehu i osudi, prezrene i odbačene. Irelevantno im je to što postoje i žene kojima izgled nije toliko važan, koje imaju drugačije standarde za „lepotu” ili žene koje naprosto nemaju mogućnosti da se doteruju. Što se njih tiče, međutim, nema „vađenja”: svaka od nas kad pregazi pedesetu, dužna je da bude mlada i lepa kako zna i ume, i da prati trenutne zahteve koje diktira društvo.

„Realnost je da se većina žena u ovim godinama zbabi (…) Istina je da holivudske dive ne možemo da upoređujemo sa običnim smrtnicima, ali ne možemo se večno „vaditi” na nedostatak novca”, navodi se u tekstu.

„Vađenje” je i kada žena odluči da se ošiša na kratko jer joj je tako lakše.

„Šta ti je lakše?”, razračunava se novinarka Alo-a sa nevidljivom kratko podšišanom sagovornicom. „Ne možeš da se farbaš, da ideš kod frizera? Ako sada kada su ti deca odrasla, kada si finansijski stabilna, nemaš para za dobrog frizera, kada ćeš imati?”

Kada već govorimo o tome zašto se žene šišaju na kratko – dovoljno je da iz bilo kog razloga to želi pa da to i uradi. Ipak, osim ličnog ukusa i praktičnih razloga, ima i drugih zbog kojih se žene u određenim godinama možda odlučuju na ovaj korak.

Na primer, usled opadanja nivoa estrogena tokom menopauze, i kosi se menja kvalitet – vlasi su tanje i brže opadaju, pa duga kosa više ne izgleda onako kao što je nekada. Takođe, možda je nekim ženama teže da podnesu valunge (nalete vrućine u perimenopauzi i menopauzi) kada imaju dužu kosu.

Pitanje je i koje to žene ne idu kod frizera a „finansijski su stabilne”, u državi koja je među najsiromašnijima u Evropi prema proračunima Svetske banke. Sasvim sigurno ne ona petina njih koja živi na granici siromaštva, kako pokazuje statistika iz 2022. godine Republičkog zavoda za statistiku. Tih 20 odsto od svih žena koje žive u Srbiji preživljava mesec sa manje od 26.000 dinara, a među njima je najviše upravo starijih od 55 godina.

Kako se navodi u metodologiji RZS-a, ovo znači da nisu u mogućnosti da sebi priušte adekvatno grejanje stana, da promene dotrajali nameštaj, priušte automobil ili odmor, podmire neočekivani trošak, kupe novu garderobu umesto iznošene, da obezbede sebi makar dva para adekvatne obuće. Dalje znači i da kasne sa plaćanjem kirije, kredita ili računa, da ne mogu da se sa porodicom ili prijateljima okupe na piću ili ručku ni jednom mesečno, niti da se bave nekim hobijem.

Drugim rečima, nakon što mnoge žene u Srbiji nekako plate račune, hranu i lekove, verovatno im ne ostane ništa za frizera i kozmetičara.

Dvostruki standardi

To što za muškarce nikada neće biti napisan ovakav tekst, posledica je tzv. dvostrukih standarda koje feministička teorija decenijama vrlo dobro poznaje. I troje finskih sociologa u radu „Od dvostrukih ka trostrukim standardima starenja”, objavljenom 2020. godine u Časopisu za studije starenja (Journal of Aging Studies), konstatuje da su muškarci pod manjim pritiskom društva u pogledu starenja.

„Za muškarce, rani tragovi starenja, poput sede kose, čitaju se kao znaci socijalne dominacije, zrelosti i autoritativnosti”, pišu autori.

Sa druge strane, žene osećaju da starenje narušava njihov izgled, posvećuju mu se neuporedivo više od muškaraca, a sa strahom od starenja suočavaju se još od mladosti.

A ako se starost gotovo patologizuje, onda ona treba i da se „leči” – a tu nastupa multimilijarderska industrija mode i lepote koja na takvom stavu i našim nesigurnostima zarađuje. Na očekivanje društva da ostanu mlade, podsećaju autori ove studije, žene odgovaraju raznoraznim korekcijama i intervencijama, od farbanja kose i šminkanja, do nehirurških i hirurških procedura.

Još 1990. godine, navodi se na sajtu američkog Bredli Univerziteta iz Ilinoisa, samo na kozmetiku se trošilo 20 milijardi dolara godišnje.

„To je bilo dovoljno za plaćanje 2.000 ambulanti za žene, ili 33.000 skloništa za pretučene žene”, kažu sa Bredlija i procenjuju da je 2020. godine samo industrija kozmetičke nege kože vredela gotovo 40 milijardi dolara.

„To je mnogo novca koji bi mogao da se potroši na hitnije stvari ili poboljšanje zdravlja, obrazovanja, zapošljavanja i bezbednosti žena širom SAD. Nije iznenađujuće da SAD nisu same u ovom problemu jer su naše poruke o lepoti stigle do nacija širom sveta”, ističu.

