Odbrana antirodnim narativima na optužbe za nasilje

Tokom tih medijskih nastupa Branislav Lečić izneo je niz tvrdnji koje se mogu okarakterisati kao rodne dezinformacije i to u kombinaciji sa tehnikama manipulacije i propagande.

Rodne dezinformacije su često u literaturi definisane kao širenje glasina ili navodnih činjenica, često seksualne prirode, kako bi se ponizile, diskreditovale ili oslabile žene, a prema sajtu FakeNews Tragač, one se ne oslanjaju samo na širenje netačnih ili obmanjujućih informacija, već su u velikoj meri utemeljene u postojećim rodnim stereotipima i predrasudama u datom društvu.

Iako koristimo termin „dezinformacije”, pod njim se ne podrazumevaju isključivo eksplicitne laži, već njime obuhvatamo sve tipove informacionih poremećaja, a to su: satira, lažna povezanost, obmanjujući sadržaj, lažni kontekst, podmetnuti sadržaj, manipulativan sadržaj i fabrikovan sadržaj.

Informacioni poremećaji, tehnike i antirodni narativi

Diskreditacija

Branislav Lečić je Anđeli Jovanović poručio 10. marta iz studija televizije Pink: „Ipak sam ja neko ko dugo boravi u ovoj profesiji, a ti si se juče ispilila. I roditelji bi trebalo da te nauče profesionalizmu.”

On se u toj situaciji postavlja kao neko ko je moćniji i iskusniji i ko smatra da zbog toga zaslužuje poštovanje. Uočavamo u tom nastupu upotrebu stereotipa i želju da diskredituje i ospori vrednost mlađe koleginice.

Obmanjujuć sadržaj

Branislav Lečić ocenio je da su optužbe na njegov račun neosnovane i da je sve to deo agende „Me too” pokreta koji zanemaruje lažne prijave silovanja.

„Imate svoju agendu ‘Me too’ pokreta koji kaže ovako – znamo mi da postoji 10 posto slučajeva u kojima su to lažne prijave, ali kaže s obzirom na našu misiju te stvari se zataškavaju, smatraju se kao kolateralna šteta”.

Međutim, ovde se radi o informacionom poremećaju koji se zove obmanjujući sadržaj. Reč je o pristrasno odabranim i neadekvatno predstavljenim statističkim podacima. Studija iz 2009. godine o slučajevima silovanja u jedanaest zemalja u Evropi pokazala je da se procenat slučajeva koji su označeni kao lažne prijave silovanja kretao od četiri do devet odsto.

Isticanje svojeg, napadanje tuđeg

„Slušao sam na ovim takozvanim slobodnim i demokratskim medijima (pokazuje prstima znake navoda), čuo sam neke psihološkinje, neke aktivistktinje, neke borkinje koje jednostavno podrazumevaju da sam ja kriv”.

„Taj zverski odnos bez mozga je ušao duboko u društvo. Pa šta je zverski odnos bez mozga u pitanju Crne Gore. Mi možemo da politički da razmišljamo i da kažemo razloge. Ali to je stvaranje atmosfere u kojoj treba jedan drugog da zakoljete, jedan drugog da uništite, to je takva mržnja koja je nastala onog momenta kada je ukinuto međunarodno pravo, kad je ukinuta istina, kad je ukinut razgovor, kad je (ukinuto) na osnovu činjenica donošenje zaključka, a ne na osnovu utisaka i ne na osnovu medijske inspiracije ko je medijski jasnije, tačnije, upornije bio u propagandnom odnosu da kreira i da inžinjeringom promeni vašu misao.”

U navedenim rečenicama može se uočiti tehnika isticanja svojeg i napadanja tuđeg. Ova tehnika se prema autorki Dubravki Valić Nedeljković (1999) koristi u javnom diskursu, a uočava se kroz direktno prozivanje suprotstavljene strane koja „ugrožava zajednicu”. Kako je autorka navela u literaturi „Radijski intervju: pragmatične osobine intervjua sa crkvenim velikodostojnicima emitovanim na radiju”, ova tehnika ima za cilj da podstakne sažaljenje neke osobe ili grupe od strane slušalaca/čitalaca, оdnosno stavljanje u položaj žrtve, ili veličanje jedne, a napadanje druge strane. U navedenim primerima suprotstavljene strane su muškarci i žene, i primetno je Lečićevo etiketiranje borkinja za ženska prava, aktivistkinja i stručnjakinja, pa i samih medija koji teže da rasvetljavaju istinu. Sam izraz „neke” koji se prilepljuje uz zanimanja u ženskom rodu ima omalovažavajući, rugalački, ironičan i diskriminišući ton.

