Sistemsko (ne)sprovođenje privatizacije medija u Srbiji

Vlada Srbije donela je 23. jula novu Uredbu o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija, kojom je van snage stavljena uredba identičnog naziva, usvojena krajem marta ove godine. Nova uredba Vlade direktna je posledica Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju i medijima, usvojenog 29. juna, kao i Zakona o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji, koji je usvojen 27. maja

Članovima 7, 8 i 9 ove Uredbe definisan je postupak podele besplatnih akcija, odnosno postupak privatizacije medija prenosom kapitala zaposlenima bez naknade ukoliko do 1. jula ne bude objavljen javni poziv za prodaju kapitala izdavača medija, odnosno ukoliko do 31. oktobra kapital izdavača medija ne bude prodat. Član 10 Uredbe odnosi se na medije čiji je kapital nakon raskida ugovora o prodaji kapitala prenet na Agenciju za privatizaciju ili Akcionarski fond, kao i na uslove i način za pokretanje postupka likvidacije ili stečaja tih medija. Iako je Uredba trebalo da bude doneta neposredno po usvajanju Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju i medijima, ona je usvojena tek 23. jula.

Savetnik za normativne i pravne poslove u oblasti javnog informisanja u Ministarstvu kulture i informisanja Dejan Stojanović, koji je učestvovao u pisanju uredbe, kašnjenje je obrazložio čekanjem na mišljenje resornih ministarstava.

“Slažem se da je moglo da bude i ranije, ali čekanje mišljenja resornih ministarstava ukočilo je celu stvar.” RTV, 23. 7. 2015. godine

Da podsetimo, krajnji rok za okončanje postupka privatizacije medija u vlasništvu države, po prethodnoj verziji Zakona o javnom informisanju i medijima, bio je 30. jun ove godine. I pored kategoričnih uveravanja iz Ministarstva kulture i informisanja, odnosno nadležnih iz Agencije za privatizaciju, da neće biti prolongiranja zakonom definisanog roka, usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju i medijima, rok je produžen za još četiri meseca – do 31. oktobra. Umesto da proces „izlaska države iz vlasništva u medijima“ bude okončan, on je tek započeo, jer je zaključno sa 30. junom, Agencija za privatizaciju raspisala javne pozive za prodaju kapitala za ukupno 50 od 73 medija. Od preostala 23 medija jedan broj bi trebao da ide u likvidaciju i stečaj (zbog negativne vrednosti kapitala), dok će drugi ući u postupak privatizacije medija prenosom kapitala zaposlenima bez naknade. Izmene zakona koštaće državu najmanje 100 miliona dinara (87,3 miliona dinara za finansiranje novinske agencije Tanjug do 31. oktobra i blizu 20 miliona za Radio Jugoslaviju do 31. jula), ne računajući sredstva koja će i lokalne samouprave morati da izdvoje za finansiranje lokalnih medija do njihove prodaje. (Danas, 23.6.2015. godine)

Nepunih mesec dana pre isteka roka Agencija za privatizaciju obavestila je medije da su u skladu sa izmenom zakona o privatizaciji u obavezi da u roku od 30 dana sprovedu i dostave novu fer procenu tržišne vrednosti kapitala. Međutim, 10. juna Agencija za privatizaciju šalje dopis medijima u kome ističe da je rok za slanje nove procene vrednosti kapitala skraćen do 19. juna. Tada je postalo izvesno da će rok definisan zakonom biti neodrživ. Počela su međusobna optuživanja (na relaciji Ministarstvo – Agencija – mediji – lokalne samouprave) ko je odgovoran, ko nije poštovao rokove, ko nije verovao u rokove i ko je odbijao da postupi u skladu sa zakonom. Tim povodom ministar Ivan Tasovac je, dan uoči navedenog roka, optužio i medije i lokalne samouprave osnivače medija da su tokom proteklih 11 meseci ignorisali i opstruisali proces privatizacije i odbijali da postupe u skladu sa zakonom.

