Ja sam fektčekerka. Moj posao je da ubijam radost.

Ponedeljak.

Gledam video o punskim ratovima na Jutjubu. Počinje priča o rimskom vojskovođi Regulu koga su Kartaginjani zarobili, a onda poslali u Rim da pregovara o mirovnom sporazumu – uz obavezu da se po obavljenom poslu vrati u zarobljeništvo. Regul daje reč neprijatelju i odlazi. U Rimu kaže senatorima da ni po koju cenu ne prekidaju rat, a onda im saopšti da mora natrag. Hm. Senatori ga ubeđuju da to ne radi, ali Regul nema nikakvu dilemu – njemu je obraz važniji od života. Hmmm. Vraća se u Kartaginu, svestan da će ga tamo mučiti do smrti.

Nema šanse. Niko ne bi bio baš toliko pošten. Krećem da proveravam na kojim izvorima ova priča počiva. Volela bih da je tačno. Posle nekoliko minuta pretrage zaključujem da je stvar neutemeljena i da je istoričari ipak smatraju legendom. Razočarana ishodom fektčekinga, vraćam se na video.

Četrdesetak godina nakon ovoga, kartaginski vojskovođa Hanibal kreće na Rim. U ambicioznom pohodu na jug Apeninskog poluostrva čekaju ga teško prohodni Alpi. Hanibal odlučuje da skrati put i izbegne rimske zasede, pa preusmerava vojsku kroz močvarni predeo. Ovo je sigurno tačno. Probijaju se kroz blato četiri dana i noći bez predaha i odmora. Moguće da je tačno. Hodaju, nastavlja video, kroz svoje sopstvene fekalije. Nemaju gde da sednu ili prilegnu osim povremeno na telima mrtvih konja koja plutaju oko njih. Ma nema teorije. Otimam se impulsima da i na tu proveru trošim vreme. Kad ovakve stvari prepričavam drugima, ionako uvek napomenem da „nisam fektčekovala“.

U tom blatu i fekalijama, Hanibal dobija očnu infekciju. Verovatno tačno. Pošto nemaju nikakvih načina da je saniraju, Hanibal sam rešava stvar – vadi sebi oko mačem. Gubim strpljenje. OK, ovo se sigurno nije ovako desilo. Ili jeste? Odustajem od gledanja i opet krećem da guglam.

I ovaj video od pola sata na kraju traje četiri puta duže. Nisam ga završila.

Utorak.

Rekla sam B. da pišem blog o tome kako fektčeking, kojim se svakodnevno bavim skoro deceniju, privatno utiče na moj život. Ona je u ovom poslu još duže od mene. Pitam je da li je ikada razmišljala o tome.

„Naravno da utiče“, odgovara dok nisam ni završila rečenicu. Znači i ona je sebi hiljadu puta ubila zabavu.

Gotovo da više ne čita knjige i ne gleda filmove po istinitim događajima. „Ne samo da se zaustavljaš da proveravaš na svakih pet minuta, nego mi je sve nekako postalo banalno.“ Pitam je da pojasni. „Mislim da umetnost koja pretenduje da oponaša stvarnost nikad ne može da bude toliko dobra. U realnosti su stvari uvek zanimljivije i neobičnije.“

Na plažu je ovog leta nosila jednu domaću knjigu, fikciju inspirisanu stvarnim nepočinstvima Resora državne bezbednosti. „Ostavila sam je na pola, a vrlo je kratka. Banalno. Dijalozi? Užas.“ Onda je pročitala „Senku vetra“ i bila je zadovoljna. „Skroz je fikcija. Ne pokušava da oponaša stvarnost. Jesi li gledala „Wire“? Je l’ da da je peta sezona ka-ta-stro-fa? Ništa se u stvarnosti ne odvija tako.“

Pitam je da li joj je u redu da iskoristim ponešto od našeg razgovora za blog. Kaže da može.

(Nakon što sam napisala ovaj deo, poslala sam joj da ga pročita i kaže mi jesam li sve tačno prenela. Kaže da jesam.)

Sreda.

V. planira da otputuje na odmor u Portugal sa društvom. Uzbuđen je: sasvim slučajno su našli super vilu, a jeftinu. Šalje mi link da vidim koliko je dobro. Stvarno jeste. Suviše. Predlažem mu da sačekaju sa uplatom, da malo pročačkam.

Agencija preko koje se rentira smeštaj zaista postoji, registrovana je pre deset godina. Nisu novi u poslu, a nema mnogo informacija o njima. To mi se ne dopada. Geolocirala sam vilu na mapi, utvrdila ko je vlasnica, čime se bavi i šta joj deca studiraju. Nema recenzija o vili, ali tek se od ove sezone oglašava. Na kraju ipak ne nalazim ništa definitivno problematično. „Nisam našla ništa sporno. Mada nisam ni dobro.“ Smaraš. „Ali deluje OK… Šta znam.“

Uveče mi se opet javio. Uplatili su drugi smeštaj.  

