Svaka čast, urednici!

Odbijanje najvećih knjižarskih lanaca da distribuiraju knjigu o izjavama premijera bila bi udarna vest u zemljama sa slobodnim medijima – ali ne i u Srbiji. To da Delfi i Vulkan neće da prodaju knjigu „Svaka čast Vučiću“ nije objavljeno ni u jednom velikom mediju. O fenomenu masovne autocenzure u glavama urednika i vlasnika medija za Cenzolovku piše autor te knjige Slaviša Lekić

Sredinom prošlog veka, tačnije na izmaku 1945. godine, u Majdaneku, nacističkom logoru smrti na istoku Poljske, američki novinar Rejmond Dejvis beleži sledeću priču:

– Da li ste ubijali ljude u logoru?

– Da.

– Da li ste ih ubijali gasom?

– Da.

– Da li ste ih žive zakopavali?

– Dešavalo se ponekad.

– Da li ste vi lično pomagali u ubijanju?

– Apsolutno ne. Ja sam u logoru bio samo blagajnik.

Mene je sramota što se oni plaše. Gore od toga može biti samo da ne razumeju šta nam se dešava! A to je već opasno! To nije cenzura

– Šta ste mislili o onome što se događalo?

– U početku je bilo loše, ali smo se navikli.

– Znate li da će vas Rusi obesiti?

– Zašto (zaplače se)?! Šta sam ja uradio? Ja sam samo radio svoj posao!

Da, dođavola, obični blagajnik je samo radio svoj posao!?

Kao i mnogi drugi blagajnici, ili činovnici, ili vojnici, nije se pačao u bilo šta sa strane – on je pognute glave samo radio svoj posao.

Sedamdeset godina kasnije, u Beogradu, prestonici zemlje koja pretenduje da prvi put u modernoj istoriji postane deo Evropske unije, slobodni novinar Slaviša Lekić živi čudnu priču čije naravoučenije neverovatno asocira na ono prvo načelo neškodljivosti: sagni glavu i ćuti.

Vest, naime, da Delfi i Vulkan, dva najveća knjižarska lanca u Srbiji neće/ne žele/ne smeju da distribuiraju publikaciju „Svaka čast Vučiću”, zbirku izjava Aleksandra Vučića od 1995. do danas i svojevrsni bedeker kroz političku prošlost nekonsekventnog lidera Srbije, nije objavljena ni u jednom domaćem mediju.

Istina o tom skandalu do javnosti će doći  putem Tvitera, tog jedinog nezavisnog medija u Srbiji. Nastaviće da se širi brojnim statusima na Fejsbuku. A postaće i tema šaljivih SMS poruka.

Prvu takvu poruku, koju će slediti niz istih ili nemaštovito obogaćenih i prežvakanih, dobijam od kolege kog znam tri decenije:

U pauzi između čitanja rukopisa Suzane Mančić i Mace Diskrecije, razgovaraju vlasnici Vulkan i Delfi knjižara:

Ivo Andrić bi tu uredničko–vlasničku kamarilu nazvao evetefendijama, običnim službenicima na dvoru sultana, plaćenim samo da udeljuju komplimente, klimaju glavom i potvrđuju svaku sultanovu reč. Kakve crne evetefendije: „paloma maramice“ su u pitanju, „upotrebi i baci“ artikl, ljudi za jednokratnu upotrebu!

„Prijatelju, poteralo me ove godine, pun sam ko brod, nema toga šta ne mogu da kupim“, kaže prvi!

„Ne bih ja preterivao sa tim ‘Nema toga što ne mogu da kupim’! Ajde probaj da kupiš knjigu ‘Svaka čast Vučiću’“, odgovara mu drugi!

Zovem ga i kažem da mi nije smešno!

„Verujem!“, spušta loptu!

Dramim, vičem, sikćem svašta o Vučiću, istini, etici, profesiji… Držim telefon kao mikrofon, sav je upljuvan, i onda kad se smirim, pre nego što ga prislonim na uvo, prevučem njime po košulji:

„Jesi tu?“, pitam.

”Jesam!“, odgovara.

„I ćutiš, ćutiš!?“

„Pa, jebi ga, ne znam šta da ti kažem, ja samo radim svoj posо̂!“

Da, to je to.

Ili mu je rečeno da NE OBRAĆA PAŽNJU ili je samoinicijativno OKRENUO GLAVU NA DRUGU STRANU – on je samo radio svoj posao. Nije njegovo da lomi glavu činjenicom da su istine koje nisu izgovorene/napisane u pravo vreme, gore i od samih laži!

