Žig za novinare

Novinarska udruženja saglasna su da je neophodno uvesti red u novinarsku sferu, ali ne tako da država izdaje licence za bavljenje tom profesijom

Da li je šminkerka Jelena Maćić i novinarka? Čitalac će se setiti da je za vreme prošlogodišnjih poplava lažno objavljivala na „Fejsbuku” da Obrenovcem plutaju leševi. Ima li gospođa Maćić, koja se veoma slobodno služi svojim ustavnim pravom na slobodno izražavanje, pravo na zaštitu koju pripadnicima „sedme sile” garantuje Krivični zakonik kada napad na njih računa kao napad na policiju ili sudiju?

Pitanje zvuči besmisleno, ali u stvari nije tako dokono i teoretsko kako na prvi pogled deluje. Jasno je da gospođa Maćić ima pravo na slobodu govora, da ima pravo i da poveruje u svaku glasinu koju čuje, da ima pravo i da širi glasine na svom nalogu na „Fejsbuku”. To je, ipak, ne čini novinarem, pa čak ni „građankom novinarkom”, kako se danas pomodno nazivaju tviteraši i blogeri.

Ministarstvo kulture nedavno je zatražilo da novinarska zajednica u Srbiji razmisli o tome ko je ovde sve novinar, ali ne zato što je u pripremi novi udžbenik iz teorije novinarstva već zato što će se u okviru akcionog plana za poglavlje 23 insistirati na tesnoj saradnji esnafskih udruženja, tužilaštva i policije kada je reč o napadima na novinare. Možda poučena i iskustvom koje je nedavno imala sa glavnim i odgovornim urednikom portala „Teleprompter” Danilom Redžepovićem, država želi da zna ko ima pravo na prava i privilegije novinara u Srbiji. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) u ideji da se utvrde kriterijumi za bavljenje novinarstvom odmah su videli mogućnost za ograničavanje slobode govora i stvaranje puta za državnu represiju. Ova udruženja branila su, primera radi, pravo urednika „Telepromptera” da ne odgovara na pitanja policajaca pod izgovorom da „štiti novinarske izvore”.

Mnogo je onih koji ne zaslužuju da se nazivaju novinarima. Da bi neko mogao da se nazove tim imenom potrebno je da se pridržava etičkih standarda i da poštuje pravila koja nalaže profesija, kaže predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS) Petar Jeremić. Naš sagovornik smatra da je neophodno uvesti red u novinarsku sferu, ali ne tako da država izdaje licence za bavljenje novinarstvom, kako neki predlažu. To bi bilo neprihvatljivo imajući u vidu Evropsku konvenciju koja pravo na slobodu izražavanja garantuje kao osnovno ljudsko pravo. To pravo ima svaki građanin, kao i novinari „Politike” i „Kurira”. Ali to bi trebalo da znači da su i obaveze novinara oba lista iste – da objavljuju informacije od javnog značaja, da analiziraju umesto da samo prenose sirove podatke, da tekstove zasnivaju na činjenicama, da identitet novinara nije skriven, da su spremni javno da priznaju greške…

– Ukoliko bi se država pitala ko može da bude novinar, bojim se da bi prednost imali podobni, a ne profesionalni. A ako želi pristojne medije, neka za početak vodi računa gde se oglašava – dodaje Jeremić aludirajući na činjenicu da je premijer Aleksandar Vučić nedavno objavio autorski članak u jednom tabloidu.

I u Americi, zemlji čiji prvi amandman Ustava garantuje neprikosnovenu slobodu govora, traje debata o tome ko je novinar. Senat SAD je pre dve godine zaustavio rad na saveznom zakonu koji štiti pravo novinara da kriju izvore dok se ne definiše ko tačno ima pravo da državnim organima uskrati informacije. Pre četiri godine Vrhovni sud u Nju Džersiju, državi koja ima najpovoljnije zakone kada je reč o novinarskim pravima, presudio je da blogeri u smislu ovog zakona nisu novinari. Stav sudije bio je jasan – bloger ne može da ima pravnu zaštitu kao novinar jer ne učestvuje redovno u prikupljanju, uređivanju i širenju informacija koje služe javnom interesu.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašin Obradović odbacuje potrebu za definicijom novinara kao „opasnu i rizičnu”, ali smatra da je neophodno napraviti razliku između tradicionalnog i građanskog novinarstva. Kao primere ovog potonjeg naveo je blogera Milana Kamponeskog i modnu blogerku koja objavljuje pod nadimkom Zoranah.

– Proizvoljnost i neproveravanje činjenica su najslabije tačke građanskog novinarstva, odnosno onih koji rade u onlajn medijima. Vrlo često se okliznu koristeći samo informacije sa interneta, koje mogu da budu trag u novinarskoj priči, ali nikako i jedini izvor – objašnjava Obradović i dodaje da bi novinar iz onlajn medija mogao da bude samo onaj koji objavljuje informacije koje su u interesu javnosti.

„Politikin” sagovornik smatra da recept za profesionalnije novinarstvo nije ni državna licenca, ni definicija, već jača regulacija i samoregulacija.

– Neophodno je dati veća ovlašćenja Komisiji za žalbe Saveta za štampu i Regulatornom telu za elektronske medije, ali i da novinarska udruženja budu stroža prema svojim članovina. Primera radi, Sud časti NUNS-a je novinarki Nataliji Dević izrekao opomenu zbog spornog teksta o migrantima koji je objavila u jednom beogradskom listu – kaže Obradović.

Dok su esnafska udruženja jednoglasna u oceni da licenciranje novinara nije posao za državu, predsednik Demokratske stranke Borislav Stefanović u svom političkom programu, u odeljku posvećenom medijskim slobodama, podgreva ovu ideju. Stefanović je otišao i korak dalje, pa je punu slobodu medija obećao „krivičnim kažnjavanjem kabinetskih pritisaka, ukidanja emisija i otpuštanja novinara”. U prevodu, nijedan urednik nikada nikom ne bi smeo dati otkaz, niti otkazati saradnju, taman se taj novinar ogrešio o svaku tačku etičkog kodeksa i o sve zakone Srbije.

Naravno, sve dok se ne ogreši o Borka.