Glave će nam doći domaći plaćenici: Lični stav Radeta Veljanovskog

Guvernerka Narodne banke objavljuje podatke o stranim uplatama našim nevladinim organizacijama, predsednik države ih tumači, a njegovi propagandisti „analitički“ otkrivaju zavere, izdaje, neprijateljstva.

Opet je neznanje, zlonamernost i čuvanje sopstvenih pozicija, eskaliralo.

Od kako su Ujedinjene nacije 1948. godine usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, a 1950. na tragu deklaracije, Savet Evrope doneo Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, u međunarodnim razmerama uspostavljeni su mehanizmi za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao deo konsenzusa da je svet jedan i da se ne može govoriti o stabilnosti i humanom razvoju u bilo kom delu sveta, ako u nekom drugom ljudi pate i ne mogu da ostvare ono što je pomenutim dokumentima garantovano.

Nije taj cilj ostvaren u dovoljnoj meri, ima odstupanja od njega, ali to je proces koji ne zavisi od dokumenata, nego od ljudi.

U svetu je za poslednjih osamdeset godina, negde i ranije, osnovano mnogo fondacija i sličnih humanitarnih organizacija u koje države, vlade bogatijih zemalja, ali i privatna lica koja to mogu, ulažu velike količine novca koji se donira širom planete za podsticanje razvoja demokratije, stabilnosti, ostvarivanja ljudskih prava, unapređivanje zakonitosti, zdravstva, obrazovanja, ekologije, privrede. Jugoslavija je bila aktivni učesnik u donošenju oba međunarodna pravna akta, a Srbija kao njen sukcesor, zvanično ostaje na tom putu. Srbija nije članica Evropske unije, ali jeste članica Saveta Evrope i potpisnica Konvencije.

Šta onda nije jasno ako neko iz bogatijih i demokratski naprednijih zemalja, želi da pomogne društvima, pa i Srbiji, u kojima razvoj društvenih odnosa zaostaje i nije na nivou koji žele pre svega građani tog društva?

Vlast u Srbiji i režimska propaganda stvaraju predstavu kako se ceo svet zaverio protiv naše zemlje i pomaže onima koji hoće da smene vlast.

Činjenica je da je svet premrežen fondacijama i donatorskim organizacijama, koje uvek imaju sedište, centralu, u jednoj zemlji, a u drugim ostvaruju svoje projekte doprinoseći dijalogu, razumevanju i opštem napretku. „Fondacija za otvoreno društvo“ (nekada „Soros fondacija“), „Fridrih Ebert“ i „Konrad Adenauer“, koje su među prvima pružile podršku civilnom društvu u Srbiji, imaju svoje kancelarije u mnogim državama.

Fondacija „Konrad Adenauer“ je aktivna u 120 zemalja u kojima ima 107 kancelarija, među njima i one u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji, Italiji, Švedskoj. „Fridrih Ebert“ ima oko 100 predstavništava u svetu i istraživačke aktivnosti u Austriji, Velikoj Britaniji, Jermeniji, Norveškoj, Poljskoj, Rusiji i SAD. Fond za otvoreno društvo pomaže nevladine organizacije u oko 60 zemalja sveta.

„Agencija SAD za međunarodni razvoj“ (USAID) takođe pomaže akterima civilnog društva u mnogim zemljama, pa i u Srbiji.

To radi i privatna „Rokfeler Fondacija“, Fondacija „Hajnrih Bel“ i druge. Mnoge od ovih donatorskih organizacija sarađuju i sa državama i njihovim institucijama i kao i globalne međunarodne organizacije Evropska unija, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Savet Evrope, pomažu u raznim oblastima razvoja, dakle direktno državi, a ne samo civilnom sektoru. Sredstva koja direktno dobija država daleko su veća od onih koja dobijaju aktivisti nevladinih organizacija, odnosno građanskih udruženja.

Egzaltirane osude na račun aktivista koji se bave kritičkom analizom društvenih pojava i procesa od strane režimskih političkih i medijskih plaćenika, skrivaju odgovore na pitanja: šta je nelegitimno baviti se kritikom vlasti, pa i samog predsednika?

Zašto država ne pomaže rad sopstvenih nevladinih organizacija, kao što je to slučaj u razvijenim zemljama?

Da li ćemo ikad saznati koliko od države uzimaju njene političke i „nevladine organizacije“? Ko plaća režimske botove, spin majstore i takozvane novinare koji pune režimske listove i televizije ekstremnim, vulgarnim, po društvo pogubnim, antinovinarstvom i šovinističkim porukama na društvenim mrežama?

Odakle novac za sigurne glasove na izborima, aktivistie kol (call) centara, one koji su čuvali mural Ratka Mladića ili ispisuju po celom Beogradu „kad se vojska na Kosovo vrati“, za dežurne koji slušaju sve što se na nezavisnim televizijama izjavi kao kritika vlasti, pa se to posle samo deset minuta pojavi na portalu Informera, iskrivljeno i zloupotrebljeno.

Hoće li guvernerka Tabaković da objavi koliko novca iz Rusije i Kine ide za jačanje ove nedemokratske vlasti i aktivnosti njenih apologeta?

Nema nikakve sumnje da je finaniranje pravog civilnog sektora neuporedivno transparantnije od finansiranja armirača kulta ličnosti aktuelnog predsednika i njegove autoritarne vladavine.

Ali pošto je cela svita zaštitnika režima zavisna od vladara, oni svoje položaje štite štiteći njega.

Zato se kritika naziva napadom, a legitiman društveni i politički aktivizam naprijateljstvom, izdajom i čak terorizmom.

I dalje zastrašivanje i stigmatizacija da bi ljudi odustali, povukli se, obeshrabrili.

Civilni sektor deluje na principu supsidijarnosti, kada zvanične institucije ne obave svoj posao ili nisu u stanju da artikulišu ono što je najbolje za široki krug ljudi i za opšti interes.

Tada se odozdo, iz baze društva javljaju inicijative i pokreti koji se zalažu za odluke koje su korisne za većinu. Sve je to potpuno u skladu sa međunatrodnim demokratskim iskustvom. To je pokret protiv litijuma, kao što je bio prošle godine protiv nasilja, pre toga protiv krađe na izborima.

Ta vrste aktivizma se ne može zaustaviti etiketama, progonima, pretnjama niti delovanjem domaćih plaćenika koji su, pre nego bilo ko drugi, pogubni za Srbiju.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji