On da šefuje, ona da piše

U celom svetu novinarke su mnogo izloženije fizičkim i verbalnim pretnjama, onlajn napadima, kao i ponižavanju, uznemiravanju i ucenjivanju u odnosu na muškarce koji se bave ovom profesijom. Čak 42,7 odsto novinarki svakodnevno se suočava sa verbalnim napadima u odnosu na 31 odsto novinara, a žene u novinarstvu su na mnogo većem udaru pretnji, negativnih kampanja i diskreditacije na profesionalnom i ličnom nivou, i to naročito kada izveštavaju o ozbiljnim temama tokom izbornih kampanja, pokazuju podaci Media Freedom Rapid Response.

Dalje, razni oblici uznemiravanja, uvreda, seksističkih komentara i otvorenih pretnji po bezbednost i život, uključujući pretnje silovanjem i ubistvom, u 60 odsto prijavljenih slučajeva dešavaju se u onlajn sferi. Zabrinjava i porast fizičkih napada na novinarke tokom izveštavanja o protestima, kao i fizičke pretnje, povrede, hapšenja, pritvori, krivična gonjenja, građanske parnice, SLAPP tužbe, tužbe za klevetu i uvredu koje se vode protiv novinarki širom sveta…

U Kini je trenutno u zatvoru 19 novinarki. U Belorusiji je zatvoreno više žena nego muškaraca koji se bave novinarstvom, 17 od 32, a u Mjanmaru novinarke u zatvoru doživljavaju i teške telesne povrede, zbog čega ih mnogo boravi po zatvorskim bolnicama.

LISTA UVREDA I PRETNJI

Za Srbiju važe poražavajući podaci. Jedna od tri žene zaposlene u medijima u Srbiji doživela je seksualno napastvovanje, a sedam od deset bilo je diskriminisano ili zbog godina ili zbog izgleda, jedan je od nalaza istraživanja “Žene u medijima” koje je sprovela Inicijativa za mirne promene. U istraživanju koje su Nikola Jović i Rade Đurić sproveli u okviru projekta Nezavisnog udruženja novinara Srbije “Osnažene novinarke = informisani građani”, objavljenom prošle godine, anketa sa novinarkama u Srbiji pokazala je da su čak tri od četiri novinarke, dok su izveštavale ili radile na određenim temama, morale da razmišljaju o tome koliko je, ako im tekst bude objavljen, ugrožena njihova bezbednost, kao i bezbednost njihove porodice.

Zatim, čak 44 odsto novinarki u Srbiji ne oseća se slobodno da radi svoj posao na profesionalan način. Govor mržnje je najčešći oblik napada sa kojim se suočavaju u onlajn prostoru, pogotovo kad izveštavaju o kriminalu i korupciji, navijačkim grupama, kriminalnim organizacijama, ali i o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, izbeglicama, migrantima i Crkvi.

I pored toga, samo 17 odsto njih prijavljuje takve napade, a čak 70 odsto novinarki nije zadovoljno kako državni organi reaguju na prijavljene pretnje.

Novinarke u Srbiji svakog dana o sebi slušaju da su “glupe”, “neznalice”, “gadne”, “kurve” i da bi trebalo da rađaju umesto da misle, da su “antisrpkinje”, “fašistkinje” i “plaćenice”, a najviše se provlači – “ona je ružna”, “ona je debela”, “vidi kako se obukla”, “nije uzela terapiju”, “nije popila lekić”, pokazuje zajedničko istraživanje FPN-a, BIRN-a i NUNS-a “Bezbednost novinara u digitalnom okruženju”.

FOTELJA JE MUŠKOG RODA

Ipak, novinarstvo na beogradskom i drugim univerzitetima u Srbiji svake godine upiše više studentkinja nego studenata. Na Fakultetu političkih nauka Beogradskog univerziteta (BU), kao najstarijoj visokoškolskoj ustanovi na kojoj se obrazuju budući novinari u Srbiji, u poslednjih nekoliko decenija odnos upisanih žena i muškaraca prati opšti državni trend upisa na fakultete i visoke škole. Prema podacima Zavoda za statistiku, u školskoj 2023/24. godini, na svim visokoškolskim ustanovama i na svim stepenima studija na BU upisano je 249.626 studenata – od ukupnog broja upisanih, 40,9 odsto su muškarci, a 59,1 odsto žene. Ovaj odnos je još drastičniji kad je reč o diplomiranim studentima. Zavod za statistiku pokazuje da je samo prošle godine, ako se gledaju sve visokoškolske ustanove i svi nivoi studija, diplomiralo 38,9 odsto muškaraca i 61,1 odsto žena.

I pored toga, na rukovodećim pozicijama u novinarstvu ni kod nas ni u svetu ne dominiraju žene. U globalnom izveštaju o položaju žena u medijskim organizacijama, koje je uključilo više od pet stotina medijskih kompanija u 60 država, pokazuje se da muškarci dominiraju na svim upravljačkim pozicijama, ali i na pozicijama reportera i producenata – samo 36 odsto žena radi ovaj posao. U Srbiji je još gore – iako više od 60 odsto zaposlenih u domaćim medijima čine žene, samo 18 odsto njih je na pozicijama glavne urednice, i to najčešće u onlajn medijima, pokazuju podaci Autonomnog ženskog centra. I to, kao i prethodna istraživanja Fakulteta političkih nauka, upozoravaju da je disbalans naročito uočljiv u javnim medijskim servisima, gde su sve glavne pozicije tokom prethodnih decenija držali uglavnom muškarci.