Četvrtak.

M. mi kaže da me mnogo voli, zato, zato i zato.

Selektivna percepcija. Mogla bih to da ti osporim za pola minuta.

Petak.

Porodična večera.

Kreće razgovor o tome kako u njihovo vreme nije bilo ove afričke prašine u vazduhu. Znam da je ovde jedino prihvatljivo reći: „Da, da, stvarno je katastrofa“, ali osećam da ću se o nešto ogrešiti ako sada odmah to ne proverim i zvanično saopštim porodičnoj trpezi da li je to što govore tačno ili nije. Kao da je neki nevidljivi poverenik za istinu upravo mene ovlastio da u ovakvim situacijama izvlačim ljude iz njihovih zabluda, inače će posledice biti nesagledive.

Koga briga, jedi tu čorbu.

Tetka ne pamti ni ovoliki smog zimi. Kažem da je to možda zato što je tada bilo i manje naseljeno, manje se ložilo. „Možda“, uzvrati pomirljivo, ali već slutim kuda sve ovo vodi. „Ma sve je naopako. Vele, prskaju nas“, kaže baba. Ko li to „veli“. Neko onda spomene kemtrejlse. Eto ga. Nakostrešim se. „Što bi neko ispuštao otrove iz aviona? Šta bi bio cilj?“. Cilj je da obolimo, eto na primer od raka. Počinjem da objašnjavam kako smo već oboleli od pušenja, alkohola, izduvnih gasova, mikroplastike, transmasti. Spominjem stope ovoga i onoga, izgovaram stvari poput „u evropskom vrhu“ i „prevencija“, liste čekanja i stres. Nisam sigurna da ovo ima ikakvog smisla. Marija Kildžoj. „Toliko je kardiovaskularnih bolesti, toliko autoimunih…“

„E, za taj tvoj Hašimoto“, doseti se mama, „ja ću da ti napravim, koleginica mi je dala recept. Kaže zeleni orah i med, to staviš i to stoji 40 dana. I posle svako jutro po kašičica.“

Subota.

Teta Z. nije baš najbolje. Pita me da li mogu da odem do jedne crkve u Beogradu da joj kupim neku teglicu. „Zmijsko grožđe. Mnogo je dobro, ali sme da se uzima samo kad se završi hemoterapija.“ Evo već joj je druga teglica pri kraju. Pa da joj pošaljem neki dan Niš ekspesom.

Steže mi se vilica. Ne mogu.

„Mogu, naravno.“

Nedelja.

Moja prijateljica M. je na životnoj prekretnici i mora da donese neke odluke. Planira da na jesen uzme kredit da vrati neke dugove a ostatak uloži u posao.

Pitam je da li je sigurna da može da podigne toliki kredit. Kaže da može. Pitam je otkud zna. Pričala je sa K. sa posla. Ona je za nedelju dana sve završila, otplata tri godine, neka sitna kamata.

Pod stresom je i ne bih da joj stajem na muku. Uostalom, dobro je što planira, nešto se dešava, nešto pokušava. Biće nešto.

Ćutim čitavih pet sekundi.

„A kakav ugovor ima K?“ Kaže da nije sigurna. „Možda ima ugovor o radu“, krećem malo oprezno, malo agresivno. „A ti si na ugovoru o delu.“ Ko da ona ne zna. Kaže mi da K. nije zaposlena za stalno, jer niko u njihovoj firmi nema ugovor o radu.

Prvo je rekla da nije sigurna kakav ugovor ima K, a sada ispada da nema ugovor za stalno. „Aha, nije stalno zaposlena?“ „Nije“, frkne.

Poznajem je. Trenutno najviše na svetu želi da je ostavim na miru.

„A je l’ ti to ona rekla ili je to tvoja pretpostavka?“

Tenzija je sada već potpuno očigledna. Zapravo smo počele da pričamo o nečemu sasvim drugom.

„Okej, Marija, idem ovih dana u banku pa ću sve saznati.“ Tako je. I tek onda planiraj. „Ali mislim da može toliki iznos, guglala sam.“

Sad bih je pitala šta je tačno guglala. Gde je guglala. Odakle prikuplja te svoje informacije. Bazira životne odluke na ne-znam-tačno-čemu. K. joj je rekla. Gugl. Ljudi ne znaju da guglaju. Ja ću da joj proguglam.

Odavno to znam o sebi: lakše mi je da osećam ljutnju nego strah. Bojim se da će potonuti kada joj propadne ova nada, skrpljena od ćaskanja sa K. i tvrdnji sa internet foruma.

Ne izgovaram ništa. Prisećam se bajke o tri praseta i kako me je uvek iritirala tupava bezbrižnost one dvojice kojima je vuk na kraju oduvao kućice.

Eto, to ti se dešava kad ne fektčekuješ.

Za FakeNews Tragač
Marija Vučić, novinarka Raskrikavanja