Kockasti Kristijan umesto Branka Kockice

Peticija za iskorenjivanje rijaliti programa može se ocenjivati kao moralno pretenciozna, jer njeni idejni tvorci smatraju da je konzumentima tog televizijskog smeća potreban staratelj. Ili možda misle da većina Srba i ostalih etničkih zajednica ne ume da koristi daljinski?

Ako prvi spot Mace Diskrecije u kojoj se ona brčka u fontani blokira Jutjub i izazove pažnju kao nova Rijanina pesma, ako je novi dečji idol umesto Branka Kockice, u posttranziciono doba postao ugledni kriminalac Kristijan Kockica, i ako je narod već mesecima sav hepi što mu Peconi umesto cigala prodaje Atinu Ferari, da li su u pravu potpisnici peticije koji traže zabranu rijalitija koji su okupirali srpski javni prostor? Građani zabrinuti za mentalno stanje nacije, zgroženi sadržajem formata koji su zaposeli najudarnije termine televizija sa nacionalnom frekvencijom, traže od državnih organa da ukinu „Farmu”, „Velikog brata”, „Parove”, „Maldive” i tome slično.

Grupa moralnih cenzora sasvim je u pravu kada je u pitanju neukus koje proizvode sve komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom. Naime, nije teško složiti se kako je degutantno kad Maja Nikolić umesto sladoleda liže Kristijana. Ili kada se mobiliše nacija kako bi se pronašla žena Zmaju od Šipova, histeričnom i koloritnom čudaku iz Bosne ponosne. O skandaloznim uvredama, besmislenim dijalozima, psovkama od kojih bi se zacrvenele i uličarke koje bez kamera obavljaju slične delatnosti kod „Plavog mosta”, samo za niži honorar, suvišno je i trošiti reči. Ali, upravo je, kako zbog sličnih moralnih dilema, tako i zbog lične udobnosti konzumenta televizije, izmišljen daljinski upravljač.

Otkuda se i peticija za iskorenjivanje rijaliti programa može ocenjivati moralnom pretencioznošću, jer njeniidejni tvorci smatraju da je konzumentima tog televizijskog smeća potreban staratelj. Ili možda misle da većina Srba i ostalih etničkih zajednica ne ume da koristi daljinski? Istovremeno, čitava halabuka oko peticije samo podiže gledanost tih treš-formata, te će i oni koji su, gle čuda, gledali Diskaveri, sada analizirati kako izgleda Tijana Ajfon posle generalnog remonta kod plastičnog hirurga.

Istina je da su samo oni gledaoci koji nemaju kablovsku televiziju – gledaoci bez izbora. Oni su prinuđeni na rijalitije. Žive u medijskom mraku, iako sve blešti od rijaliti reflektora.

Ispostavilo se, tako, da je predlog za potpisivanje peticije upravo postigao ono što žele vlasnici Pinka, Hepi televizije i grčke gazde B92 i Prve. Te televizijske splačine postale su mera društvenog angažmana!To se poklapa i sa ciljevima vlasti: umesto da se elita i radni ljudi i građani bave dubinom potrošačke korpe, bave se dubinom dekoltea izvesne Šavije.

Tako je i Vesna Pešić potpisala peticiju, priznavši da je „bezuba”. Ali je ipak stavila svoj potpis, ne zato što se, kako piše, bavila njenim sadržajem, nego zato što gotovo svaku peticiju koja joj je blizu mozga – ona podrži. I još Pešićeva priznaje da to čini po navici iz osamdesetih godina. I konstatuje da tolike peticije koje se povlače samo dokazuju koliko je nizak nivo našeg političkog života.

Šta ne razumeju pobunjenici protiv rijalitija? Vesna Pešić, koja takođe smatra kako se „Politika” sprda s javnošću objavljujući intervju s novim potpredsednikom SPS-a Predragom J. Markovićem, aludirajući na njegovo učešće i pobedu u zagrebačkoj „Kviskoteci”, kao da zaboravlja da je ta ista „Kviskoteka” nekada davno bila pojam neprevaziđenog zabavnog programa. U to vreme crvene diktature, osim „Kviskoteke”, emitovane su i kultne dečje emisije „Kocka, kocka, kockica”, „Neven”, „Vaga za tačno merenje”, a Dragan Babić, koji je vodio kultnu emisiju „Kino oko”, sa televizije Beograd je otišao na Bi-Bi-Si gde je ubrzo uhvatio maglu iz Londona, jer mu je više prijala partijska cenzura. Naime, bitange iz komiteta su ga slale na intervjue sa Džonom Hjustonom i Ingmarom Bergmanom.

Aluzije o novom Dačićevom pojačanju, kao kvisku, zapravo su podsećanje na TV program čije standarde televizije u demokratskom poretku još ne mogu da dosegnu. Tada su deca, u diktatorsko doba, pre podne gledala „Opstanak”, a danas, kada ubiremo plodove demokratije, za koju se toliko borila Vesna Pešić, silikonska čudesa i propali manekeni iznose svoje cenovnike po kojima se podaju. Što po jahtama, što po džipovima.