„Mnogi mediji se drže grčevito za državu i njen budžet. (…) Država hoće i zakonski se obavezala da izađe iz vlasništva u medijima, ali ti isti mediji neće da izađu iz države. (…) Ako proces privatizacije državnih medija protivno volji i velikom angažovanju Ministarstva (kulture i informisanja), ali i slovu Zakona o informisanju i medijima ipak ne bude završen do 30. juna, on će u tom roku svakako biti započet. A nepovratno završen najkasnije u naredna četiri meseca. U toku su hitne konsultacije o pravnom osnovu i proceduri kako će ovo biti izvedeno, ali samo za one medije koji bukvalno do sutra po zahtevu Agencije za privatizaciju dostave kompletnu dokumentaciju. Oni koji to ne urade, izlažu se samogašenju već do kraja juna. (…) Učinićemo sve što je u našoj moći da se zakonske norme, u svemu u skladu sa najboljim evropskim standardima, pretoče u praksu, takođe u skladu sa najboljom evropskom praksom. (…) Očigledno je da na medijskoj sceni Srbije nema mesta za 1.400 medija i očigledno je da oni stenju pod teretom krize. Kao što je očigledno i da sve više posežu za senzacionalizmom, tabloidizacijom, kršenjem kodeksa, političkim nagodbama i kompromisima, gubeći novinarski kvalitet, medijski kredibilitet i poverenje javnosti. Pitanje medijske reforme zato nije samo pitanje primene usvojenih zakona u njihovoj celini, nego je i pitanje opstanka medija i novinarstva, na način koji će u Srbiji 21. veka obezbediti njihov nesmetan rad i razvoj i time doprineti napretku društva u celini. Zbog toga odgovornost svih onih koji su pozivali i koji pozivaju na nepoštovanje zakona nije samo krivična i prekršajna, već i duboko moralna.“ Medija centar, 18. 6. 2015. godine

Na pitanje novinara zbog čega nisu raspisani javni pozivi za prodaju medija koji su dostavili kompletnu dokumentaciju u roku, direktor Agencije za privatizaciju Ljubomir Šubara je rekao:

“Javni pozivi nisu mogli da budu objavljeni. Sastavni deo privatizacione dokumentacije u skladu sa zakonom o medijima je takozvani Privatizacioni protokol, koji treba da bude potpisan i kojim se kontroliše kontinuitet poslovanja u narednih pet godina. Taj protokol nije postojao. Mi kao Agencija nismo mogli da objavimo, bez obzira na svu ostalu (dokumentaciju), bez tog protokola je nemoguće objaviti (javni poziv). Protokol mi ne sačinjavamo, nego Ministarstvo kulture.” Medija centar, 18. 6. 2015. godine

Da podsetimo, reč je o 60 medija za koje su izdavači medija dostavili “validnu procenu fer tržišne vrednosti celokupne imovine, obaveza i kapitala sa stanjem na dan 31. decembar poslednje poslovne godine.”

Reagujući na ovu izjavu, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković je kazao:

“Sada moramo mi ovde da kažemo ono što je činjenica, da je nedeljama trajala debata na relaciji Ministarstvo kulture i informisanja – Agencija za privatizaciju, o svrsishodnosti postojanja Protokola kao nečega što je neophodno da bi poziv bio objavljen. Pre desetak dana je konačno zaključeno da Protokol nije ta vrsta dokumenta koja bi trebalo da ima tu vrstu značaja i utiče na taj način na objavu (javnog poziva). U tom smislu nam je vrlo drago da je sada razjašnjenje te dileme doprinelo da se proces maksimalno ubrza i da sada to može da bude urađeno na način kako treba.” Medija centar, 18. 6. 2015. godine

