5 minuta sa… Vukašinom Obradovićem

Proteklu nedelju obeležili su sukobi na medijskoj sceni, ali i zloupotrebe medija. Uz to, napadnuta je i članica Saveta za borbu protiv korupcije koja je istraživala upumpavanje državnih para u medije. Bili su to više nego dovoljni povodi da se gotovo svakodnevno oglašava Nezavisno udruženje novinara Srbije i njegov predsednik Vukašin Obradović

Nezavisno udruženje novinara poslednjih dana gotovo svakodnevno reaguje saopštenjima povodom raznih incidenata koji se tiču medijske scene u Srbiji. Koliko je stanje loše i da li su u pravu stručnjaci koji kažu da je gore nego devedesetih?

Generalna karakteristika sadašnjeg stanja, ne samo u medijima, već i u društvu u celini, je drastično sužavanje prostora za kritički dijalog i nametanje jednoumlja kao društvenog modela. To što mi nazivamo “incidentima” zapravo je praktična realizacija tog koncepta, bez obzira da li se radi o nasilju prema novinarima, ponovnoj aktuelizaciji pojma “strani plaćenici”, pravljenju spiska nepodobnih medija i novinara, činjenici da knjigu Slaviše Lekića „Svaka čast Vučiću“ može da se kupi u samo dve knjižare u glavnom gradu ili da se režiseru Kokanu Mladenoviću, zbog njegovih političkih stavova, otima predstava. I u tom smislu, zaista je situacija lošija nego devedesetih kada ste uprkos otvorenoj represiji imali znatno vise prostora za kritičko mišljenje.

Da li “rat tabloida” koji se odnedavno vodi označava početak oslobađanja medija ili ima neku drugu svrhu?

Takozvani “rat tabloida” nije počeo, niti će se okončati zbog medijskih sloboda. Radi se jednostavno o sukobu dve interesne grupe ali  ishod može imati ozbiljne posledice po medijsku scenu. Šta god mislili o “Kuriru”, promena uredjivačke politike ovog tabloida jeste ozbiljan atak na vladajući režim jer se čitalačka publika “Kurira” dobrim delom preklapa sa glasačkim telom SNS. I to je ono što zapravo najviše brine vlast jer ne treba potcenjivati uticaj koji “Kurir” ima na onaj, rekao bih, većinski deo javnog mnjenja koji je do sada bio naklonjen Aleksandru Vučiću. Aleksandar Rodić je “zaljuljao kavez” i sada se postavlja pitanje da li je ovaj njegov hazarderski postupak samo podizanje uloga u cenjkanju sa vlastima ili trajno opredeljenje. Od odgovora na ovu dilemu zavisiće i posledice koje će “rat tabloida” imati po medijsku scenu.

Regulatornom telu za elektronske medije podneli ste prijavu protiv TV Pink povodom gostovanja Dragana J. Vučićevića u Jutarnjem programu ove televizije. Koji su razlozi i šta REM realno može da učini povodom vaše prijave?

Spekulacijama o navodnom “državnom udaru”, TV Pink, ne samo da je prekšila niz propisa koji regulišu obaveze nacionalnog emitera, već je Dragan J. Vučićević navodeći niz imena ljudi, institucija, novinara i medija, zapravo javno obznanio spisak za odstrel “zaverenika” koji spremaju puč protiv Aleksandra Vučića. To nije zabeleženo ni u najcrnja Miloševićeva vremena. Ovakvo targetiranje ljudi, osim što je klasičan primer širenja panike, direktno ugrožava i bezbednost spomenutih osoba.

Ne znam šta će REM preduzeti ali ukoliko se ne izrekne ozbiljna kazna, biće to jasan signal da je na medijskoj sceni Srbije sve dozvoljeno, a da je REM obična transmisija raznih interesnih grupa.

Predsednik Saveta REM-a Goran Karadžić se požalio i da nijedna televizija koja emituje rijaliti programe ne poštuje preporuku Saveta da se pre 23 časa ne emituju rijaliti programi koja je počela da se primenjuje od petka, 20. novembra. Jesu li televizije jače od regulatornih tela?

To što niko nije ispoštovao preporuku REM-a, već mora da se ide na donošenje obavezujućeg uputstva da bi se televizije umilostivile i prebacile rijalitije u termin posle 23:00,  govori, pre svega, o autoritetu ovog regulatornog tela koji je godinama narušavan. REM, ne da nije sprečavao elektronske medije u nepoštovanju zakonskih obaveza, već je svojim nečinjenjem direktno doprinosio da dodjemo do situaciju u kojoj svakodnevno gledamo scena nasilja, primitivizma i prostakluka najgore vrste.

Proteklu nedelju obeležio je i fizički napad na Miroslavu Milenović, članicu Saveta za borbu protiv korupcije, a u avgustu je napadnut njen saradnik i novinar Ivan Ninić.Vi ste lično izjavili da ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović zbog toga treba da ponudi ostavku. Možete li taj zahtev da obrazložite?

Kada u roku od nekoliko meseci biva pretučeno dvoje ljudi koji se bave korupcijom, u svakoj iole normalnoj, demokratskoj državi, ministar unutrašnjih poslova bi makar ponudio ostavku. Napadi na Ivana Ninića i Miroslavu Milenović prevazilaze okvire običnog huliganstva. Atak na njih je poruka koju neko želi da pošalje svima koji se bave korupcijom. U takvoj atmosferi, postavlja se pitanje ko će se sutra odvažiti da se suoči sa koruptivnim procesima u društvu ako država ne može da garantuje bezbednost ni članici Saveta za borbu protiv korupcije koji je, da podsetim, Vladino savetodavno telo.

Milenović je u poslednje vreme radila i na izveštaju o medijima. Sve više postaje očigledno da je ideja o izlasku države iz medija i tržišnoj medijskoj utakmici, koja je ugrađena i u zakon, doživela fijasko jer se pokazalo da su medije pokupovali finansijeri stranaka koji, sada u drugoj formi, ponovo uzimaju novac od države. Da li je to moglo da se spreči?

Zloupotreba privatizacije je mogla da se spreči vrlo jednostavno, samo da su institucije radile svoj posao. Navešću samo jedan primer. Zašto, recimo, Uprava za sprečavanje pranja novca nije proverila otkud Radoici Milosavljeviću novac da pokupuje silne televizije po Srbiji kada bilansi njegovog preduzeća pokazuju da on iz legalnih tokova ne može da pokrije ni deseti deo sredstava koje je uložio u privatizaciju medija? Na njegovom primeru se vidi da u Srbiji ne postoji politička volja da se medijska scena uredi tako da i vlasništvo i tokovi novca postanu potpuno transparentni.

Siguran sam da će izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o finansiranju medija pokazati da su mediji i dalje, bez obzira na zakone, u čvrstom zagrljaju države, samo ne vise preko vlasništva, već uz pomoć novca kojim političke stranke, uglavnom preko marketinških agencija i javnih preduzeća, i dalje kontrolišu medijsku sferu.

Šta je to što još može da se učini za spas medija u Srbiji?

Medije mogu da spasu samo novinari. Naša profesija je dotakla dno i ukoliko mi samo ne pokažemo dovoljno odlučnosti da se odupremo daljem unižavanju ove profesije, niko nam neće pomoći.

 Foto: Medija centar Beograd