Novcem građana plaćaju sopstvenu netransparentnost

Zbog nedostavljanja traženih informacija Institucije Srbije su u proteklih pet godina kažnjene sa gotovo 19 miliona dinara. U mnogim slučajevima ni kazne nisu pomogle da informacije postanu dostupne javnosti

Kome je država oduzela imovinu zbog sumnji da je stečena kriminalom i kako se ta imovina sada koristi, bila su pitanja koja su novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) poslali Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom u avgustu 2014. godine.

Do danas CINS nije dobio odgovor. U međuvremenu je poverenik za informacije od javnog značaja ovu instituciju, koja se nalazi u okviru Ministarstva pravde, kaznio sa 200 hiljada dinara.

Ovo je samo jedan od slučajeva kada su državne institucije i pored pretnje novčanom kaznom odbile da dostave informacije medijima i građanima. U proteklih pet godina, Poverenik je 253 puta kaznio ministarstva, javna preduzeća, sudove, lokalne samouprave pa čak i jedan zoološki vrt – zbog nepoštovanja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Ukupna vrednost ovih kazni je skoro 19 miliona dinara. To je iznos koji će platiti ili su već platili građani Srbije, s obzirom na to da je reč o institucijama koje se ili finansiraju iz budžeta ili su u javnom vlasništvu. Ako je suditi prema podacima Poverenika, 114 kazni još nije plaćeno, što čini više od polovine ukupne sume – oko deset miliona dinara.

“Mnogi kalkulišu i ponašaju se kao da je pravilo ‘ko se žali Povereniku dobiće informaciju, ko se ne žali – neće“.

(Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja)

Poverenik, Rodoljub Šabić, kaže za CINS da mehanizam prekršajne odgovonosti funkcioniše samo simbolično i selektivno. Dodaje da bi nadležno Ministarstvo za državnu upravu trebalo da izdejstvuje da prekršioci Zakona kazne plaćaju svojim novcem.

“Kazne su male i plaćaju se javnim novcem. Samim tim nisu ozbiljan stimulans za izvršenje naloga”, objašnjava Šabić.

Ovo potvrđuje i primer “Telekoma Srbije” koji je do sada platio 30 kazni u iznosu od gotovo tri miliona dinara. U izveštajima Poverenika iz 2014. godine stoji da je Telekom jedan od organa koji odbijaju da se Zakon na njih uopšte i primenjuje. Ovo je CINS-u potvrdio i sam Telekom u odgovoru u kojem navode da je suštinski razlog zašto ne poštuju zakon to što se on “primenjuje na način koji nije od opšteg interesa.“

“Zahtevi koje ‘Telekom Srbija’ dobija najčešće su motivisani ličnim interesima i interesima konkurenata, tako da bi postupanje po tim zahtevima nanelo kompaniji daleko veću štetu od plaćenih kazni. Ako tražene informacije ni na koji način ne ugrožavaju poslovanje, kompanija ih dostavlja iako zakon nije primenjiv na ‘Telekom Srbija’”, navodi se u odgovoru ovog državnog preduzeća CINS-u.

Dragan Dobrašinović iz Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava, kaže da je javnim organima koji biraju da plaćaju kazne umesto da dostavljaju informacije to “jeftinije nego da se sazna istina o onome što oni skrivaju.“

“To je slika jedne arogantne svesti koja nema razumevanja za demokratsku praksu“, kaže Dobrašinović.

Vlada ingoriše Poverenika

Prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama svaki građanin od institucija može tražiti informacije kao što su, na primer, podaci o trošenju novca iz budžeta. Organi javne vlasti su dužni da u roku od 15 dana dostave tražene podatke. Ukoliko se to ne desi, građani se mogu žaliti Povereniku.

Ako Poverenik odluči da organ mora da dostavi informacije, a to se ni nakon toga ne desi, pokreće se takozvani postupak administrativnog izvršenja i počinje izricanje kazni. Poverenik prvo određuje kaznu od 20 hiljada dinara, a ako informacije ni nakon toga ne budu dostavljene, sledi kazna od 180 hiljada dinara.