Apeli straha i provokacija

Ono što je u prethodnim primerima pored tehnike isticanje svojeg, napadanje tuđeg uočljivo, jeste i propagandna tehnika apeli straha i provokacija, koja se prema autoru Darku Tadiću (2005) u knjizi „Propaganda” odnosi na stvaranje zapaljive atmosfere kako bi se izazvao strah i negativne emocije kod čitalaca i slušaoca prema „suprotstavljenoj grupi”.

 „To je pristajanje ustvari na agendu koja treba da stvori lošu atmosferu u našem društvu, to jest strah u muškom-ženskim odnosima, što je krajnji cilj ustvari da se razbije mogućnost da se oni sretnu, da bračno ostvare svoju sreću i da imaju porod, to znači atak na porodicu.”

U ovom slučaju su kao osobe koje stvaraju tu „zapaljivu atmosferu” okarakterisane glumice i tokom emisije Lečić navodi kako su žene od „talasa” koji je pokrenula Danijela Štajnfeld promenile ugao gledanja na njega i pored toga izazvale promenu percepcije u muško-ženskim odnosima. Takav narativ nam nameće ideju da su žene koje su prijavile seksualno nasilje, silovanje, ili neprijatnost, zapravo krive za destabilizaciju društva i institucije porodice.

Osim što može pojačati strah i stid, ovakav propagandni narativ može biti i jedan od načina za pojačavanje stereotipa o ženama kao žrtvama koje su nemoćne ili „ne zaslužuju” poverenje. Kako je i Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra za NOVA S izjavila, time se može poslati poruka svim ženama da će sve proći kao Danijela, Anđela ili bilo koja „ona”  ako se pobune. Na taj način žene se odvraćaju toga da prijave seksualno uznemiravanja i silovanje.

Istraživačica u oblasti studija roda Nađa Bobičić, smatra da je ovakvo pozivanje Lečića, ali i drugih, na „tradicionalnu porodicu” jedna od strategija maskiranja dubinske nejednakosti.

„Pod tom ‘šifrom’ se skriva ideja da žene treba da trpe nasilje, budu pokorne, da trpe nepravdu, da obavljaju neplaćeni kućni rad i rad njege i brige o djeci. Ako svi ne zaslužuju da budu u uslovima dostojanstvenog života i bez ikakvog nasilja, onda ne treba ni da nas zamajavaju fantazijama o nekakvim ‘tradicionalnim porodicama’. Prijavljivanje nasilja samo može da pomogne u procesu njegovog iskorjenjivanja”, rekla je Bobičić.

Tehnika Mi-Oni

„Trebao joj je alibi neki zašto se ona suprotstavlja toj tužbi, a da nije dovoljno samo da se saglasi sa svojim koleginicama, ili onome što je bilo kao slučaj, nego treba joj neki lični razlog, a taj razlog ne postoji…”

„Kada se jedno lice kao što sam ja pretvori u monstruma, seksualnog napasnika, predatora, onda u strukturi svih odnosa koji su postojali o meni sve će izgledati istog horora…”

„To je ta potreba da se potpuno sruše vrednosti profesionalnog sveta i da se sve stavi u agendu koja njima odgovara. U datom slučaju one misle da štite ženska prava na način da preko mene u toj agendi ostvaruju svoje zajedništvo. Zato što je to imperativ ‘Me Too’ pokreta, uvek se pronađe neka ličnost koji je od imena, zašto nije neki glumac iz Paraćina? Zašto nije neki vatrogasac i to? Njima je važno da to bude medijski potkrepljeno, zato je to anatema…”

„Muškarac koji se poziva na čast, pa čekajte šta je tvorilo istoriju ovog našeg roda, ako ne osećanje časti i još spremnosti da se čast odbrani. Pa to je celokupni muški senzibilitet. Nije stvar u tome da su samo žene te koje trpe nasilje, moramo da izjednačimo optužbu za silovanje i isto tako lažnu…. Deveta božja zapovest ‘Ne svedoči lažno na bližnjega svoga’, ako to ne izjednačimo, nemamo pravo, nemamo pravdu…”  

„Ne može tvoje pravo biti starije od mog”. 

