Da li je karikatura koja ne seksualizuje žrtvu silovanja (bila) moguća: Reakcija na kolumnu Nemanje Rujevića „Gola zbilja“

Dve su glavne linije „odbrane“ karikature. Prva je kritika koncepta zabranjenih tema – tema koje navodno nisu pogodne da budu predmet satire. Autor navodi da je za jedne neprihvatljivo karikaturisanje proroka Muhameda, za druge zločina Izraela, a za treće silovanja Žizel Peliko.

Kada bismo hteli da uzmemo u obzir religijsko-ideološke stavove i osećanja svih, to bi pre ili kasnije dovelo do situacije u kojoj su sve teme zabranjene za karikaturiste, a potom i za diskusiju uopšte.

Ova čitateljka slaže se sa stavom da nijedno društveno pitanje ne treba da bude nedodirljivo za satiričnu kritiku i karikaturu.

Ipak, problem sa karikaturom silovanja Žizel Peliko nije njena tema, nego izvedba.

Autor kolumne brani ne samo slobodu izražavanja karikaturista, nego i ovu konkretnu karikaturu kao subverzivnu („gazi nagore“ – razotkriva anomalije jačih i moćnijih) i kao eksplicitnu i doslovnu („dosta doslovno prikazuje silovanje Žizel Peliko“) – u čemu se navodno ogleda njena snaga.

Prvo je naizgled tačno: karikatura se kritički odnosi prema zločinu silovanja i silovatelje izvrgava ruglu.

Međutim, da li je posebno subverzivno i hrabro osuditi silovanje?

Pa i ne baš. Pogotovo ne na način na koji je to uradio karikaturista „Šarlija Ebdoa“.

Po mišljenju autora kolumne, ovaj crtež je veran prikaz brutalne realnosti: „[…] karikatura ovde pokazuje da je stvarnost tako iščašena da karikaturi kvari posao. Da za karikiranjem i nema potrebe.“

Da li crtež zaista verno prikazuje silovanje Žizel Peliko?

Počnimo od toga da je žrtva nacrtana sa podvezicama – veoma čestim seksualnim fetišem. Žizel Peliko je možda odlazila na spavanje u dugačkoj spavaćici, možda u reklamnoj pamučnoj majici, možda u svilenoj pidžami – nevažno je, ono što je sigurno je da nije spavala u podvezicama. Dakle, autor karikature je žrtvu silovanja seksualizovao, domaštao je svoj seksualni fetiš i time ne samo iskrivio realnost, nego je iskrivio na banalno seksistički način.

Pored podvezica, karikaturista je našao za shodno i neophodno i da nacrta nekakvu mrlju na krevetu, u blizini žrtvinih genitalija. Da li je to surovo realističan prikaz zločina ili opet samo pornografska fantazija karikaturiste? Po svemu sudeći, ovo drugo.

Konačno i najvažnije: karikatura je nacrtana iz ugla supruga koji uživa posmatrajući i snimajući zlostavljanje svoje žene. Kod analize vizuelnih sadržaja lako nam može promaći ugao iz kojeg je stvarnost predstavljena, jer on teži da se nametne kao podrazumevajući.

U ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, ugao je ključan. Karikaturista „Šarlija Ebdoa“ doslovno je silovanje Žizel Peliko nacrtao iz pornografskog ugla. Stvarajući time iluziju kod mnogih da je to realnost, a ne samo jedna iščašena perspektiva koja zločin distorzira u seksističkom ključu.

Da li je karikatura koja ne seksualizuje žrtvu silovanja (bila) moguća? Apsolutno.

Da li je postojala opcija za karikaturu koja žrtvu uopšte ne prikazuje, a i dalje zločin i zločince izlaže poruzi? Nesumnjivo, čak i ovoj čitateljki koja se u umetnost karikature ne razume padaju na pamet neke ideje.

Da li je bilo moguće karikaturisati ovaj zločin iz perspektive onesvešćene žene? I to je u teoriji moguće i onaj koji bi tako nešto uspeo zaslužio bi epitet velikog karikaturiste. Za razliku od banalnih pornografista „Šarlija Ebdoa“.

Ukratko, karikatura silovanja Žizel Peliko ne prikazuje doslovno i realno brutalan zločin, već ga domaštava i iskrivljuje iz muške, pornografske perspektive. Lako je podleći iluziji da je stvarnost zapravo muški pogled.

O tome da li bi sama gospođa Peliko stala u odbranu karikature „Šarlija Ebdoa“ možemo samo da nagađamo, ali ovaj crtež je svakako metonimija – predstavlja sve žrtve silovanja kroz jedan konkretan slučaj. Dok je mnogi muškarci vide kao subverzivnu i odličnu, hiljade žena su zbog karikature osetile visceralnu nelagodu.

Imajući u vidu da je seksualno nasilje prvenstveno muško nasilje, teško da je ova karikatura ispunila svoju svrhu – prodrmala postojeće odnose moći i dovela u pitanje dominaciju jačih.

Važno je reći i da karikatura nije „neukusna“ niti uvredljiva, nego je prosto banalna i seksistička.

Uvređenost i ukus su stvar subjektivnih osećanja, pa i klasnog svetonazora, dok je seksizam društvena pojava koju je moguće analizirati kao objektivno postojeću.

Učitavati besnim ženama uvređenost poseban je oblik nipodaštavanja njihove sposobnosti za racionalnu kritiku.

Za kraj, vratimo se kratko na početak. Istina je da proglašavanje zabranjenih tema ugrožava slobodu govora i da zato ne treba da ih bude. Ali važno je i da se zapitamo šta je zapravo sloboda govora.

Da li je to mogućnost da neograničeno i bez odgovornosti ispaljujemo u javni prostor sve što nam padne na pamet?

Ili je sloboda izražavanja disciplinovanje mišljenja i govora tako da steknu potencijal za osvajanje prostora slobode?

U slučaju Žizel Peliko, slobodarski akt bilo bi najpre osvešćivanje, a zatim oslobađanje od pornografske, seksističke perspektive koja nam se podmuklo nameće kao objektivna realnost.

Autorka je čitateljka Danasa