Rodoljub Šabić kaže da organi vlasti najčešće ignorišu zahteve za informacijama i da se uglavnom tek nakon žalbi i kada on zatraži izjašnjenje, odlučuju da dostave prethodno uskraćenu informaciju: “Mnogi kalkulišu i ponašaju se kao da je pravilo ‘ko se žali Povereniku dobiće informaciju, ko se ne žali – neće.’“

U proteklih pet godina, Poverenik je 253 puta kaznio ministarstva, javna preduzeća, sudove, lokalne samouprave pa čak i jedan zoološki vrt

Podaci kancelarije Poverenika pokazuju da su zbog nedavanja informacija, pored Telekoma, najviše kažnjavana javna preduzeća: “Srbijagas” i “Železnice Srbije” sa po 12 kazni, Arhiv Srbije sa 11, Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova Beograd sa devet, i Radio Televizija Srbije (RTS) sa sedam kazni.

“Srbijagas” je tako platio skoro milion dinara, a RTS 420 hiljada. Vrednost kazni Železnica je više od milion dinara, što je iznos kazni koji je Poverenik izrekao i Arhivu Srbije.

Ukoliko institucije ne dostave informacije ni nakon izrečenih kazni, Vlada Srbije je ta koja bi trebalo da “natera” organ javne vlasti da to uradi. U 67 slučajeva, koliko se puta Poverenik obraćao Vladi, to nije urađeno nijednom.

“Najnormalnija stvar je da Vlada, kao glavni organ izvršne vlasti, čija najvažnija uloga jeste sprovođenje zakona, izvršava svoje zakonske obaveze. Ako to ne čini, to je političko pitanje, i razume se, u nadležnosti je parlamenta koji bira vladu”, objašnjava Šabić.

Prema rečima Dragana Dobrašinovića, sadašnji mehanizam zaštite i obezbeđivanja ostvarivanja prava na pristup informacijama nije efikasan i trebalo bi pronaći nova rešenja: obezbediti sudski mehanizam ili proširiti ovlašćenja Poverenika.

“Pokazalo se da Vlada ne želi da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika. Da je htela mogla je bar jednom to da uradi, bar da pokaže da ima volju, ali nijedna vlada to nije uradila“, kaže Dobrašinović.

(Ne)plaćene kazne

Prema podacima koje je CINS dobio od kancelarije Poverenika, više od polovine novca od izrečenih kazni nije plaćeno. Poverenik objašnjava da podatke o plaćanju kazni dobija povremeno od Uprave za trezor.

Na spisku se među neplatišama navodi RTS sa dve neplaćene kazne od po 20 hiljada dinara, ali oni u odgovoru CINS-u navode da u evidenciji svoje finansijske službe nemaju podatke o neplaćenim kaznama.

Arhiv Srbije nije platio nijednu od 11 izrečenih kazni, a kao razlog navode to što se Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja kosi sa njihovim obavezama koje proističu iz Zakona o kulturnim dobrima.

“Arhiv Srbije je dužan da arhivsku građu da na korišćenje isključivo na način i pod uslovima utvrđenim Zakonom o kulturnim dobrima i pravilnikom (Pravilnik o uslovima i načinu korišćenju arhivske građe). Zbog toga bi izvršenje rešenja Poverenika značilo da Arhiv Srbije odustaje od primene propisa koje je dužan da primenjuje“, navodi se u odgovoru Arhiva CINS-u.

Kada Poverenik utvrdi kaznu, izvršni sudovi bi trebalo da sprovedu prinudna izvršenja i naplate odgovarajući iznos. Šabić kaže da svi izvršni sudovi sem beogradskog to i čine: “Svi sudovi su to prihvatali kao svoju nadležnost. Onda se, na prečac, Prvi osnovni sud u Beogradu koji se do tada oglašavao da je nadležan – suočen sa izvršenjem kazne prema Višem sudu u Beogradu – oglasio nenadležnim.”

Od sedam organa koji su se našli u vrhu što po plaćenim što po neplaćenim kaznama, jedino su Telekom, RTS i Arhiv Srbije odgovorili na pitanja CINS-a. „Srbijagas“, „Železnice Srbije“, Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova Beograd i Viši sud u Beogradu nisu dostavili odgovore do objavljivanja ovog teksta.