Alarmantno je i to što čak 70 odsto novinarki razmišlja o tome da promeni posao, što potkrepljuje sve istraživačke nalaze koji upućuju da je novinarstvo, kad je reč o ženama, sve gori, teži i neisplativiji posao.

RAZLOZI ZA (NE)OSTAJANJE

Kako piše profesorka Smiljana Milinkov sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, žene u novinarsku profesiju ulaze kao “druge”, i bez obzira na njihovu brojnost u novinarstvu, u 21. veku su i dalje slabo prepoznatljive u odnosu na muškarce. Šta je onda to što i dalje motiviše studentkinje novinarstva Beogradskog univerziteta da studiraju novinarstvo i ostanu u profesiji?

“Vreme” je razgovaralo sa šest studentkinja treće i četvrte godine osnovnih studija, kao i diplomiranih novinarki koje su nedavno završile studije novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Njihovi odgovori ukazuju na to da nije sve samo rodna dimenzija, nego da je iz njihove perspektive stvar mnogo komplikovanija.

Prema rečima Milane Milošević, činjenica je da novinarke nisu na zavidnom položaju u društvu. “Naš mentalitet je i dalje takav da će mnogo lakše neko da se ružno ophodi prema ženi nego prema muškarcu. Svi biramo profesiju koja nam je isplativa, ali kad biramo novinarstvo, znamo da smo izabrali profesiju gde neće odmah da bude ni lako ni isplativo. Uglavnom se naše kolege sa smera opredeljuju za neke druge stvari”, zaključuje ona.

Minu Stojković je u početku zanimao PR, ali se u toku studija upoznala sa novinarstvom kao profesijom značajnom za društvo i shvatila je koliki uticaj mediji imaju i koliko su važni da bi došlo do promena: “Mi jednim objavljenim tekstom možemo da utičemo na to da neko sutra ima bolji život ili da se neki zakoni promene. Nakon druge godine studija nisam bila toliko sigurna, ali sad na četvrtoj godini, nakon prakse u TV redakciji Fakulteta i stručnih predmeta, naročito televizije, vidim sebe sve više u novinarstvu”. Ona oseća da je moguće promeniti stvari unutar novinarstva i napraviti, ako je nema, platformu gde glas žena može da se čuje: “I te kako možemo da se borimo u smislu strukturalnih promena, samo je pitanje da li to želimo”.

Za njenu koleginicu Tamaru Despić, u višim godinama studija, te nakon ulaska u redakcije, postalo je glavno pitanje – da li želi da živi takav život, sa svim izazovima koji on nosi. “Ja sam i dalje optimistična, i dalje želim da se bavim tim poslom, ali sad znam koliko je on odgovoran i stresan, i u kojoj meri ga nosimo kući”, kaže Tamara Despić ističući da je dodatni problem naći nekoga u redakciji koji bi radio sa mladima jer su svi neprestano u gužvi. “Nama je sad bitnije šta ćemo da naučimo nego koliko ćemo da zaradimo. Ali ja se pitam šta će biti kad završim fakultet i kad bude došlo vreme da se zaposlim. Tek onda kreću egzistencijalni problemi”, nastavlja Despićeva.

“Mene je šokirao broj studenata iz generacije koji ne želi da bude u novinarstvu”, kaže Milica Blažević procenjujući da možda samo 40 do 50 ljudi po generaciji želi da uplovi u novinarske vode. Kao razloge ona, osim rodne neravnopravnosti, navodi i ovo: “Nama zapravo niko ne želi da se posveti. Ja sam se čula sa koleginicama koje su na praksi u drugom mediju, na jednoj televiziji, i identična je situacija kao i kod mene na probnom radu u agencijskom novinarstvu. Desi se da sedimo po osam sati, ispunjavamo celu smenu, a da niko ne sedne sa nama i krene od nule, da nam objasni. I tako je na većini mesta”.

Kao probleme, Vera Bojović ističe to da se u nekim redakcijama ponižavaju fakultetski obrazovani novinari: “Stavlja se akcenat na to da je novinarstvo zanat, da se to uči, da to nema nikakve veze sa fakultetom”. Zatim dodaje: “Ljudi koji se nalaze na uredničkim pozicijama nekad zloupotrebljavaju to što imaju sve moguće alatke u sopstvenim rukama, a da uopšte nisu svesni koliko utiču na javno mnjenje i oblikuju ga”. Ona dalje kaže da je novinarstvo na udaru svakoga, i novinarstvo i novinarke, kao i da su vrlo često suočene sa degutantnim komentarima na račun toga kako novinarke izgledaju, kako su se obukle, kakve minđuše su stavile, kakva je ogrlica…

Vera Bojović zaključuje: “Trenutno sam okružena ljudima koji planiraju da se bave ovim poslom, ali pitanje koje mi često potegnemo u formalnim i neformalnim razgovorima je gde je sredina u našim medijima, gde bismo voleli da radimo, kakva je to uređivačka politika na koju mi možemo da pristanemo i da je prihvatimo. Na spektru trenutno imamo jedan i drugi ekstrem, mi vidimo gde su naši mediji, a gde mi vidimo sebe? Mislim da ćemo morati da suspendujemo svoje stavove i da ih stavimo u džep, ali da znamo šta je granica dostojanstva. Mi svaki dan na televiziji vidimo ljude koji prelaze tu granicu. Zarad čega? Veće plate? Novinarstvo koje se ozbiljno bavi politikom, društvom i ljudima generalno više nije tako popularno”.

Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu