Nesreća na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojoj se pre nedelju dana obrušila nadstrešnica i usmrtila četrnaest osoba, dok su još tri osobe teško povređene, ponovo je aktuelizovala pitanje odgovornosti medija prilikom izveštavanja o tragičnim događajima. Praćenje vesti iz minuta u minut i učestalo medijsko izveštavanje mogu doprineti “infodemiji”, odnosno preplavljenosti informacijama koje nije uvek lako obraditi ili razumeti. O tome kako intenzivno izveštavanje utiče na mentalno zdravlje građana i građanki, a posebno mladih, kao i o ulozi medijske pismenosti u suočavanju sa traumom, razgovarali smo sa Aleksandrom Đokićem, trenerom medijske pismenosti i novinarom portala MLADI i Mingl.
Da li smatrate da je izveštavanje o nesreći u Novom Sadu doprinelo “infodemiji”, odnosno preopterećenosti informacijama? Kako to utiče na mentalno zdravlje mladih, ali i ostalih građana i građanki?
Aleksandar Đokić: Praćenje vesti iz minuta u minut, kakvo smo imali pre samo par dana i učestalo medijsko izveštavanje o događajima poput onog u Novom Sadu može doprineti donekle onome što smo imali za vreme korona virusa – „infodemiji“ odnosno preplavljenosti informacijama koje nije uvek lako obraditi ili razumeti. Kada imamo takvu vrstu medijske i informacijske prezasićenosti ona može i te kako da utiče na mentalno zdravlje građanki i građana, a pogotovo mladih. Prekomerno izlaganje vestima o tragedijama i nesrećama mogu povećati anksioznost i osećaj bespomoćnosti.
Možemo li govoriti o “digitalnom ožiljku” koji ovakvi događaji, praćeni intenzivnim medijskim izveštavanjem, ostavljaju na kolektivnoj svesti?
Aleksandar Đokić: Kada govorimo o „digitalnom ožiljku“ on, makar za mene, može da predstavlja jednu vrstu trajnih posledica na kolektivnu svest. Ako posmatramo dugoročno, društvo u Srbiji može razviti normalizovan osećaj straha, besa ili nesigurnosti. Često se dešava da mediji preuzimaju ulogu „terapeuta“ nudeći savete o prevazilaženju traume i stresa, ali je pitanje koji mediji to rade i koliko su za to kompetentni. Oni koji se pak odluče da pišu o tome, mogu potražiti odgovore od profesionalaca – ljudi koji godinama rade kao psiholozi, naprimer iz organizacije „Centar SRCE“, ali i drugih, koji su već u petak ponudili pomoć svima.
Kako mediji mogu da pomognu u procesu kolektivnog suočavanja sa traumom, a da pritom ne prelaze granice senzacionalizma i ne ugrožavaju privatnost pojedinaca?
Aleksandar Đokić: Za kolektivno suočavanje s traumom, mediji mogu biti od pomoći tako što će raditi ono što bi radili ili ono što bi trebalo da rade svakodnevno – da pružaju proverene, tačne i informacije koje sadrže činjenice, a ne pretpostavke, time što će stvoriti prostor za izražavanje emocija i dijalog, koji nam je danas preko potreban, ali bez senzacionalizma i narušavanja bilo čije privatnosti. Upravo je tu ključna uloga odgovornog izveštavanja: poštovanje prema žrtvama i njihovim porodicama, kao i izbegavanje širenja uznemirujućih sadržaja, što smo nažalost imali, a to je snimak trenutka kada je pala nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Nesreća u Novom Sadu i medijska pismenost
Da li algoritmi društvenih mreža i personalizovani feedovi vesti doprinose stvaranju “filter mehurića” i polarizaciji stavova o nesreći?
Aleksandar Đokić: Algoritmi su odlična stvar, ali ne i za situacije kakva je ona o kojoj sve vreme govorimo. Oni u ovom slučaju dodatno komplikuju situaciju stvarajući takozvane „filter mehuriće“ u kojima korisnici i korisnice, odnosno mladi dobijaju sadržaj koji potvrđuje njihove već postojeće stavove, što može doprineti polarizaciji društva. Ovo je posebno štetno u kriznim situacijama, kada je dijalog, pogotovo onaj konstruktivan, ključan u svemu. Nažalost, ponekad sam stava da mladi često nisu svesni da su izloženim filtriranom sadržaju, pa je upravo tu medijska i informaciona pismenost ključ i mislim da treba da bude prioritet u njihovom obrazovanju.
Širenje informacija putem društvenih mreža i “građansko novinarstvo” imaju sve veću ulogu u izveštavanju o nesrećama. Koje su etičke dileme ovog fenomena?
Aleksandar Đokić: Kritičko mišljenje je ključ kada je u pitanju proveravanje izvora, ali i kada je u pitanju otvaranje dijaloga o različitim perspektivama. Svako danas može da podeli određeni sadržaj na društvenim mrežama i time podstiče aktivno učešće u „građanskom novinarstvu“, ali upravo to sa sobom donosi etičke dileme. Ja bih tu izdvojio zaštitu privatnosti i tačnost informacija koje se dele. Kada su u pitanju mladi, važnost edukacije je bitna i kada je u pitanju deljenje sadržaja jer na taj način može da se spreči šteta po pojedince, ali i po društvo.
Koje su dugoročne posledice intenzivnog medijskog izveštavanja o nesrećama na mlade? Da li to može da utiče na njihovu percepciju sveta, osećaj sigurnosti i poverenje u budućnost?
Aleksandar Đokić: Dugoročno, prekomerno izveštavanje o nesrećama može uticati na percepciju mladih o svetu kao nepredvidivom i nesigurnom mestu za život, konkretno u Srbiji. To može oblikovati njihov osećaj sigurnosti, poverenje u institucije, pa i veru u budućnost, što je već na jako niskom nivou ako pogledamo rezultate Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Naglasio bih još potrebu razvijanja određene emocionalne otpornosti, kroz izgradnju sigurnog i zdravog medijskog prostora. To je ključ za dugoročno mentalno zdravlje mladih, ali i celokupnog društva u našoj zemlji.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.