Ne bisere pred svinje

Medvedev poklonio Vučiću smartfon nakon što je Vučić obznanio da ga ne poseduje. Odgovorno izjavljujem da ni ja ne posedujem smartfon i da mi PIO fond još nije isplatio refundaciju za troškove sahrane obavljene 19. septembra. Sahrana košta papreno, a PIO fond treba da isplati oko 30.000 dinara. Pa, ako me se Medvedev seti na dan azilanata, seti…

Svetska zdravstvena organizacija objavila da su mesne prerađevine kancerogene. Nasuprot SZO, UNS i Ljilja Smajlović objavili da je ustanovljena nagrada za novinarsku borbenost koja će nositi ime novinara „kojeg su se političari plašili“ zbog čega je valjda i bio na najodgovornijim državnim funkcijama, a nakon smrti, ceo državni vrh, u strahu, prisustvovao njegovoj sahrani.

Kada pogledamo ove dve vesti, nemoguće je ne postaviti pitanje. Zar nismo sve vreme znali da su mesne prerađevine kancerogene i uprkos tome ih konzumirali? Zar novinar „kojeg su se političari plašili“ (prilog novoj srpskoj mitologiji) nije više puta javno izjavljivao u retkim trenucima samokritike: „Ja jesam sluga svih režima, ali…“. Vidite, da se ne razumemo pogrešno, nemam ništa ni protiv mesnih prerađevina, o naprotiv, ni protiv, na žalost pokojnog A. Tijanića, po kome će se zvati nagrada za novinarsku borbenost.

Druga stvar me ovde impresionira. Kako se na portalu „Zdravlje – lečenje biljnom ishranom“ može naći tekst koji se zalaže za čvarke, slaninu i švarglu, i kakose u Politici, koju uređuje predsednica UNSA, koja ustanovljava nagradu za „novinarsku borbenost“ može naći tekst“Novinar je…“, gde se autorka (V.A) pita „kako novinari pristaju da dele štamparsku boju sa novinarima tabloida, ili kako se televizije s nacionalnom frekvencijom valjaju u blatu rijalitija“?

Nije li, pokoj mu duši, A. Tijanić bio utemeljitelj, sa svim svojim darom i talentom upravo tabloidnog novinarstva, stavljajući ga na pijedestal istinitog informisanja? Zašto je urednik Informera i Teške reči neprestano na tapetu kritike, kada, možda sa manje talenta, ali borbeno tijanićevski, a uz to daleko benignije sprovodi svoju uređivačku politiku, koje se političari „plaše“ baš koliko i Tijanićeve? Na posletku, šta će tekst u slavu čvaraka u budističkom časopisu „Om“, i šta će na istom sajtu gde se ustanovljava nagrada za borbenost „A.T“, i tekst o otvaranju konkursa za nagradu za novinarsku toleranciju? Ponavljam: to-le-ran-ci-ju.

Uzmite vagu. Neka jedan tas bude borbenost, fajt („kurčevitost“ rekao bi A.T.), a na drugoj tolerancija, empatija, čovekoljublje. Šta mislite šta bi pretegnulo? Ne znam, očito, istina je u oku posmatrača. Patrijarh Pavle, bi rekao, da bi uvek i bez sumnje pretegnula tolerancija, jer je tolerancija jača od borbenosti. Ili, jer je tolerancija najveća borbenost, ali dopuštenim sredstvima. Borbenost čiji je cilj život, sloboda, pravo, dostojanstvo – za drugog. I vladavina odsustva straha. Borbenost koja proizvodi strah, kancerogenija je od slanine i čvaraka, i vodi i borbene i one koji ih se plaše u ćorsokak i kontroverzije, koje dobra nikad nikom donele nisu.

Nemam ništa protiv da se nagrada za novinarstvo nazove čijim god, pa i Tijanićevim imenom. (Nadam se da postoji onda i neka Tirketova nagrada). Ali, ja čitam tabloide i ne morališem o rijalitijima, jer je ovo o čemu napisah, a što spada u „ozbiljno novinarstvo“ najcrnji treš, isključivo parapolitički usmeren na stvaranje još većih raskola, a nikako objašnjenja na kojim etičkim principima počiva naše društvo.

Tijanićeve posthumne krivice za to, naravno, nema. Nema ni „Informerove“. Nema, braćo i sestre, ni „Kurirove“. Nego? Da, ispravno zaključujete, i ćutologa, naravno.