U analiziranim rečenicama  emisije „Info jutro”  uočavamo tehniku manipulacije Mi-Oni, kojom se, prema autorki Mariji Martinić (2014), najčešće karakteriše diskurs ratnih sukoba.  Prema njenim rečima, to  je suštinski mehanizam govora mržnje koji se projektuje kroz dve jasno suprotstavljene grupe između kojih ne postoji mogućnost sklapanja mira, jer obe strane teže međusobnom „istrebljenju”.

Fokusirajući se na narativ u kom se polarizuju muškarci i žene, u ovom konkretnom slučaju primetno je da se glumac Branislav Lečić javnosti predstavlja u uzvišenom kontekstu „čuvara časti, pravde i ugleda”, a  „one” – borkinje, aktivistkinje i glumice – negativno etiketiraju i napadaju. Anđela Jovanović je dobila etiketu neiskusne, nezrele i manipulativne ličnosti koja je oličenje „nametnutih interesa” koji nisu u skladu sa tradicionalnim rodnim ulogama.

Dok je sa jedne strane uočljiva njegova uloga žrtve, sa druge strane primećujemo odbranu autoriteta i muškosti. Ovakvim retoričkim strukturama se u javnom diskursu mogu produbljivati patrijarhalne norme i diskriminatorni narativ prema pripadnicama ženskog pola.

Iz perspektive studije roda i društvenih stereotipa Nađa Bobičić uočava političku instrumentalizaciju slučaja i posebno naglašava licemerje u Lečićevom pozivanju na „više zakone” stare nekoliko hiljada godina kako bi se zavarala javnost kroz primenu konzervativnih „stavova” i  manipulacija.

Ad hominem

„U registru beogradske policije nalazi se Danijela Štajnfeld kao elitna prostitutka koja ima svoje slike i svoj cenovnik, eksplicitne fotografije. To su mi javili iz Ministarstva unutrašnjih poslova inspektori. Nema veze i prostitutka može biti silovana, naravno to je samo po sebi greh, ali to dosta govori o njenom moralnom nivou, ako ona prodaje svoje telo, što ne bi prodala kao što je očigledno prodala i dušu za malo veće pare, jer je to i politička pozadina ovoga što se desilo pre tri godine.”

U ovom citatu jedna od najistaknutijih diskursnih strategija je ad hominem (kojom su se bavili mnogi istraživači), odnosno napad na Danijelinu ličnost, čime se dovodi u pitanje njen profesionalni i moralni integritet. Kako objašnjava sagovornica Bobičić nije prihvatljivo „da se tabuizira seksualni rad/prostitucija, kako bi se narušio bilo čiji ugled”  i da je neophodno postići „minimum pravičnosti kako bi se onemogućila strategija ad hominem i napadi na karakter osoba koje nasilje prijavljuju.”

Nazivanje pogrdnim imenima

U prethodnom primeru glumica Danijela Štajnfeld je okarakterisana kao elitna prostitutka, što predstavlja i tehniku nazivanja pogrdnim imenima koja se prema autoru Aleksandru Bogdaniću (1996) i njegovoj knjizi „Komunikologija – vodeća paradigma” odnosi na to da se „nekoj ideji prilepi ružna etiketa, a koja nas navodi da odbijemo ili osudimo tu ideju bez analize dokaza.”

Nadovezujući se na pogrdni naziv „elitna prostitutka”, uočavamo negativan prikaz karaktera, a koji je tu sa ciljem da izazove nepoverenje ili prezir prema osobi koja tvrdi da je preživela nasilje.

Ocenjivačka metafora

„Da li je moguće da nekome uskraćujete posao? Pa to je radio Hitler pred Drugi svetski rat Jevrejima…”

Kroz već pomenuti primer uočavamo jednu od „najkreativnijih” tehnika, odnosno retoričkih figura, a to je ocenjivačka metafora. O ovoj tehnici pisale su autorka Irina Milutinović i autor Jovica Pavlović (2019) u radu „Diskurs o nasilju prema ženama u srpskim onlajn medijima, dominantne komunikacijske strategije”. Kroz nju uviđamo etiketiranje glumice Anđele Jovanović kroz povezivanje sa jednim od najvećih zločinaca u istoriji kako bi se naglasila navodna „težina nasilja” koja se nad njime sprovodi. Lečićevo poređenje je neprikladno, uvredljivo, ali i relativizuje ono kroz šta su prošle žrtve nasilja.

