Iz vizure sindikata: Desilo se ono na šta smo upozoravali

Jedna od najupornijih protivnica privatizacije medija u Srbiji je Dragana Čabarkapa, predsednica Sindikata Novinara Srbije, inače novinarka “Večernjih novosti”. U razgovoru za Media.ba predsednica ovog sindikata ocenjuje da se se događa ono na šta je SINOS upozoravao tokom javne raprave koja je prethodila donošenju seta medijskih zakona – masovna otpuštanja novinara, tajkunizacija i tabloidizacija medija, opšti sunovrat profesije

Ovo je rezultat  dogovora sa sastanka oktobra 2012. godine koji je u organizaciji Ministarstva kulture i informisanja, OEBS-a i Medijske zajednice održan u Arandjelovcu. Iako smo insistirali da prisustvujemo skupu, organizatori su nas obavestili da naše učešće nije predviđeno. Nisu, takođe, pozvani ni predstavnici lokalnih medija mada se dogovarala njihova sudbina. Još tada smo rekli da zakon koji se priprema u nedemokratskoj atmosferi ne može biti demokratski. Danas je, verujem, svima ili bar ogromnoj većini, jasno da cilj donošenja ovih zakona nije sloboda medija uveć upravo suprotno – potpuna kontrola.

Dugo čekate na odgovor Ustavnog suda o proceni ustavnosti Zakona o informisanju. Letos ste organizovali i protest ispred Ustavnog suda tim povodom. Zašto ste podneli tu inicijativu i da li je nakon vašeg protesta bilo nekakvog zvaničnog odgovora?

Ustav Srbije, član 50, precizira da svako u Srbiji može da bude osnivač medija. Zakon o javnom informisanju ukinuo je to pravo državi i lokalnoj samoupravi. Nemamo dilemu da će Ustavni sud morati da uvaži naše argumente. Presuda će verovatno stići kada se završi privatizacija. To pokazuje da je sudstvo u Srbiji slobodno baš koliko i mediji. A prema izveštavanju beogradskih medija protest pred zgradom Ustavnog suda, “nije se ni dogodio”.

Mi smo se obratili Ustavnom sudu kada smo iscrpeli sve druge mogućnosti. Prethodno smo pisali vladi, premijeru, šefovima poslaničkih grupa, predsedniku države. Podsećali ih na posledice prethodne katastrofalne privatizacije, na obećanje da će otvoriti Izveštaj pokojne Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, o problemima i korupciji u medijima. Niko nam nije odgovorio.

Argument koji se potezao u prilog ideji za privatizaciju medija, bio je da svi akteri na tržištu nisu u jednakom položaju, i da je cilj privatizacije medija upravo da se obezbedi jednakost. Ukoliko biste pošteno hteli da pokrenete svoj medij zbilja biste bili u nezavidnoj situaciji, praktično diskvalifikovani da radite isključivo na tržištu, a da vam je konkurencija donirani državni medij. Kakvo bi bilo vaše rešenje za tu situaciju?

U Srbiji postoje nacionalni i pokrajinski javni servisi. Javni servisi imaju pravo na 6 minuta EPP programa u sat vremena programa, a komercijalni emiteri 12 minuta. To je jedan od vidova zaštite interesa komercijalnih emitera na nacionalnom i regionalnom medijskom tržištu u Vojvodini, pa zašto to ne bi moglo da važi i u Šumadiji ili u južnoj Srbiji?

Koncept regionalnih javnih servisa predviđenih Medijskom strategijom je isti kao i za nacionalni i pokrajinski. Uz to, ne treba smetnuti sa uma i činjenicu da javni servisi moraju da imaju potpuno drugačiju uređivačku politiku od komercijalnih emitera.

U Srbiji od 12. aprila 2006. godine postoji i Komisija za zaštitu konkurencije koja ima obavezu da po prijavama i službenoj dužnosti interveniše ako je narušavanje fer tržišne utakmice, pa bi to bila i još jedna zakonska garancija da regionalni javni servisi ne bi mogli da ugrožavaju konkurenciju na tržištu. Logikom da javni servisi ugrožavaju komercijalne emitere moguće je dovesti u pitanje i državne univerzitete jer ugrožavaju poslovanje privatnih, državnih bolnica jer ugrožavaju privatne… Tom logikom, dovodi se u pitanjekompletan javni sektor.

Zašto se po Vašem mišljenju u Srbiji desila ovakva vrsta privatizacije i lokalnih medija, uprkos tome što su u Evropskim zemljama, i u našem komšiluku u Hrvatskoj, ostali lokalni javni servisi?