Temom nejednakih standarda i pritiscima na žene da ostanu večno mlade, bavila se nedavno i redakcija novosadskog O radija. Koordinatorka programa u Centru za ženske studije Margareta Bašaragin rekla je u njihovom podkastu da u korenu ovakve percepcije ženskog tela leži – mizoginija.

„Žensko telo je posmatrano kao objekat koji se modeluje prema najnovijoj modi i prema ukusu muškaraca. Ženama se šalje jasna poruka da je starenje nepoželjno i da imati bore ili neodgovarajući oblik tela znači zapuštenost, nebrigu i propast fizičkog izgleda“, kaže ona za O radio.

Ne samo da treba da se osećaju loše ako ne idu kod frizera, nego i zbog toga što im metabolizam nije kakav je bio nekada. Kao i starenje, i promene u metabolizmu su prirodni fenomen koji ne bi trebalo da služi za osudu i stereotipe. Ipak, ovaj tabloid se po svemu sudeći ne slaže.

„Gojaznost čini ženu veoma starom”, opominju. „Nakon pedesete ženama je mnogo teško da ostanu vitke. Ako nastavite da jedete kao da ste u tridesetim, kilogrami će se gomilati”.

Ne morate biti zdrave, ali morate biti lepe i dobro raspoložene

Docirajući ton drugim ženama koje jedu i izgledaju onako kako hoće ili kako moraju, nastavlja se do kraja teksta. Alo, međutim, nigde ne nalazi za shodno da objasni čitateljkama da su nakon pedesete važni i ishrana i fizička aktivnost ali ne samo zbog izgleda, već na prvom mestu zbog zdravlja.

Ove godine su u životu žena veoma izazovne budući da one tada prolaze kroz menopauzu – proces koji prati starenje i javlja se obično između 45. i 55. godine života. Žena tada izlazi iz svog reproduktivnog perioda, menstruacija prestaje i hormoni se menjaju. Smanjuje se proizvodnja estrogena i progesterona, što dovodi do niza promena i zdravstvenih rizika.

U ovom ne baš lakom periodu, koji traje godinama, normalno je da se žene suočavaju sa depresijom, nesanicom, razdražljivošću, naletima vrućine i suvoćom vagine. Smanjuju se i elastičnost kože i tonus mišića, kao i gustina kostiju (osteoporoza) što povećava rizik od preloma. Žene su tada i u većem riziku od kardiovaskularnih bolesti, srčanih i moždanih udara, veće su šanse da razviju dijabetes, kataraktu i glaukom (oštećenje očnog živca koje često prati povećani očni pritisak), ali i da, usled hormonskih promena, dobiju rak dojke ili grlića materice.

Od ovih karcinoma, i karcinoma jajnika, u Srbiji godišnje umre oko 3.000 žena.

Ipak, ne samo da ne smeju biti stare i bolesne već, prema mišljenju redakcije Alo-a, ne smeju biti ni neraspoložene. U tekstu se navodi šta sve može negativno da utiče na prijatan izgled, koji je po svemu sudeći imperativ – kao da žena vredi samo onoliko koliko je drugima privlačna.

„Ako je žena stalno nezadovoljna svime oko sebe, ako stalno nešto gunđa, ne zanima je ništa osim ogovaranja i gledanja rijalitija ili serija”, piše Alo, „ona ne može da izgleda mlado i sveže”.

Stanje mentalnog zdravlja i način na koji stanovništvo provodi svoje slobodno vreme – da li u to vreme putuje, čita, edukuje se ili prati TV i rijaliti program – umnogome se tiče i ekonomskog standarda u društvu, nivoa obrazovanosti i rodne i socijalne (ne)jednakosti. Recimo, prema podacima RZS-a, žene u Srbiji i nemaju mnogo slobodnog vremena – bilo da su zaposlene ili ne, u odnosu na muškarce „dvostruko više vremena rade u kući, a upola manje vremena provode na plaćenim poslovima”.

„Za zaposlene žene, rad u kući postaje druga smena”, konstatuju statističari RZS-a. „Žene rade na neplaćenim poslovima duže od muškaraca i radnim danima i vikendom. Duplo više vremena od muškaraca provode u obavljanju neplaćenih poslova u domaćinstvu i brizi o drugima. Žene u braku i sa detetom do sedam godina, u neplaćenim poslovima provode skoro celu radnu smenu”.

I ovde, kada je reč o trošenju „slobodnog vremena”, u najtežoj situaciji su upravo žene starije od 55 godina jer one imaju najmanje podrške od muškaraca u kući u smislu podele poslova i brige o porodici.

U pitanju je, dakle, ista ona populacija koju redakcija rubrike „Najžena”, kritikuje da su „zapuštene”, nezadovoljne životom i da neprestano „gunđaju”.