Reč je o članu 142. Zakona o javnom informisanju, kojim je Ugovorom o privatizaciji predviđena obaveza novog vlasnika da u narednih pet godina po kupovini medija održi “kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa”, što uključuje i obavezu održavanja udela programskog vremena na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, odnosno udela informativnih, obrazovnih, naučnih, kulturno-umetničkih, dečijih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sadržaja od javnog interesa. Po rečima Zorana Pavića, zaduženog za odnose s medijima u Agenciji za privatizaciju, iako je “Agencija nadležna za sprovođenje privatizacije, uključujući i kontrolu ispunjenja obaveza iz ugovora, u ovoj ustanovi su shvatili da za kontrolu uređivačke politike medija jednostavno nisu stručni. Budući da je po zakonu Ministarstvo kulture i informisanja nadležno za nadzor njegovog sprovođenja, rukovodstvo Agencije je htelo da razjasni šta su tačno čije obaveze u vezi sa ovim pitanjem.” (Cenzolovka, 22. 6. 2015. godine)

Dakle, Ministarstvu kulture i informisanja kao predlagaču i autoru zakona trebalo je desetak meseci da uoči i eliminiše „problem“, kako bi se omogućila primena tog istog zakona. Ovaj „nedostatak“ eliminisan je izmenom zakona, odnosno dopunom člana 142.

“Kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja iz stava 2. ovog člana za štampane medije podrazumeva obavezu održavanja uređivačke koncepcije koju je usvojio nadležni organ izdavača, a koja je važila u tom mediju u periodu od 12 meseci pre stupanja na snagu Zakona. Kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja iz stava 2. ovog člana za novinske agencije podrazumeva obavezu proizvodnje, prometa I emitovanja informacija od javnog interesa o zbivanjima u zemlji i svetu. Agencija za privatizaciju kontroliše ispunjenje ugovornih obaveza kupca iz stava 3. ovog člana na osnovu izveštaja Regulatornog tela za elektronske medije. Agencija za privatizaciju kontroliše ispunjenje ugovornih obaveza kupca iz st. 4. i 5. ovog člana na osnovu nalaza sudskog veštaka, koji kupac dostavlja Agenciji za privatizaciju, najmanje jednom godišnje za vreme trajanja ugovora o prodaji kapitala.” Zakon o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju i medijima

Bez obzira na javni interes naglašen i članom 142 Zakona o informisanju i medijima, mediji u državnom vlasništvu tretiraju se, u skladu sa Zakonom o privatizaciji, na isti način kao i svi drugi privredni subjekti. Tako se dolazi u paradoksalnu situaciju da se, na primer, JP za informisanje Novi Kneževac prodaje po ceni nešto manjoj od 250 evra, dok je za otkup dokumentacije za privatizaciju tog istog medija potrebno izdvojiti 100.000 dinara. (Kurir, 2. 7. 2015. godine) Vrednost medija čija je prodaja oglašena “kreće” se od nekoliko stotina do nekoliko miliona evra. Među najskupljima su Dnevnik iz Novog Sada (7,4 milona evra), Tanjug (760.953 evra), RTV Šabac (594.669 evra), Studio B (528.626 evra), RTV Apolo (174.912 evra) i „Novi put“ iz Jagodine (92.517 evra). Sa druge strane nalaze se mediji sa izrazito niskom cenom poput pomenutog JP za informisanje Novi Kneževac, ali i RTV Pruga iz Lajkovca (1.800 evra), TV Blace (oko 5.000 evra), Radio Šid (6.900 evra), RTV Brus (oko 10.000 evra), Radio Medveđa (2.823 evra) ili Radio Valjevo koji se može kupiti nešto više od 3.000 evra (RTV, 1. 7. 2015. godine). Za sve njih, bez obzira na vrednost, cena dokumentacije za privatizaciju je 100.000 dinara.

Istovremeno, budući da je veći broj punoletnih građana Srbije već ostvario pravo na besplatne akcije, postavlja se pitanje koliko će zaposlenih u medijima uopšte imati zakonski osnov da ostvari pravo na besplatne akcije medija? I da li se na taj način stvarno pruža dodatna mogućnost nekom lokalnom mediju da izbegne likvidaciju i opstane na tržištu, a zaposlenima da ne ostanu bez posla?

Istinomer nije dobio precizan odgovor od Agencije za privatizaciju koliko će medija od preostala 23, otići u stečaj, a koliko u postupak privatizacije prenosom kapitala zaposlenima bez naknade.