Ali taj rijalitiji univerzum nije stvoren iz srpske galaksije, već je samo deo globalizovanog i banalizovanog sveta, kao velikog šou-programa koji neprekidno teče. Tako se odvija kontrarevolucija razuma, čiji je krajnji cilj idiotizacija podanika. Otuda život prolazi od selfija do selfija, od rijalitija do rijalitija. Od Kim Kardašijan do Paris Hilton. Uostalom, i dvorska luda bogate, pohlepne i spekulativne Amerike, Donald Tramp, može iz rijaliti programa čiji je glavni junak upasti u ovalnu sobu Bele kuće i zavladati svetom. Nemojte mi se smejati ako najavim predsedničke ambicije Ere Ojdanića koji će za potpredsednika, ako uvedemo tu funkciju, svakako odabrati Boru Drljaču.

Tu zeka pije vodu. Suština čitavog rijalitija, od „Maldiva Srbije“ koji se poput džinovskog transformera pretvaraju u „Farmu”, jeste da buljeći u ta delinkventna bića u prostorima koji simbolizuju zatvore, iako imaju i bazene, kao podanici takvog poretka, svoje vijuge ne zamaraju stvarima koje život znače.

Zbog toga je Željko Mitrović u jesen, kad deca polaze u školu, obnovio svoju farmu, na kojoj se okupila čitava fauna sa estrade. Tako rijaliti stvarnost, multiplikovana kroz tabloide, zasenjuje takozvanu realnost na terenu. Koja, uzgred, nije blistava.

Dok buljimo hipnotisani u dekolte Stanije ili Kim Kardašijan, sasvim je svejedno, jer globalni svet ne poznaje granice, promiče nam najveća seoba naroda u istoriji, započeta arapskim prolećima, koja treba da izmeni nacionalnu strukturu Evrope i izmeni demografski i politički svetski poredak. Razume se da to neće biti primećeno ni u Kaliforniji, ni u Svrljigu. Starletizam tako postaje poslednja faza idiotizma o čemu je Orvel imao nekoliko zanimljivih opservacija. Tako su rijalitiji postali osnovna medijska poluga totalitarnih društava, a baš takvim integracijama Srbija teži. Iz „Kino oka” ona je došla pod nadzor velikog brata.

Zato su potpisnici peticije promašili smisao i adresu. Neoliberalni svet i simulacija demokratije kao poretka kakav danas poznajemo zasniva se na rijaliti banalnostima. S tim da se mi, naravno, i u tom pogledu naročito ističemo. Kako po količini rijaliti emisija, tako i po prostaklucima kojima zrače. Ukidanjem takvih formata, nestao bi televizijski opijum za narod. Kako na globalnom, tako i na našem, lokalnom parčetu domovine.

Slična zabluda, da su rijalitiji naš izum, postojala je kada je nastanak turbo-folka povezivan sa režimom Slobodana Miloševića. Ceca i Jeca su smatrane Slobinim kulturološkim tajnim oružjem, pa je, kad su se Ceca i Arkan venčali 1995. godine, taj brak viđen kao zlatna zajednica između turbo-folk zvezde i kriminalca. Prema Eriku Gordiju, profesoru sociologije sa Univerziteta Klark u Majamiju, ljubav Arkana i Cece simbolizovala je vezu između turbo-folka, medija pod kontrolom države i nove kriminalne elite. Šta su tada radili Mira i Sloba? Možda su brali cveće?

Državna televizija, kao i komercijalne televizije, uključujući i Pink, stalno je prikazivala folk-pevače na ekranu, pisao je profesor, a potom se silno čudio, zbog toga što je, čak i kad se rat u Srbiji završio, a ova zemlja ušla u novu eru mira, turbo-folk ostao popularan. Neki ovdašnji autori sećaju se naivno proročanstva tog profesora koji je tvrdio kako će turbo-folk evoluirati u pop muziku.

Kakva zabluda. Turbo-folk je bio samo muzički pravac bahatog, spekulativnog novog sveta koji je nadolazio. Pobednici tranzicije, koji su društveno bogatstvo prelivali iz cisterni u svoje džepove, nisu stigli iz filharmonije, već sa splavova. Kako se njihovo bogatstvo umnožavalo, umnožavali su se i takozvani estradni umetnici. Nije Aca Lukas, valjda, došao sa Kolarca, a Stoja sa odseka za svetsku književnost.

Zato je turbo-folk i tokom građanskih ratova, i do danas, ostao najomiljeniji muzički pravac i u Hrvatskoj i u Sloveniji. Zato što je društveni i kulturološki obrazac tranzicije društvenog bogatstva i stvaranja kastinskog društva, gde je nekoliko procenata građana prebogato, dok ostatak ima jedva za leba i „Maldive”, potpuno identičan. Zato se i Narodni muzej renovira nešto duže od Skadra na Bojani.

Otuda lažna nada da će, kad-tad, svaki Srbin, sesti za klavir i odsvirati zbirku Transcendentalnih etida Franca Lista. Doduše, prvi pobednik „Velikog brata” bio je upravo pijanista, dobar dečko. I gotovo da više nikoga ne zanima. Pristojan je i skroman. Pogrešan čovek u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu.