Srbi su čuđenje u svetu

Recite, nije li divno Srbinom biti, pa se 2015. godine voziti cestom Foča – Gacko niz Drinu i pitati se gde nestadoše Latifi, gde nestadoše muslimani iz sela oko Foče, gde je Latif iz sela Pređela uopšte mogao da nestane?

Divno je biti Srbinom. Kad Srbin zatvori oči, ceo svet stane, pa nestane, i ničeg više nema, kao da ničega nikad bilo nije, niti će ičega ikad više biti: Vreme i Istorija čekaju da oni otvore oči, pa da nastave tamo gde su stali. Svako jutro Bog za Srbe stvara novi svet, svaki je dan taze nova srpska istorija. Srbi su čuđenje u svijetu, rekao bi onaj hrvatski pesnik: oni idu zemljom i njihove oči/ velike i nijeme rastu pored stvari./ Naslonivši uho/ na ćutanje što ih okružuje i muči/ oni su vječno treptanje u svijetu.

Divno je Srbinom biti, a od svih Srba najdivnije je Miroslavom biti Lazanskim. Miroslav Lazanski najveće je od svih čuđenja u svetu. Ide tako ovoga leta Miroslav Lazanski – piše on pre neki dan u Politici – zemljom Bosnom, a oči mu sve onako velike i neme rastu pored stvari, pa narasle tako velike i pored jednog stočića sa korpama punim šumskih jagoda, na proširenju uz cestu Gacko – Foča, u selu Pređel podno Maluše planine: kraj ceste stočić, kraj stočića visok, koštunjav starac sa sedom bradom, a kraj starca Politikin doajen naslonio uvo na ćutanje što ga okružuje i muči.

‘Dolazio sam ovde leti, kod jednog Latifa, kod njega u seoskoj kući boravio sam po mesec dana s roditeljima’, setnim glasom priča Lazanski starcu. ‘Tu blizu bio je planinarski logor inženjerijske jedinice JNA iz Foče. Vojska je gradila put Foča – Gacko preko Čemerna od 1956. do 1958., a moj otac je bio načelnik štaba tog inženjerijskog puka. Tito i Naser su otvorili taj put’, sustigle davne uspomene Miroslava Lazanskog. ‘Sećam se sela Pređela i Latifa, dobar i divan čovek. Eto, tolike godine su prošle, volim da prođem ovim putem’, uzdahnu Miroslav, pa se okrenu starcu: ‘Nego, da li znate ima li nekog Latifa u ovom selu?’

‘Nema ovde više Latifa, moj gospodine’, jednostavno mu odgovorio sedi starac, a Miroslava Lazanskog mal’ da je srce strefilo kad je čuo. Presenetio se kao Bili Piton kad je čuo da je umro stari Pantelija, sav se pretvorio u večno treptanje u svetu: kako nema Latifa, gde se denuo taj dobar i divan čovek? mučilo je Lazanskog sve dok se nekoliko kilometara dalje nije zaustavio na mestu odakle puca pogled na Volujak i Zelengoru. Između njih, ‘u kanjonu naoštrenih litica večno huči hladna Sutjeska’, a misli Miroslava Lazanskog krivudaju, brzaju i huče njegovom glavom kao kanjonom.

‘Koliki je to bio moral onih koji su ovde 1943. jurišali na nebo, kakav je to bio ispit ljudske čvrstine i svesti’, kontemplira on nad hladnom Sutjeskom: ‘Za šta su oni zapravo poginuli? Srbi, Hrvati, Muslimani, Crnogorci, Slovenci? Za pljačkašku tranziciju? Da bi umesto Vermahta u Bosnu stigli mudžahedini iz Avganistana, Iraka, Jemena, Sirije? Da više nema dobrog Latifa iz sela Pređel, koji je svoju veru ispovedao tako da drugima ne smeta?’

‘Nema ovde više Latifa, moj gospodine’, nestao stari Latif iz sela, nestao sa planine Maluše, nestao iz zemlje Bosne i sa ovoga sveta. Nema više dobrog Latifa iz sela Pređel, koji je svoju veru ispovedao tako da drugima ne smeta, a umesto njega u Bosnu stigli mudžahedini iz Avganistana i Sirije. U Pređelu ostao tako samo jedan koštunjavi Srbin što uz staru cestu prodaje šumske jagode putnicima namernicima, poput Miroslava Lazanskog, večnog treptanja u svetu.

‘Dobri čovek Latif iz sela Pređel bio je musliman i stalno se osmehivao. O Iraku, Avganistanu i Siriji nikad nije čuo. Od sveta, video je samo Foču. Pijačnim danom’, završio je Miroslav Lazanski svoje sećanje u Politici, pa se zbunjen osvrnuo po Zelengori i Maluša planini, naslonio uvo na ćutanje što ga okružuje i muči, i u nemoćnu čuđenju u svetu na kraju teksta zapitao: ‘Gde nestadoše Latifi?’

Recite, nije li divno Srbinom biti, pa se 2015. godine voziti cestom Foča – Gacko niz Drinu i pitati se gde nestadoše Latifi, gde nestadoše muslimani iz sela oko Foče, gde je Latif iz sela Pređela uopšte mogao da nestane?

