Šubara i sudbina

Sećate li se koliko su Aleksandar Vučić, Ivan Tasovac i stranci poput dva Majkla, Davenporta i Kirbija, hvalili nove medijske zakone kao dokaz da je Srbija postala demokratska država. Pet su dugih godina stvarani. Pisali su ih domaći stručnjaci, prekrajali strani eksperti. O njima se raspravljalo širom zemlje, u luksuznim hotelima o trošku stranih donacija. Poslednja stanica bio je Brisel. Državni aparat morao je da pre glasanja bude siguran da je EU zadovoljna sadržajem zakona

Glavno je bilo povlačenje države iz vlasništva medija. Mediji nisu bili oduševljeni, znali su da je prva runda privatizacije, početkom devedesetih, ostavila pustoš. Ali premijer Vučić je pre godinu dana kazao: „Ja vidim sad pritisak, svi hoće da država ostane u medijima. Zato što nisu sposobni da idu na tržište. Ma, ne zanima me. Svi u privatni sektor.” Ova izjava postala je refren državnog aparata. A samo nekoliko dana pred početak privatizacije, Tasovac ju je odsvirao u svom aranžmanu: „Država hoće i zakonski se obavezala da izađe iz vlasništva u medijima, ali ti isti mediji neće da izađu iz države”.

Tom uvertirom svečano je počela privatizacija. Najpre su planuli mejnstrim i vojvođanski mediji, a kupci su dolazili iz fabrika plastične ambalaže, automehaničarskih servisa. Retki su i ranije bili u medijskog biznisu.

Mali broj državnih glasila odlučio je da ne ide na licitaciju, već da zaposleni iskoriste pravo na besplatne akcije i postanu vlasnici svog medija.

RTV Vranje prvi je medij koji je u privatizaciju krenuo po tom scenariju. U ponedeljak, kada su pripremali dvostruko slavlje povodom 35. rođendana RTV Vranja i glanc nove odluke kojom postaju gazde svog medija, iz Agencija za privatizaciju stigao je hladan tuš. Zaposleni su dobili samo 33 odsto akcija, a ostatak je prenet u Akcionarski fond.

Apsurd u kojem RTV Vranje i posle privatizacije većinski ostaje u vlasništvu države, direktor Agencije Ljubomir Šubara objasnio je ovako: Mediji se privatizuju po istom mehanizmu kao i sve druge firme, isključivo u skladu sa Zakonom o privatizaciji, a zakon nije predvideo da medijski radnici imaju pravo na 100 odsto akcija. Bezobrazluk je u tome što je prećutao da se Zakona o javnom informisanju pridržavao kad je reč o roku za privatizaciju medija koji je kraći u odnosu na druge firme.

Ovo je pravi šamar medijskoj reformi. Čaršija se pita je li medijima moguće samo da pređu u ruke Radojice – magnata koji je pokupovao medije po unutrašnjosti Srbije – ili da nestanu.

Isti političari koji su se kleli u medijske zakone i evropske standarde duguju nam sada jasan odgovor.

Na potezu su Aleksandar Vučić i Ivan Tasovac.