Lažni kontekst

U prethodno navedenoj izjavi je takođe reč i o informacionom poremećaju koji se zove lažni kontekst i koji podrazumeva da se istinit sadržaj deli, ali u kombinaciji sa netačnim kontekstualnim informacijama. On nije isključen iz snimanja serije zbog njegovog ličnog svojstva, a iz njegovog govora bi se to moglo zaključiti.

Igra rečima

„Anđela je borac za ženska prava i ima tu agendu zajedno sa još nekima.”

„Neko gubi, a ti ne gubiš ništa…”

U Lečićevim navodima uočeno je povezivanje žena sa negativnim simbolima i konotacijama, što predstavlja propagandnu tehniku igra rečima, kojom se bavio autor Darko Tadić (2005) u knjizi „Propaganda”. Takvim pristupom u ovim slučajevima na površinu isplivavaju predrasude o ponašanju žena.

U prvom primeru se kombinacija reči „borac za ženska prava” koristi sarkastično i upravo tom igrom rečima adresat poruke, a u ovom slučaju Lečić, aludira na „skrivene” motive koje se pripisuju kako Anđeli, tako njenim saborkinjama.

Drugi primer ističe paradoksalnost i kontradiktornost, gde je Branislav Lečić taj kojem je isprljan profesionalni ugled i koji trpi posledice zbog situacije sa Anđelom Jovanović.

Gomilanje karata

U analiziranim emisijama imamo kontinuirano ponavljanje narativa, odnosno povezivanja slučaja kako Anđelinog, tako i Danijelinog sa političkom pozadinom, trendom zaljubljenosti u zapadne metode što se može okarakterisati kao tehnika gomilanje karata. Prema autoru Aleksandru Bogdaniću (1996) ova tehnika se odnosi na odabir i korišćenje činjenica ili laži kojim se može omogućiti stvaranje najbolje ili najgore moguće slike o nekome, ili nečemu, pri čemu se „gomilaju” samo argumenti jedne strane.

Novinarska manipulativna retorika i kršenje etičkog kodeksa

Tokom analize emisija „Novo jutro” i „Info jutro” nisu identifikovane samo tehnike manipulacije i propagande u Lečićevom govoru. Ono što je posebno problematično jeste postupanje novinarki Jovane Jeremić (Pink) i Ksenije Bujišić (Informer) koje krši profesionalne standarde novinarstva.

„Da li smo zapravo mi u problemu kao društvo, kada mlade glumice poznajemo samo po seksualnim aferama, a ne po ulogama, da li je to propast naše umetnosti?” – ovom rečenicom se novinarka Jovana Jeremić obratila u jutarnjem programu.

Iako se u tački četiri Kodeksa novinara Srbije, a koja se odnosni na odgovornost novinara navodi da „novinarska profesija nespojiva je sa širenjem bilo koje vrste: polnih, rodnih, etničkih, rasnih, socijalnih, ili verskih stereotipa. Predrasude koje novinari privatno imaju, ne smeju da budu emitovane/objavljene ni u kakvom kontekstu, ni otvoreno, ni prikriveno”, kao i da je „nedopustivo kolokvijalno, pogrdno i neprecizno nazivanje određene grupe”, Jeremićeva se toga ne pridržava. Ovakav pristup nije samo senzacionalistički, pristrasan, već je diskriminišuć i šalje poruku da se žene posmatraju kroz ogledalo njihove seksualnosti, umesto kroz profesionalna dostignuća.

Peta tačka Kodeksa ističe poseban značaj novinarske pažnje, a koji se odnosi, pre svega, na proverene i objektivne informacije, a ne na subjektivno mišljenje novinara, odnosno u ovom konkretnom slučaju primetno je mizogeno i rugalačko mišljenje. Kako je objašnjeno u Kodeksu „novinar mora da vodi računa o tome da izvori informacija često slede svoje interese, ili interese društvenih grupa kojima pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima”. Umesto nastavljanja diskriminišućeg narativa, novinarka je dužna da poštuje integritet i dostojanstvo osoba o kojima izveštava.

U tački pet Kodeksa (novinarska pažnja)  naglašeno je i da: „novinari moraju da izbegavaju fraze koje imaju šovinističke, seksističke, ili na bilo koji drugi način diskriminatorne konotacije.”

„Osuđen bez sudije, satanizovan, vređan i ponižavan, bez prava da se njegova reč čuje…” novinarka Jovana Jeremić kroz igru rečima ukazuje na „nepravedan linč” nad Lečićem.

„Ovaj Vaš slučaj nekako posle svega onoga što se desilo opet je bacio svetlo na Vas u tom kontekstu muško nekih ženskih odnosa…”

Ovo su nezaobilazni primeri u kojima je pored igre rečima primenjena i Mi-Oni tehnika, jer se Lečićeva uloga našla u „žiži sukoba roda”, gde je on, prema rečima Jovane Jeremić, okarakterisan kao žrtva optužbi žena koje se ironično stavljaju u „dominantniji” položaj u odnosu na njega koji kao da je diskreditovan i na „prismotri”, dok se ponovo preživljena iskustva žena zanemaruju i bacaju u senku. Već su, kako je Jeremićeva naglasila, glumice beskarakterne osobe bez harizme da igraju uloge u kojima se „glumi”. Što opet stavlja pod znak pitanja njihovu profesionalnost i vrednost i optužuje žene za „raspad” društva, a da pritom ne postoji osnova za izvođenje takvog zaključka. Ujedno, na osnovu ovih primera stvara se slika da su muškarci često žrtve nepravednih optužbi za silovanje. Ono što je posebno važno istaći je to da je „zauzimanje strane” suprotno standardima profesije.

„Optužba za silovanje je toliko ogavna, prljava, ružna, nečasna i da to blato uvek brišeš, to su Vaše reči, da li situacija od juče predstavlja to blato od kog i dalje pokušavate da se obrišete?” – ovo pitanje je postavila novinarka Ksenija Bujišić glumcu Branislavu Lečiću.

Osim što je senzacionalističko i neprimereno, primetne su retoričke strukture, odnosno upotreba jezika, kojom se u kritičkoj analizi, odnosno literaturi „Discourse and Power” bavio Teun van Dijk (2008), a koja se u javnom diskursu koristi kako bi se usvojile, reprodukovale, osporavale određene moći i dominacije u društvu. Pristupom novinarke Ksenije Bujišić oslikava se negativan stav prema validiranju optužbi za silovanje na koje novinarka posmatra kao na nešto sramotno, a ne istinito, što je suprotno etičkim standardima, odgovornosti i novinarskoj pažnji koje smo istakli kao osnovna načela. A što potencijalno može uticati i na stvaranje negativnog pogleda na optužbe za silovanje kod čitalaca, slušalaca.

„Još jedan standardni mehanizam okretanja uloga i „mućenja vode” – ispada da nije kriv onaj ko nasilje vrši, nego onaj koji ga prijavljuje. Igranje na kartu sramote još jedan je mehanizam u paketu sa ličnim napadima i blaćenjem onog/one koji nasilje prijave. Klasična taktika zastrašivanja. Zato je važno da mi kao društvo i javnost ne pristajemo na te taktike, da zahtijevamo profesionalnost od svih institucija do kojih slučaj dođe – policije, pravosuđa, medija. Sve ispod najviših savremenih standarda stvara prostor za manipulacije, i pogodnu klimu da se nasilje dešava i reprodukuje. Treba da se oslanjamo na one koji su posvetili značajno vrijeme i resurse kako bi istraživali i proučili kako da se nasilje najprije prevenira, a kada se dogodi, kako se na njega reaguje. Bolje je da se time bave mediji, nego da se vrtimo u istom krugu manipulacije, iskorišćavanja žrtava i preživjelih, te stalne defanzivne pozicije”, zaključuje Nađa Bobičić.

Ukoliko se uzme u obzir da je studija „Rod i rad u kulturnom polju u Srbiji”pokazala je da je u proseku svaka četvrta žena u kulturnoj industriji doživela nepoželjnu situaciju, dok se oko 70 odsto žena izjasnilo da se u profesionalnom radu susrelo sa verbalnim i seksualnim uznemiravanjem, profesionalno izveštavanje i govorenje o temama rodno-zasnovanog nasilja naročito je važno za svako demokratsko društvo. Bez namere da se sugeriše krivica ili nevinost jednog ili drugog aktera, potrebno je da se iz komunikološke perspektive ističu logičke greške i tehnike manipulisanja u javnom diskursu koje štete ohrabrivanju žena koje su žrtve nasilja, kao i celokupnog društva, da se sa nasiljem suoče.