Da l’ sam doajen ili lažov

Uprkos navodnom nepostojanju naređenja – tražili su mi člansku kartu SNS-a da prođem na polaganje kamena temeljca za „Beograd na vodi“

Gospodine ministre, dr Stefanoviću,

Moje iskustvo sa pokušajem da prisustvujem polaganju kamena temeljca za „Beograd na vodi“ koje su mi osujetili policajci tražeći mi najpre člansku kartu SNS, a kad sam se pozvao na novinarsku legitimaciju, tražeći akreditaciju, o čemu sam tek kad se to desilo, odlučio da napišem i tekst, neprestano se zvanično dovodi u pitanje. To me od zvaničnika uopšte ne čudi, ali me kao novinara brine, a lično i ponižava. Jer, na koncu – iz takvog oficijelnog odnosa proizilazi ponižavajući zaključak za mene – da nisam govorio istinu, odnosno slagao javnost.

Podsećam, kad su neposredno posle toga, gospođu Zoranu Mihajlović u „Kažiprstu“ TV B92 pitali da prokomentariše da li je stvarno za prilaz na polaganje kamena temeljca za „Beograd na vodi“ bio dozvoljen samo onima koji imaju člansku kartu SNS, a ne i drugima, pa čak ni onima sa novinarskom legitimacijom, što – kako je voditeljka rekla, tvrdi ne bilo ko već (hvala!) jedan od doajena našeg novinarstva, tj. ja, ona je rekla da smatra da to „nije istina“ . Drugim rečima, da ja lažem.

A kad je Vas, 26. novembra u Skupštini, poslanik Đurišić, kako vidim u štampi, pitao „da li je pristup određenim delovima grada prilikom polaganja kamena temeljca… bio dozvoljen samo članovima SNS“, Vi ste odgovorili da „na osnovu izvršenih provera“ … „dana 27. septembra 2015. godine nije izdato usmeno, odnosno pisano naređenje, kojim bi se od strane angažovanih policijskih službenika vršila selekcija građana prilikom pristupa mestu polaganja kamena temeljca za projekat…“

Ako Vam je verovati, baš ovakav Vaš odgovor dodatni je razlog da Vam se obratim. Jer, Vi biste kao ministar i naučni radnik, odgovor poput Vašeg sigurno nazvali „zamenom teza“. Ja ću, pak, da bih bio jasniji i folklorniji biti bliži onom predsedniku koji je „brkao lončiće“, pa ću najpre reći: Đurišić Vas pita gde su jabuke, a Vi mu odgovarate kako se kaleme kruške! On pita da li je branjen prilaz građanima, a Vi kažete da nije bilo naređenja, kao da u ovoj zemlji ne može nešto da se desi i bez naređenja ili sa „tajnim“ naređenjem. E baš stoga, ponavljam, ako zaista nije bilo ni pismenog ni usmenog naređenja, problem je utoliko veći – Vaši ljudi na terenu su onda postupali samovoljno, ukoliko ipak taj voluntarizam ne duva sa neke partijske strane. Zato predlažem da ispitate šta je radio onaj saobraćajni policajac na desnom trotoaru Ulice Svetozara Radića(gledano prema Karađorđevoj) koji je sve prolaznike zaustavljao i upućivao ka policijskom špaliru na drugoj strani ulice. Ispitajte to, kad već mene niko ništa nije pitao, iako sam npr. uz predstavku NUNS-a izrazio spremnost da odgovorim ako me neko nešto pita. Ne, Vi ste, kako kažu u NUNS-u, njima odgovorili da je „predmet“ upućen gradskom SUP-u.

Gotovo da unapred znam da od ovog mog pisma ništa neće biti, jer ovde se pokazalo da se oficijelno više ceni famozni poligraf koji je dignut na nivo poput u devedesetim onog „Teslinog oružja“ ili onog knindžinskog voza koji ide i prugom i drumom i šumom, a vozi ga lično herojski kapetan Dragan. Kao što se na pijedestal čestitog novinarstva dižu, hm… kolege, koje možda mogu da prođu poligraf, ali ne bi ni najskromniji kodeks profesionalnog novinarstva, a nekmoli onaj kojeg se ja držim od prvih objavljenih redova, bezmalo od 1969.Ima istine i van i bez tog sokoćala, kome se sve više vas divi!

Na kraju, pošto ovakvo bagatelisanje i ignorisanje činjenica predstavlja ne samo neodgovornost, već i bezobrazluk i ja ću završiti u tom tonu. Obično slična pisma, pa i elektronsku poštu čak i raznim dosadnim PR-ovima i akaunt menadžerima počinjem sa „Poštovani“ali sam to ovoga puta izostavio, a objašnjenje/izvinjenje sastoji se u sledećem: razlog za to je moj mali inat i revanš zbog činjenice da ni Vi ni Vaša partijska drugarica i ministarska koleginica gospođa Mihajlović u slučaju koji se u osnovi tiče MENE LIČNO, iako je dobio javni odjek, ne pokazujete ni minimum poštovanja za činjenicu da iza mog famoznog slučaja stoji uz novinarski ugled i moja ličnost. I građanska zabezeknutost kad sam to doživeo.

Jer, ponavljam („ali, kako u debelo uho zabosti nežnu reč“ – Majakovski) u Savamalu sam se bio uputio kao građanin, ni u kakvoj koloni, kao znatiželjnik, jer sam o placu za BGNV već pisao dok je bio prazan, kao što mesecima uprazno pišem o problemima voda u Srbijici. I tek kad sam zaustavljen i osetio se kao poliven toplom vodom, ma biću iskren „popišan“ pred špalirom, tek tad sam odlučio da to i napišem. Što je na moj predlog Danas i objavio uz izveštaj akreditovanog izveštača.

Dostavljeno mejlom: Biroima za štampu i za predstavke MUP; Kabinetu i pres-službi ministarke građevinarstva; Nezavisnom udruženju novinara Srbije;Povereniku za informacije od važnosti; Poslaniku Đurišiću; Redakciji Danasa