Osim što je neustavna i štetna, privatizacija medija je suprotna preporukama ministara Saveta Evrope iz 2007. godine, Medijskoj studiji koju su uradili eksperti Evropske komisije i, kao što sam navela, aktuelnoj Medijskoj strategiji. Interesi političko-finansijsko-medijskog lobija bili su jači od svega.

Znamo da je cilj svake vlasti da kontroliše medije. U tom smislu je aktuelna vlast i videla privatizaciju medija. Za nju je posao odradila Medijska koalicija, zbog svog interesa. Treba imati u vidu da su pojedini čelnici Medijske koalicije i sami vlasnici medija. Medijska koalicija  preuzima ulogu Ministarstva kulture i informisanja i regulatornih tela. Ona putem projektnih komisija, deli novac građana Srbije  čak i udruženjima u svom sastavu, ona opominje opštine i gradove šta i kako da rade, ona je jedini ovlašćeni tumač medijskih zakona, ona upozorava koji konkursi nisu dobri i traži da se usaglase sa kriterijumima Medijske koalicije. To potvrđuje i izjava Saše Mirkovića, nekada prvog čoveka B92 i ANEMA, a danas državnog sekretara u Ministarstvu kulture i informisanja. Mirković je za TV N1 potvrdio da politiku Ministarstva kulture i informisanja sprovodi Medijska koalicija.

U vašem najnovijem saopštenju kažete da: Ministarstvo kulture i informisanja nije obezbedilo ravnopravnost svih građana Srbije u oblasti informisanja pa su žitelji južno od Beograda evidentno diskriminisani. Na koji način su diskriminisani?

Nišlije, s pravom, strahuju da bi Niška televizija, nakon privatizacije, mogla biti ugašena, kao što  je pre nekoliko godina to zadesilo Radio Niš. Jasno je da postoji interes vlasnika drugih televizija da NTV prestane sa radom. Na drugoj strani  u Novom Sadu postoji šest kanala koje finansiraju građani Srbije.

Medijskom strategijom, koju Vlada Srbije nikada nije revidirala, predviđeno je šest regionalnih javnih servisa u centralnoj Srbiji. Za to je bilo potrebno izdvojiti tri posto od pretplate za Javni servis. Od toga se odustalo posle agresivne kampanje Medijske zajednice, čiji su predstavnici nadzirali pisanje seta medijskih zakona.

Na šta zakon obavezuje nove vlasnike? Da li moraju i koliko dugo da zadrže osnovnu delatnost medija koje su kupili? Da li i kakvu obavezu imaju prema zaposlenima?

Zakon ih obavezuje da zadrže delatnost pet godina, ali ih to neće sprečiti da firmu oteraju u stečaj ili nađu rupe u zakonu. Ono što je evidentno je da se srpsko novinarstvo naglo urušava. Medijska reforma, za koju se Medijska koalicija tako snažno i beskompromisno zalagala, već posle godinu dana pokazuje prave“rezultate“: pad Srbije na svim relevantim međunarodnim listama kada je u pitanju sloboda medija, gašenje medija sa višedecenijskom tradicijom, bujanje rijaliti programa, šunda i kiča. Ubeđena sam da će  javnost dići svoj glas, kao što to već čine mladi ljudi okupljeni oko grupe studenata sa simboličnim nazivom „Sistem vrednosti“.

Kad je reč o našim aktivnostima u ovoj situciji mi smo stupili u kontakt sa pojedinim potencijalnim vlasnicima medija u kojima SINOS ima svoje podružnice i dobili obećanje da će osvojene sindikalne slobode  biti zadržane. O svemu smo obavestili Evropsku i Svetsku fedeaciju novinara čiji smo članovi. Naš problem je što u Srbiji  pri  Ministarstu rada nema registrovane poslodavačke organizacije, a u privatnim medijima vlasnici ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje. Ne čine to javno, ali svako ko i pomene sindikat može da računa na momentalni otkaz, u skladu sa Zakonom o radu. Podsećam da je ovaj,  takođe „reformski“ zakon, donet prošle godine neposredno uoči izglasavanja medijskih zakona. Ova dva zakona čine potpuno nesigurnim položaj medijskih radnika i umesto istraživačkog novinastva Srbija je dobila prekarne radnike u medijima koji ne smeju da brane svoja, kamoli prava javnosti. U ovakvim uslovima bede, straha i korupcije, svaka priča o slobodnim medijima je besmislena.

 Foto: Medija Centar Beograd