Besan, na Tviteru pišem kako znam SVE glavne urednike i bar jednu trećinu novinara u BG i kako sam šokiran da nikog od tih silnih „kolega“ ne iritira činjenica da knjižare neće da distribuiraju jednu knjigu. Niko iz medija, osim portala Vice, sa mnom nije kontaktirao!

Iz Vulkana su usmeno, bez ikakvog pojašnjenja, saopštili da NEĆE da distribuiraju knjigu. Tek na izričit zahtev da obrazlože odluku, izvesna Zorica Petrović Tomić poslala je zvaničan dopis: „Zahvaljujem se na poslatom obaveštenju o knjizi koju ste izdali i ujedno želim da Vas obavestim da nismo zainteresovani za prodaju iste“

A najmanje 300 ljudi koji danas kolaju po raznim beogradskim redakcijama napisalo je makar po jedan tekst u Statusu, magazinu koji sam uređivao deset godina.

Neko na Tviteru dopisuje:

„U nekim knjižarama u Srbiji možeš da kupiš Mein Kampf ili Protokole sionskih mudraca ali knjigu Slaviše Lekića ne možeš da kupiš ni u jednoj!“

I to stvarno jeste porazno, a jedino poraznije od toga jeste ta tobožnja nezainteresovanost medija iza koje se valja – strah!

Mene je sramota što se oni plaše. Gore od toga može biti samo da ne razumeju šta nam se dešava! A to je već opasno! To nije cenzura.

I najmanje je tu bitno je li to knjiga kolege Slaviše Lekića i da li je to knjiga o najmoćnijem čoveku u zemlji Aleksandru Vučiću!  U pitanju je – knjiga.

I to ne bilo kakva knjiga: po prvi put u modernoj istoriji, što bi rekao junak tog spornog štiva, u zemlji koja je na korak od Evropske unije, jedna knjiga, sastavljena od umnih misli onog ko nas vodi u EU, ne može naći put do čitalaštva.

Benigno štivo, kompas njegovog političkog delovanja, mapa ideološkog (s)kretanja, podsetnik na sve ono što je izrekao, dvodecenijska zbirka misli Aleksandra Vučića od 1995. godine do maja ove godine, sve sa datumima i izvorima gde je šta izgovorio, ne može do čitalaštva.

A zanimljivo, pre dve godine, slična knjiga, pod naslovom „Zamlaćivanje“, nije imala ama baš nikakvih problema sa distribucijom. To je bila zbirka nebulozne retorike, čudnih stavova i smešnih zaokreta u mišljenjima Tomislava Nikolića, aktuelnog predsednika Srbije.

Tiraž je, bez pompe, planuo. U knjižarama, naravno. I niko nije štitio predsednika države od njega samog i njegovih sopstvenih izjava.

I ovog puta je komunikacija sa distributerima knjiga tekla kao i inače svih ovih petnaestak godina koliko se bavim izdavaštvom: stvar je jednostavna – platiš autora, dizajnera, lektora, štampara, planiraš da platiš i transport knjiga do distributera koji će knjigu izložiti na svojim policama i za to uzeti pedeset odsto od prodajne cene i preostaje ti jedino da ti odgovore – koliko primeraka žele!

Sad su mi odgovorili da ne žele da distribuiraju knjigu. Zapravo…

Iz Vulkana su usmeno, bez ikakvog pojašnjenja, saopštili da NEĆE da distribuiraju knjigu, a tek na izričit zahtev da obrazlože odluku, izvesna Zorica Petrović Tomić, bez navedene funkcije u tom knjižarskom gigantu, poslala je zvaničan dopis:

„Zahvaljujem se na poslatom obaveštenju o knjizi koju ste izdali i ujedno želim da Vas obavestim da nismo zainteresovani za prodaju iste.“

Priča oko (ne)prodaje „iste“ u Delfi knjižarama malo je drugačija.

Danima je trajala prepiska i odugovlačenje odluke, koje sam, da budem iskren, bio svestan čim sam im ponudio „političku autobiografiju“ Aleksandra Vučića.

Tek dve nedelje posle inicijalnog sastanka, na kom sam im predstavio knjigu, elektronskom poštom stigla je nepristojna ponuda i narudžbina od 30 primeraka za samo jednu knjižaru.

