Zašto Rusi ne kupuju srpske medije?

Ova najnovija rasprodaja srpskih medija samo upotpunjuje inače već crnu medijsku scenu – gotovo svi nacionalni štampani i elektronski mediji u Srbiji u vlasništvu su stranih kompanija. Najveće i najuticajnije medijske kuće u vlasništvu su nemačkih, švajcarskih, a odnedavno i američkih kompanija, a pojedine su sakrivene iza grčkih

Medijske kompanije sa sumnjivim vlasničkim strukturama imaju vlasništvo nad gotovo svim nacionalnim medijskim kućama. O strancima da i ne govorim. A onda se postavlja suštinsko pitanje: Ko kreira javno mnjenje u Srbiji? Pa stranci i domaće medijske sluge.

Mediji predstavljaju nacionalno dobro jedne države. Zakon o radiodifuziji je napisan i osmišljen tako da štiti građanstvo, između ostalog, od javnog propagiranja nemoralnosti, ali, što je politički posebno važno, i moguće manipulacije javnim mnjenjem koje dolazi iz drugih država. Volšebno, zakoni su daleko od očiju javnosti na brzinu izmenjeni i izglasani.

Situacija je drugačija u suverenim državama, gde su nacionalni mediji u apsolutnom vlasništvu domaćih kompanija jer se na taj način sprečava manipulacija javnim mnjenjem. Međutim, zahvaljujući Savetu RRA i sličnim institucijama, gotovo svi nacionalni mediji se nalaze u vlasništvu stranih kompanija.

Posebno je alarmantno to što je Američki fond „KKR investment“, na čijem čelu je bivši šef CIA general Dejvid Petreus, od oktobra 2013. do danas, za nepunih godinu i po dana, stavio pod svoju kontrolu značajan deo srpskih medija.

Amerikanci su prvo u oktobru 2013. kupili SBB, najveću mrežu kablovske televizije u Srbiji, za neverovatnih 1,2 milijarde evra, koje je KKR platio investicionom fondu MEP.

Samo nekoliko meseci kasnije, u februaru 2014, Petreus i njegov „KKR investment“ kupuju 51 odsto „Grand produkcije“, čime postaju većinski vlasnici „Grand produkcije“ preko koje ostvaruju kontrolu i nad TV Prva. Cena nikada nije zvanično objavljena, ali je u medijima objavljeno da su vlasnici „Granda“ Brena, Boba i Saša Popović dobili ukupno 15 miliona evra.

Zatim su u oktobru 2014. osnovali i svoju TV N1, koja radi pod okriljem CNN.

E, a onda su u leto prošle godine kupili akcije internet portala dnevnog lista „Blic“. Naime, KKR je preuzeo 49 odsto akcija u švajcarskoj kompaniji „Ringijer digital AG“ koja preko povezanih firmi kontroliše i internet portal „Blica“ u Srbiji.

Podsećanja radi, „Ringier Aksel Springer“ (RAS) je jedna od najvećih medijskih kompanija u Srbiji. Ta kompanija izdaje „Blic“, „Alo!“, „24 sata“, „Auto Bild“, „Blic ženu“, „Puls“ i nekada neprikosnoveno najbolji jugoslovenski i srpski politički nedeljnik NIN. RAS takođe ima udeo od 25% u štampariji „APM Print“ koja štampa gotovo sve štampane publikacije te kompanije.

Odskora su, tvrde dobro upućeni, u najvećoj tajnosti dogovorili i kupovinu tiražnog beogradskog dnevnog lista!

Tako su amerikanci, preko KKR-a, ispleli paukovu mrežu u srpskim medijima.

Što se Rusa tiče, a po informacijama iz relevantnog registra APR-a, deo „Politike“ je svojevremeno kupila „Ist medija grupa“, čiji je vlasnik iz Ruske Federacije. I to je sve.

Da u Srbiji nema ruskog medijskog prisustva kroz „Sputnjik“ i „Fond strateške kulture“ – ne bi bilo ničega. Sreća da TV „Raša tudej“ („Rusija danas“, program na engleskom jeziku) može nekako da se gleda, ko zna kako, a i ko razume engleski.

Da li Rusi imaju pare da kupe bilo koji medij u Srbiji – ogovor je da. Da li država Rusija ima interes da ima svoje medije u Srbiji – odgovor je takođe da. Da li građani Srbije, kad već ne mogu da sami budu vlasnici svojih medija, imaju interes da pre Rusi nego bilo ko kupuje medije u Srbiji – odgovor je opet da. I tako mnogo puta odgovor „da“ na razna bezbednosna, politička, ekonomska, kulturna, zdravstvena, naučna pa i sportska pitanja u vezi sa vlasništvom nad medijima u Srbiji.

Da li Rusi kupuju medije u Srbiji – odgovor je ne. Zašto? To samo oni znaju.

Ne moraju, kao Amerikanci, da troše ni 1,2 milijarde evra, ni 15 miliona evra. Za manje od pola miliona evra mogu da poseduju npr.„Tanjug“ i na desetine lokalnih medija i da tako pletu svoju paukovu medijsku mrežu u Srbiji.

Običnom smrtniku u Srbiji je stvarno neshvatljivo da ruska državna firma „Gasprom“, može da bude generalni sponzor FK Crvena zvezda iz Beograda na tri godine ponovo, gde vrednost ugovora o sponzorstvu iznosi po 4.5 miliona evra na godišnjem nivou, znači 13,5 miliona evra ukupno, a ne može da se trajno kupi neki medij u Srbiji. Za fudbal ima – za medije nema.

Za vrednost trogodišnjeg sponzorstva FK Crvena zvezda Rusi su mogli da kupe i „Dnevnik“, i „Tanjug“, i „Studio B“, i svašta još.

Javni servisi su skupa stvar. Nema preprodaje igrača i milionskih zarada od transfera, kao u fudbalu. U Srbiji se pokazalo da medijski biznis koji podrazumeva suštinu javnog informisanja a to je prezentovanje „blagovremenih, potpunih, tačnih i preciznih“ informacija i nije neki biznis, i da na tome baš i ne može da se zaradi novac.

Ali može da se oblikuje javno mnjenje i to sveobuhvatno, pogotovo kad postoji potpuna kontrola medija. A onda nije uopšte svejedno hoće li Srbija i dalje ka EU ili ka Rusiji. Nije svejedno ni Srbiji, ni Rusiji.

I još jedna važna informacija. Naličje medijske scene Srbije su – oglasi. Oglašivači u Srbiji na televizijske reklame godišnje potroše skoro 90 miliona evra! Znači, zarade ipak ima, i to ne male. To znači da postoji i realan politički i ekonomski interes Rusa da kupuju srpske medije. Još samo da se dobije odgovor na misteriozno pitanje zašto to ne čine.

Što se nas u Srbiji tiče, jasno je da ako ne znamo ko je vlasnik medija, ne znamo odakle i sa kojom namerom dolaze informacije i u kom pravcu može da se oblikuje javno mnjenje u Srbiji. Ako je većina medija u Srbiji u vlasništvu stranaca iz nama nenaklonjenih zemalja, i pod kontolom partija na vlasti koje su prozapadno poslušničke – zaključak je jasan. U Srbiji ne postoje srpski mediji, tj. mediji koji će izražavati i braniti interese države Srbije. U Srbiji će postojati samo „strani mediji“ koji će izražavati i braniti interese – stranaca.

Ako je tako, onda je valjda bolje da ti stranci budu naši prijatelji – nego naši neprijatelji.