“Shodno članu 142. stav 11. Zakona o javnom informisanju i meidjima (Sl. glasnik RS , br. 83/2014 i 58/2015) i člana 7. Uredbe o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija (Sl. Glasnik RS” , br. 65/15) Agencija za privatizaciju će doneti Odluku o obustavi postupka privatizacije medija prodajom kapitala i nastavak postupka privatizacije medija prenosom kapitala zaposlenima bez naknade. Dakle, ceo predmetni postupak regulisan je Uredbom o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija.”

Takođe, na naše pitanje hoće li Agencija, kao regulatorno telo za pitanja privatizacije, podneti krivične prijave nadležnim tužilaštvima protiv odgovornih lica u medijima koja nisu uspunila obaveze da pokrenu postupak privatizacije, dobili smo sledeći odgovor:

“U slučaju da Agencija za privatizaciju stekne saznanja da postoji mogućnost da je krivično delo za koje se po članu 85. Zakona o privatizaciji može izreći kazna do pet godine zatvora IZVRŠENO, AP neće podneti krivičnu prijavu već će dostavitu INFORMACIJU o mogućem izvršenju krivičnog dela nadležnom tužilaštvu koje će se baviti istragom i odlučiti o tome da li postoje elementi krivičnog dela. Ujedno, AP će o istom obavestiti i Skupstinu jedinice lokalne samouprave (kao najviši organ jedinice lokalne samouprave), jer su oni ti koji su osnivači tih medija i imenuju odgovorna lica u tim medijima i Pravobranilaštvo jedinice lokalne samouprave kao organ koji štiti imovinske interese jedinice lokalne samouprave.”

Na pitanje Istinomera da li će zastupnici državnog kapitala koji nisu dostavili neophodnu dokumentaciju nadoknaditi štetu nastalu zbog toga što medij nije ušao u postupak privatizacije i što će ići u stečaj, iz Agencije je stigao odgovor bez preciznijih odrednica.

“Saglasno članu 42. stav 4. Zakona o privatizaciji, zastupnik kapitala obavlja poverene poslove samostalno i sa pažnjom dobrog domaćina, dok je stavom 5. regulisana odgovornost zastupnika kapitala koji odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za štetu nanetu subjektu privatizacije ako je do te štete došlo namerno ili krajnjom nepažnjom.”

Iako među medijima koji nisu ušli u postupak privatizacije nakon 1. jula postoje i mediji sa negativnim kapitalom, koji ne ispunjavaju uslov za podelu besplatnih akcija, Agencija za privatizaciju još nije dala predlog za pokretanje stečajnog postupka medija. Takođe, u najmanje dva slučaja stekli su se uslovi za podnošenje krivične prijave protiv odgovornih lica u medijima koja nisu ispunila zakonske obaveze. Reč je o RTV Ćuprija i o RDP “Radio Obrenovac doo”. Prema saznanjima Istinomera, Nebojša Krstić, jedan od četiri zainteresovana kupca za privatizaciju RDP „Radio Obrenovac“ još početkom juna podneo je krivičnu prijava protiv zastupnika državnog kapitala, kao i sadašnje i bivše direktorke radija. Agencija za privatizaciju do danas nije reagovala ni u jednom od ova dva slučaja.

Stiče se utisak da se Ministarstvo kulture i informisanja, i pored iskazane želje i zakonske obaveze da sprovede postupak izlaska države iz vlasništva u medijima, prilikom sastavljanja Zakona o javnom informisanju i medijima, izuzev člana 142, nije toliko bavilo i samim postupkom privatizacije, odnosno zakonskom regulativom koja se direktno odnosi na postupak privatizacije, podele besplatnih akcija, stečaja i likvidacije. Posledice su pomeranje roka za okončanje procesa privatizacije medija za četiri meseca i povećanje troškova za najmanje 100 miliona dinara, ali i nedostaci koji u najboljem slučaju dovode do “višenedeljnog debatovanja” o nadležnostima ili paradoksi (cene medija i cena dokumentacije za privatizaciju) i teško primenljiva rešenja u praksi (prenos kapitala zaposlenima bez naknade) nakon postupanja po Zakonu o informisanju i medijima.