Delfi knjižare, inače, najveći su knjižarski lanac u Srbiji, sa 35 prodajnih objekata širom zemlje. Moje pitanje vlasniku Delfi knjižara, sa kojim godinama sarađujem, bilo je kratko:

Samo budale veruju da lično Vođa ili njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević okreću urednike i vlasnike i diktiraju uređivačku politiku. Problem je stanje autocenzure u glavama ljudi na čelu medija, čiji glavni cilj nije da informišu, već da – opstanu

„Hoćeš 30 primeraka knjige i nudiš mi jedno prodajno mesto! Je l’ me namerno praviš ovcom ili…?!“

Nekorektno je prepričavati neformalni telefonski razgovor, ali moram izdvojiti detalj gde na izričito pitanje mogu li očekivati da se knjige pojave i na policama ostalih knjižara iz lanca, dobijam odgovor kako mu je, privatno, neprijatno da se pogleda u ogledalo.

Paradoksalno, ja imam razumevanja za njega. I njih. Njegovo je legitimno pravo da prodaje ili ne prodaje knjigu.

Uostalom, zašto bi rizikovao? Otkud zna hoće li neka nepismena botina ili obrazovana skotina baciti ciglu na izlog knjižare?! Ili će poreske i ine inspekcije okupirati knjižare i administraciju i deset dana blokirati posao?! Što bi on, makar i zbog benignog štiva, na bilo kakav način dovodio u pitanje egzistenciju više od 300 zaposlenih.

Ja nemam problem s tim. Ali imam žestok problem s onim što je dovelo do toga da smo svi izloženi dnevnoj dozi straha i paranoji:

„A kako će ON reagovati, shvatiti, tumačiti…?!“

Kaliguli pripisuju izreku: „Nije važno vole li me ljudi ili me mrze. Glavno je da me se boje!“ Vučiću i njegovima neko prosto mora da objasni šta je uloga vođe. Imam utisak da oni, sa Vučićem na čelu, veruju da je vođa osoba koja na jednoj strani uteruje strah u kosti, a na drugoj se takmiči na izboru za najpopularniju ličnost u Srbiji. I regionu.

E, ne biva. Čak ni kad je Vučić u pitanju!

Da ne bude zabune: samo budale veruju da lično Vođa ili njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević okreću urednike i vlasnike i diktiraju uređivačku politiku.

Nemam nameru da branim vođu i naravno da me iritira činjenica da je bivši fudbalski huligan Aleksandar Vučić prisvojio apsolutnu vlast u Srbiji a da, uz to, veruje kako nas je počastvovao svojom vladavinom! Nije problem što se bivši huligan dokopao vlasti, problem je što maniri sa tribina nisu promenjeni, već su dobili na težini, imaju državno pokriće i umesto da samozvani reformator postane vođa i obećanje o preporodu pretoči u delo, on iz dana u dan postaje sve veći silnik. Manje zbog sopstvene želje da to zaista i bude, više zbog sulude energije kojom ga doje oni koji ga okružuju.

Više od toga me muči trpno stanje autocenzure u glavama ljudi na čelu medija, čiji glavni cilj nije da informišu, već da – opstanu.

Istina o ovom skandalu do javnosti će doći  putem Tvitera, jedinog nezavisnog medija u Srbiji. Nastaviće da se širi brojnim statusima na Fejsbuku, a postaće i tema šaljivih SMS poruka

I ne moraju im Vučić i Suzana Vasiljević ništa crtati. I reč koju Vučić ne izgovori, za njih je zakon. I najblagonakloniji Suzanin pogled, za njih je prekor.

Ivo Andrić bi tu uredničko–vlasničku kamarilu nazvao evetefendijama, običnim službenicima na dvoru sultana, plaćenim samo da udeljuju komplimente, klimaju glavom i potvrđuju svaku sultanovu reč.

Kakve crne evetefendije, nema ovde mesta pesničkim slobodama: „paloma maramice“ su u pitanju, „upotrebi i baci“ artikl, ljudi za jednokratnu upotrebu!

Znaju to jako dobro i Vučić i Vasiljevićka. A najbolje to znaju poslenici „sedme sile“ koji se tako ponosno klanjaju pred njima.

Nije sramota klanjati se velikim ljudima i njihovim idealima. Sramota je puzati pred diktatorima.

Najtragičnije je, ipak, što su oni iskreno ubeđeni da „samo rade svoj posao“!

Zahvaljujući tom i takvom „vršenju posla“, za medije se u Srbiji danas može reći da su u svojevrsnom konclogoru. Nije to Majdanek, naravno, i svakako da niko zbog toga neće biti obešen.

Ali sam siguran da će se malo ko potresti. Takav posо̂!