Sa Fejsbukom u radosti i u žalosti

Tugovanje na društvenim mrežama zbog smrti bliske osobe nekima olakšava patnju, dok drugi osećaju pritisak što moraju javno da podele osećanja

Korisnici „Fejsbuka” znaju kako obično izgleda stranica sa aktivnostima prijatelja: selfiji sa putovanja, fotografije hrane, red mudrih citata, smešnih snimaka i vesti…

Ipak, povremeno, u moru blesavih fotografija i objava, zatekne ih vest o nečijoj smrti, koja zahteva reakciju, a lajk svakako nije prikladan. „Neka počiva u miru”, u skraćenoj engleskoj verziji R.I.P., do sada je bio uobičajen komentar, a uskoro će, kako najavljuju iz „Fejsbuka”, uvesti i dugme „ne sviđa mi se”.

Lajk ili dislajk, društvene mreže su znatno promenile sam proces tugovanja za preminulima, o čemu piše „Independent”. – U prvih osam godina „Fejsbuka”, 30 miliona korisnika je umrlo. Čitala sam mnoštvo komentara i komentara na komentare. To je ceo jedan proces tugovanja u zajednici. Elizabet Kibler Ros u knjizi „O smrti i umiranju” opisuje pet faza tugovanja: poricanje, bes, preispitivanje, depresija i konačno prihvatanje. Da li u digitalnoj eri tome treba dodati i fazu pisanja na zidu preminulog – pita se novinarka londonskog lista.

Dr Pamela Rutlidž, direktor istraživačkog centra za psihologiju medija, kaže da su društveni mediji omogućili drugačije izražavanje patnje, izvan uobičajenog kruga najbliže porodice, istovremeno dajući do znanja ožalošćenima da imaju mnogo širu podršku.

Tara Marfi se prilično iznenadila kada je na zidu preminule prijateljice videla poziv sa njenu sahranu. U tome je videla smisao, jer je objava poštedela porodicu bolnih telefonskim poziva, a znala je da će svako tih dana posetiti profil pokojnice.

Ipak, ljudi koji su izgubili nekog stvarno bliskog imaju pomešana osećanja prema ovom vidu tugovanja. Kristini Pejsi iz Norviča mnogo je pomoglo da preboli smrt strica to što je napravila „fejsbuk” grupu u kojoj je delila osećanja, uspomene i fotografije. To joj je više prijalo od razgovora licem u lice s nekim.

Nataša Korodo ne misli tako i smatra da se za dragom osobom žali u fizičkom svetu, sa bliskim ljudima. Posebno joj smeta nešto što je osetila kada joj je prošle godine umrla bliska prijateljica, a što opisuje kao tihi društveni pritisak da javno izrazi tugu na društvenim mrežama.

Dr Dejvid Džajls, stručnjak za uticaj medija na ljudsko ponašanje na Univerzitetu Vinčester, prepoznaje tu vrstu pritiska i kaže da je reč o klasičnom fenomenu uticaja većine. Da bi izbegli sukobe, ljudi će se radije prilagoditi ponašanju ostalih na mreži. On, takođe, napominje da izjave saučešća na društvenim medijima mogu ponekad da imaju veći značaj. Navodi primer osobe koja neprimećena dolazi na sahranu i drži se po strani i druge osobe koja nije fizički prisutna, ali je objavila tvit koji su svi pročitali.

„Independent” zaključuje da su društveni mediji promenili način na koji tugujemo za gubitkom voljenih.

– Ako je nekom lakše da podeli bol na „Fejsbuku”, „Tviteru” ili „Instagramu”, onda je to pozitivan uticaj društvenih medija na naš život. S druge strane, ko želi da tuguje nasamo, neka radi tako. Ali ako smo stvarno iskreni, priznaćemo da bi, da postoji onaj svet, prva stvar bila da proverimo „Fejsbuk” – piše londonski list.

Autor: J. J. K.