Dečak i Veliki brat

Čitalac se mogao uveriti da se „Politika” u četvrtak razlikovala od svih ostalih srpskih dnevnih novina. Jedini smo na naslovnoj strani objavili fotografiju trogodišnjeg sirijskog izbeglice čije je mrtvo telo more izbacilo na plažu popularnog letovališta u Bodrumu. Slika je strašna, kao što je strašna i sudbina malog Kurda za kog nije bilo života u Kobaneu, pa su ga roditelji ukrcali na barku za grčko ostrvo, koje ga takođe nije htelo, da bi njegov kratki život skončao tamo gde su ga možda i najmanje želeli

Neki naši čitaoci su protestovali što smo ih suočili s brutalnošću koja će nas progoniti. Neki su nas prozivali zbog senzacionalizma i voajerstva, drugi zbog povrede dostojanstva deteta.

Nisam jedini glavni urednik na svetu koji je objašnjavao da slika vredi više od hiljadu reči, da je maleni Ajlan Kurdi postao simbol seoba naroda ovog veka. Najugledniji svetski listovi učinili su što i „Politika”, objavili su potresnu fotografiju i uključili se u raspravu o tome šta je prava uloga novinarstva u društvu: da uznemirava savest ili da čuva miran san. Koleginica koja izveštava o građanskom ratu u Siriji izgubila je strpljenje: „Oni koji vele da sam povredila dostojanstvo sirijskog dečaka neka se obaveste šta se dešava u Siriji. I neka provere značenje reči dostojanstvo.”

Čitalac je juče, nažalost, mogao da se uveri i da se „Politika” po nečemu nije razlikovala od ostalih beogradskih listova. I naši su menadžeri prodali prostor na naslovnoj strani za reklamu jednog rijalitija.

Odluka o objavljivanju slike mrtvog dečačića u crvenoj majici i otkopčanim patikama na bodrumskoj plaži redakcijska je odluka, spada u nadležnost uređivačkog tima i za nju glavna urednica snosi punu odgovornost. Za mene nije bilo dileme: objavi i budi proklet.

Odluku o prodaji prostora na naslovnoj strani za reklamiranje rijalitija nije doneo niko u redakciji „Politike”: redakcija o tome nije čak ni konsultovana. U modernim medijskim kućama postoji stroga podela između redakcije i finansijskog, marketinškog i oglasnog sektora. To je neka vrsta vatrenog zida, kakav u moderno doba postoji između crkve i države: teoretski se tako štiti uređivačka nezavisnost i obezbeđuje da oglašivači ne mogu da utiču na redakcijsku autonomiju.

Problem je u tome što se čitaoci ljute na redakciju kada ih na naslovnoj strani uvredi reklamni sadržaj na kakav u „Politici” nisu navikli. S pravom se ljute. Njih ne zanima jesu li novinske redakcije za menadžere samo „mesto troška”, za njih je naslovna strana „Politike” obraz ove novine, izlog na kome nema mesta za „Velikog brata”.

I to na latinici.