Poslednja je to nerazrešena misterija što je među svojim ‘naoštrenim liticama’ čuva zemlja Bosna, i nakon što je otkriveno kad su izgrađene piramide u Visokom, čemu služe tajanstvene kamene kugle iz Zavidovića i ko je pre dva miliona godina vezivao lađe za one džinovske alke na Kozari, ne zna se, eto, još samo gde su nestali muslimani iz opštine Foča.

Kad je Lazanski poslednji put s ocem bio u Pređelu, još je dobri Latif bio tu, osmehivao im se sa praga svoje kuće. Šta se dogodilo u međuvremenu? Da li je dobri Latif, kad je potpukovnik Vladimir Lazanski sagradio cestu preko Čemernog, rešio da vidi ima li sveta dalje od Foče i života dalje od pijačnog dana, pa ga u Živinicama, dok je tražio kamene kugle, oteli paleolitski džinovi sa Kozare? Ili su ga jednog lepog pijačnog dana u Foči oteli vanzemaljci iz Piramide sunca? To muči Miroslava Lazanskog: zar su zato partizani 1943. na Sutjesci jurišali na nebo, zar su Srbi, Hrvati, Muslimani i Slovenci ovde ginuli za to da više nema dobrog Latifa?!

A nije Latif prvi. Tog leta kad su partizani na Sutjesci jurišali na nebo, baš tu, u šumama planine Maluše iznad Pređela, bestragom je nestao i hrvatski pesnik – kad smo već kod hrvatskih pesnika – Ivan Goran Kovačić. Tu je to bilo, kroz selo Pređel Ivana Gorana su iz obližnje Vrbnice vezanog vodili na brdo Kruščica, gde će nestati kao da je u zemlju propao. Konačno, nekoliko dana posle baš tu, u selu Pređelu, na jednom proširenju uz put – sunce ti jebem, moguće istom onom na kojemu će se Miroslav Lazanski sedamdeset dve godine kasnije raspitivati za Latifa! – partizanka Danica Lalović pronaći će telo nestalog beogradskog lekara Sime Miloševića, i kraj njega knjigu što je pripadala Ivanu Goranu Kovačiću, pesniku koji nije hteo da napusti druga ranjenog i samog.

Tu, eto, na obroncima Maluše planine, Kovačićev je grob iz njegove proročanske pesme ‘Moj grob’, napisane pet-šest godina ranije: ‘U planini mrkoj nek mi bude hum/ nad njim urlik vuka, crnih grana šum’, što završava – setiće se potpukovnikov mali – stihovima ‘neka šikne travom, uz trnovit grm/ besput da je do njeg, neprobojan, strm./ Nitko da ne dođe do prijatelj drag/ i kada se vrati, nek poravna trag’.

Pa šta to ima u Foči – naslanja Miroslav Lazanski uvo na ćutanje što ga okružuje i muči – šta ima u selu Pređelu i na planini Maluši da tamo nestaju dobri ljudi što se osmehuju svetu? Đavo će znati.

Konačno, nije ni Goran bio poslednji. Tu je to bilo, iznad sela Pređela, i kad su pola veka kasnije muslimane iz Kazneno-popravnog doma u Foči onim ‘besputom neprobojnim, strmim’ vodili po planini Maluši do jame Piljak, gde su – baš kao u glasovitoj Goranovoj ‘Jami’ – ‘u bezdan pali kao u raku’. Da li je možda i stari Latif bio među njima? Možda, svega je tamo bilo, u jednoj grupi – među onom sedmoricom što su ih nad jamu Piljak vezane doveli 11. decembra te 1992. – bio je i moj drug, slovenski fotoreporter Alojz Krivograd zvani Futi, dobri ludak duge kose što se životu smejao i osmehivao kao niko posle njega: ako je među osamdeset tela na dnu jame Piljak nad selom Pređelom bio i jedan fotograf Slovenac, moguće je – ko zna? – da je bio i dobri musliman Latif.

Đavo će, rekoh, znati. Đavo zna te stvari, znaće on gde je nestao stari musliman Latif iz sela Pređela, kod kojega je onomad davno svakoga leta dolazio onaj potpukovnik inženjerac sa sinom. Zna Đavo gde su hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić i njegov drug, Srbin Sima Milošević, zna Đavo i gde je moj prijatelj, Slovenac Futi. Zna Đavo za što su u šumama planine Maluše nad Sutjeskom ginuli Hrvati, Srbi i Slovenci, pa će znati i gde su nestali muslimani iz opštine Foča.

Divno je Srbinom biti, a od svih Srba najdivnije je Miroslavom biti Lazanskim. Zatvori Lazanski oči, i ceo svet nestane, ničeg više nema, nema Bosne, ni u Bosni Foče, ni kraj Foče sela Pređela, ni u Pređelu starog Latifa, kao da ga nikad bilo nije, niti će ga ikad više biti: stane onda Latif i čeka da potpukovnikov sin otvori oči, pa da nastavi tamo gde je onomad stao, osmehujući mu se sa praga svoje kuće. I kad Lazanski na kraju otvori oči, sve mu onako velike i neme rastu pored stvari kao pored turskog groblja.

‘Nego, da li znate ima li nekog Latifa u ovom selu?’ čudom se onda čudi čuđenje u svetu, a Latifa u selu nema, kao da je u jamu propao.

U bezdan kao u raku da je pao.