Draža Petrović: Ovde kad novinari pokušaju nešto da promene, neko gleda da ih saplete (VIDEO)

Politika je kao gluma – stvar iskrenosti kroz koju dolaziš do istine. Ako je postulat u glumi da sve što radiš na sceni mora da bude verodostojno, isto važi i za političare. Kada gledam političare na televiziji, naročito u Skupštini, jasno vidim ko laže. Nekima čak ni glumačka karijera ne bi pomogla da im se poveruje. To nema veze s ispunjenjem ili neispunjenjem obećanja – prosto se vidi da ni sami ne veruju u ono što govore.

Ovo su reči njegovog kuma, glumca Dragana Milovića, velikog prijatelja Dražinog oca, takođe velikog glumca, Bogoljuba Petrovića. I sasvim prirodno, Draža upisuje produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti, ali, još prirodnije od nje, kao i svaki posvećeni tragač za istinom, završava u tim mladim, buntovnim godinama u tadašnjoj Našoj Borbi.

Ostalo je istorija.

Već devet godina je glavni urednik Danasa. A, kaže, nije to želeo da bude.

„Kad si neko, svi te nešto teraju, svi te zovu, moraš da sačekaš ljude na ulici, saslušaš, pa oni misle da ti možeš da im rešiš neki problem. Jedne godine sam izabran u 300 najmoćnijih ljudi u Srbiji. I kako da objasniš ljudima da je to slučajno, seli neki ljudi i upisivali. Sad ljudi misle – ti si moćan, oko tebe neki tajkuni. A ja urednik običnog, malog lista“, priča Draža Petrović.

To je, objašnjava, posledica toga što te ljudi vide na televiziji.

„Ljudi misle kad se pojaviš pet puta na televiziji, da si ti sad nešto moćan“, rekao je.

A ko jeste, ako nije on?

„Ja mislim da je moć kad neko pripada nekim grupama, kada mogu da menjaju stvari u društvu. Novinari ovde i kad pokušaju nešto da promene, neko gleda da ih saplete. U kritičkim medijima vas uvek neko sputava da nešto promenite. Moć je na biznis i političkim pozicijama“, smatra Petrović.

Pa na pitanje da li mu je neko nekad nešto ponudio kaže da nije.

„Nije. Misle da im ja ne bih mnogo koristio“, našalio se.

I nastavio u tom duhu:

„Novinari su uglavnom ljudi koji ne znaju ništa drugo da rade. Ja recimo znam jedino da kuvam. Sve ostalo mi ide teže, nemam čak ni vozačku dozvolu. Vozim bicikl, pa padnem s njega ponekad“.

I posle toliko godina bavljenja novinarstvom, smeta mu da ustaje rano, za jutarnji program, recimo.

„U štampanim medijima, radi se od nekih 10 sati. Ali, inače, novinari nemaju radno vreme, 0-24 sata radiš, uvek si na nekom ‘stend-baju’, posebno kad si urednik“, kaže.

U novinarske vode je, priča, ušao slučajno. i tu i ostao.

„Ja sam hteo da budem pozorišni organizator, to sam i studirao. Slučajno sam išao u školu novinarstva lista Vreme, poslali su nas na neku praksu, a ja sa otišao u Borbu tadašnju. Oni su me stavili u unutrašnjo-političku rubriku. Pa su me onda stavili na teren, išao sam u rat u BiH pet, šest puta. Onda su me primili u stalni radni odnos i ja od tada obožavam da se bavim novinarstvom, iako to nije lukrativan posao“, ispričao je Petrović.

Kada je počeo, 1994. godine, imao je 24-25 godina.

„O tom ratu u Bosni, gledali smo da ne pišemo propagandistički, već da pokažemo kako ljudi pate, običan svet. Išao sam 5,6 puta sa starijim kolegom, išli smo sa Crvenim krstom uglavnom, pisali smo i gledali da napravimo ljudske priče, a ne da širimo ratnu propagandu“, rekao je.

Na one koji su tako pisali, kaže, nije bio besan, ali…

„Nisam bio besan, bilo mi je gadno da gledam kako ljude huškaju. Ne volim loše novinarstvo, to neko huškanje, tako je i do danas“, navodi.

Prva ekskluziva – o Bori Čorbi

A njegova prva ekskluzivna priča bila je – o Bori Čorbi.

„Niko tada to nije napisao. Tada je Čorba bio na Akademiji povodom 20. oktobra, Dana oslobođenja Beograda. On, Prelević, Bjelogrlić, Kojo, Vlada i Bajka, Tirnanić, trebalo je da otpevalu pesmu Moj Beograd, koju su komponovali Vlada i Bajka. I Bora se pojavio pijan u nekoj maskirnoj uniformi, a pošto su u prvom redu sedeli Mira i Sloba, oni su ih izbacili napolje, svu sedmoricu, rekli su im da ne mogu da nastupe“, ispričao je Petrović.

I on je, priča dalje, to čuo od svoje majke.

„Ona je celog života pevala u horu RTS-a, a taj hor je tada nastupao. I ja odem kod Toze Grka u kafanu, tamo je bio Bora i članovi njegove Partije običnih pijanaca i ispričao mi to, a ja sam to onda objavio“, kazao je.

Na pitanje da li danas ima ekskluzive, kaže da, i ako je ima, ona kratko traje.

„Danas neko nešto kad otkrije, to se za pet minuta proširi na svim portalima, pa ljudi i ne znaju ko je bio prvi. Ja se u tom didžitalu ne osećam komotno, ja sam tu više maskota“, kaže Petrović.

Sudbina, šta li je

Za Danas je, kaže, kao sudbinski vezan.

„Ja sam tada bio u Našoj borbi, ali sam se 8. juna 1997. venčao sa svojom suprugom, a sutradan, 9. juna je izašao prvi broj Danasa. I prvo uvek slavim godišnjicu braka, a sutradan imamo svečanost u Danasu, dodeljujemo one naše nagrade,“ naveo je.

Od oca glumca, kaže, nije nasledio glumački talenat, ali je morao da glumi gde god je trebalo.

Takođe, u emisiji „U zdravom telu, zdrav duh“.

„Bila je i ta emisija. Onda nastavnica kaže – njemu je tata glumac, onda oni kažu – ajde ti. Svi misle da, ako ti je otac glumac, ti mora da znaš da glumiš“, šali se.

Na pitanje da je stvarno niko, šta bi onda bio, kaže da bi bio – pisac.

„Ja bih voleo da budem pisac, da sedim negde i pišem i da od toga može da se živi. Zato se divim Anti Tomiću koji ode na neko ostrvo i napiše ovaj romana ‘Nada’, koji se prodaje k’o lud“, kazao je Draža Petrović.