“Od bivšeg policajca do nepismenog novinara”: Kako SPC uz niz uvreda odgovara na tekst u Danasu

U Danasovom tekstu, Bokić se osvrće na reakciju crkve nakon protesta u Novom Sadu zbog pogibije 14 ljudi usled pada nadstrešnice, odnosno samog mitropolita Irineja Bulovića, koji je proteste nazvao nasilničkim i politički motivisanim.

O tome nije bilo reči u saopštenju informativne službe SPC, već je po ko zna koji put napadan list Danas i dovođen u vezu sa imaginarnim “nalogodavcima” koji se sveštenim licima priviđaju.

Ipak, SPC je ovog puta otišao korak dalje, pa se pozabavio likom i delom autora, iznoseći činjenice o njegovom životu poput kakve DB-ovske beleške, i najprizemnije ga vređajući.

“U listu Danas 12. novembra 2024. godine, u rubrici Lični stavovi, objavljen je tekst pod naslovom SPC d.b.o.., potpisan od Uglješe Bokića, koga uredništvo u napadu čovekoljublja i ko zna čega sve još naziva novinarom.

Pokušavajući da sa sebe skine odgovornost zbog ovih i sličnih bljuvotina koje uporno objavljuje, ekipa Danasa ličnim stavovima dopisuje svoje uslovno opravdanje: Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa, prećutivši jednostavnu činjenicu da samo objavljivanje ovakvog i sličnih tekstova tu politiku i te kako odražava.

Do kojih dubina je pao, a očigledno da kopa još dublje, ovaj niskotiražni list vidimo iz činjenice da se na njegovim sve žućim stranicama sada na najgori mogući način, primitivno, prostački i neprofesionalno vređaju institucije i ličnosti od najvećeg značaja i ugleda, ali i poverenja (što njihove nalogodavce još više boli), u srpskom narodu: Srpska Crkva, njen Patrijarh i jedan od najuglednijih arhijereja, Mitropolit bački Irinej. Kakve kvalifikacije i formulacije možemo pročitati na stranicama Danasa, odnosno kako se izražava ovaj priučeni „novinar“, ilustrovaćemo sa nekoliko primera. On izborni Sabor Srpske Pravoslavne Crkve označava kao „poslednju sednicu preduzeća“’, samu Srpsku Pravoslavnu Crkvu naziva „društvom bez odgovornosti“ odnosno „firmom“, Patrijarha „generalnim direktorom SPC, Prvoslavom Perićem alijas Porfirijem“, a mitropolita Irineja „bogougodnim čikicom“, „zamenikom generalnog direktora“.

Kada bi neko poželeo da se bliže upozna sa plićacima obrazovanja i dubinama besmisla i netalenta iz kojih nam se, na žalost onog dela čovečanstva upoznatog sa srpskim jezikom, obraća ovaj policajac u ostavci i novinar u pokušaju, mogao bi da početne, ali i dovoljne, utiske stekne iz razgovora koji je s njim obavio novinar Vuk Z. Cvijić, a koji je pod naslovom Ispovest doskorašnjeg policijskog inspektora Uglješe Bokića: Osećao sam se kao da radim za mafiju, objavljen u NIN-u od 24. januara 2024. godine. Iz tih tužnih redova saznajemo da je ova ne tako mlada, ali još uvek velika nada istraživačkog novinarstva, sa dvanaest leta jednog dana prestala da gleda crtaće, a drugog počela da prati Utisak nedelje, kako sam opisuje taj fenomen rane tranzicije pažnje sa trajnim i kobnim posledicama. Posle godina, koje su prošle pune muka, provedenih daleko od riznica stvorenih za istraživačko novinarstvo, Joška Pulicer naših dana je rešio da uzme stvar u svoje ruke i da se prijavi na konkurs Škole digitalnog novinarstva Fondacije Slavko Ćuruvija. Tamo se, gle čuda, uprkos mnoštvu nedostataka, a sa dve prednosti, upravo njegova prijava odjednom našla među izabranim kandidatima. Bokić se ispoveda: „Na njihov konkurs sam se javio ne ispunjavajući 80 odsto uslova. Ali im je, valjda, bilo zanimljivo ono što sam napisao i prepoznali su moju veliku želju. Uzeli su prijavu kao validnu, prošao sve eliminacione faze i završio među deset mladih novinara i studenata novinarstva“.

Ko pročita ove posrćuće redove, setiće se da naš  junak nije jedini kome su pendrek zamenili tastaturom i pronašli mesta na kojima nikome ne smeta da on sebi prigrabi naslov ove, nekada, poštovane profesije. Nekolicinu znamo, a sigurno je da takvih „novinara“ ima po raznim  redakcijama. Ako se upitamo ko mu je gurnuo tastaturu u ruke, naići ćemo na niz očekivanih adresa i dobro poznatih političkih agendi koje se na njima nalaze. Doduše, mora se priznati, da su i njima kriterijumi grdno urušeni kada danas u svoje redove primaju i ovakve tužne primerke nekulture i intelektualne ograničenosti. Da njegovo jadno pisanije nije glupo bilo bi tragikomično, da nije nepismeno bilo bi dostojno Škole novinarstva Fondacije Slavko Ćuruvija koju je završio, da nije zlonamerno ne bi se videlo da je proisteklo iz Letnje škole novinarstva N1 televizije, gde se takođe nadahnjivao i da nije neobrazovano zasluživalo bi da bude tretirano kao završni  rad u Bošovoj akademiji novinarstva Mladi i mediji (što ne znači da neće biti) koju, iako odavno ne mlad, sa žarom mladosti pohađa.

I ne samo da pohađa. On ostavlja i trajne tragove besmisla na stranicama koje su mu tragičnim spletom okolnosti pale u šake. Tako, rekavši za sebe da je dar za pisanje uvek imao, to potvrđuje opisom nekih od svojih bivših kolega policajaca za koje, u duhu Srećka Šojića, kaže da imaju organ koji krasi kičmenjake.

Na samom kraju moramo novinaru Bokiću odati priznanje da je ipak u jednoj stvari u pravu. Kada je, u ustreptalom zanosu, želeo da opiše svoj željezni karakter rekao je za sebe: „Ne može neko da me psuje, vređa, preti, targetira, a da ne očekuje adekvatan odgovor. Nisam takav čovek“.

Pošto je život dvosmerna, a ne jednosmerna, ulica ista pravila važe i za njega”, zaključuje se u saopštenju SPC.