Smena ministra odbrane Gašića očekivana, ali ostavku (opet) nismo dobili

Bratislav Gašić biće smenjen sa funkcije ministra odbrane republike Srbije posle seksističke uvrede upućene novinarki ispred fabrike „Prva petoletka“, rekao je premijer Aleksandar Vučić

Svako ko je uzimao izjave visokih srpskih državnika zna proceduru. Kiša? Zima? 40+? Sediš tu i čekaš da se pojave. Kada odluče da se pojave, znaš da nema smisla da postavljaš pitanja, jer će ih izbegavati, posebno Gašić. Snimiš to što ispričaju pa onda trčiš, juriš, i pišeš usput kako bi ta unapred naučena rečenica stigla za popodnevne vesti. Veći deo vremena koje ti ostane posvetiš posliću koju obavljaš sa strane i koji te više ispunjava nego ono što misliš da voliš da radiš, jer, jebiga, Srbija. Onaj manji deo vremena posvetiš pre svega dugovima i problemima, pa onda porodici i onim prijateljima koji još nisu odustali od tebe. Da, novinari nemaju radno vreme.

Zlatiji Labović, dopisnici televizije B92 iz Kragujevca, sa kojom sam imao zadovoljstvo da sarađujem, to je trebalo da bude samo još jedan radni dan. Ministar je posle nekog vremena izašao iz zgrade, novinari su počeli da se nameštaju za izjavu, nekoliko kolega, među kojima i Zlatija, čučnulo je ispred kamera, što je uobičajeno, jer bi u suprotnom zaklonli lik ministra vojnog poznatog i kao Bata Santos, koga, setićete se, premijer „nije dao“ posle pada vojnog helikoptera.

– Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu, nonšalantno je prevalio preko usanaraspoloženi, a sada već izvesno, i bivši ministar odbrane Republike Srbije. Male zemlje u Evropi, kontinentu koji se trenutno susreće sa najvećom terorističkom krizom u istoriji.

U tim trenucima, floskula „ozbiljna i odgovorna politika“ ne može a da vam ne odzvanja u glavi.

Video je ubrzo postao viralan. Nema povratka. Nema službenih, državnih i vojnih tajni. Nema senki za skrivanje. Nema prikrivenog teksta u izveštajima. I konačno, ali konačno – nema cenzure! Sve je jasno i glasno – mačizam, seksizam, vulgarnost i jasan politički stav o „podobnim“ novinarima – sve to u liku i delu ministra Gašića, čiji su članovi porodice, da stvar bude još srpskija, i sami vlasnici nekoliko lokalnih medija.

Samo, da li će ovo po tom pitanju nešto promeniti ili smo samo dobili sliku i ton koji će nas za vek i vekova podsećati da do ramena klečimo u medijskom blatu?

Gašić- volim novinarke koje ovako lako kleknu https://t.co/Kgh2qxQh68 via @YouTube Zaista, čak i za naše prilike, neverovatna izjava.;(

— Rodoljub Sabic (@RodoljubSabic) December 6, 2015

Tajfun reakcija – od televizije B92, preko poverenika Šabića, javnih ličnosti, novinara, heštega #NovinarkeNeKleče, do one, konačne, šokiranog Prvog Čoveka Vlade. Dobro, i Gašić se izvinio ali to, zaista, niko nije čuo. Posle „utvrđivanja odgovornosti“ svanulo je jutro, pametnije od noći – odlučeno je da će on, ipak, teška srca, „biti dat“. Da, mislim na to da će biti smenjen.

Osim knedle u grlu, čuli smo da je on najodaniji prijatelj, i da je taj posao obavljao najbolje od svih. Istina, skoro da smo zaboravili na pad helikoptera, i misteriozne akumulatore za vojne avione koje čas nemamo, pa dobijamo od Rusije, a čas imamo, zaturene u nekom magacinu. I pored najavljene smene, medijski radnici okupili su se ispred zgrade Vlade u znak protesta zbog izjave ministra Gašića, poručivši da je cela profesija na kolenima.

Zaista, ovde nije reč samo o Gašiću, kome je vrhunac političke karijere izmakao zbog prostakluka. O ovom slučaju ne mogu da pišem iz pozicije žena koje su uvređene. Niti sam „novinarska veličina“ koja će iz prikrajka govoriti o sunovratu profesije i katastrofalnom odnosu vlasti prema medijima i tražiti ostavku ministra. A nisam ni dovoljno sposoban da napišem vickasti, ali kritički i mudar tvit ili status, pa da postanem viralan. Jedino što mogu je da pišem iz pozicije jednog od 160 romantičnih tinejdžera koji su jedne godine mislili da je kul upisati novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i baviti se tim poslom u Srbiji.

Tamo smo od prvog dana učili o društvenom značaju novinarstva svuda u svetu, o „kontrolorima vlasti“, „psima čuvarima“ demokratije, ljudskih prava i interesa, o pozivu, sedmoj sili. I, priznajem, to sranje ti se ureže u glavu, pomisliš da si odabrao pravu stvar, stalno razmišljaš o tome pa čak i kada izađeš sa faksa do trafike po pljuge. I baš tu, na prvoj trafici, premijerova muda te pozdrave iz rafa sa dnevnom štampom.

To, na kraju, i nije najgora stvar koju ćeš viđati dok nosiš kafe, razvlačiš kablove, premeštaš stativ, radiš ankete, pijačne barometre i kratke vesti iz kulture i sveta po raznim redakcijama. Viđaćeš, recimo, Velju Ilića, ministra u aktuelnoj Vladi, kako šutira novinara tokom intervjua.

Ili će ti, na primer, Gorjana Marinković, poslanica Pokreta Socijalista i diplomirana komunikološkinja – što valjda znači da je „stručna“ za krizni PR – objasniti šta je posao novinara i koji su to mediji dobri, a koji ne. lli bar pokušati.

Naučićeš da u direktnom prenosu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom možeš opušteno da kršiš Ustav, objavljuješ lične podatke o zdravstvenom stanju građana i da ne odgovaraš zbog toga. Čak će te i ministar zdravlja podržati. Možeš i danima da urličeš o nekakvom „državnom udaru“ i širiš paniku. Da svakog dana ideš na konferencije za medije na kojima se ne postavljaju pitanja. Lista je toliko duga, da bih na njoj mogo da doktoriram, a da ništa ne plagiram. Ukratko – ne veruj svojim očima, već njihovim rečima. A te reči su raznolike, od „teleprontovanje“ do „vazduplohov“.

Naučićeš da i ako odlučiš da ne učestvuješ u tome, pa se svom poslu posvetiš profesionalno i objektivno, možeš da zaboraviš na život u kome prvu jutranju kafu nećeš popiti sa policijskim obezbeđenjem. Kada se usudiš da postaviš pitanje, ili odeš toliko daleko da nabavljaš i dokumentovane dokaze za svoje priče, umesto da ih, k’o sav normalan svet, baziraš samo na „poverljivim izvorima“, u boljem slučaju završićeš pod istragom. U gorem, nedelju dana će te silovati po naslovnim stranama dok i sam ne poveruješ da si član „Crne ruke“.

U Srbiji, svakog meseca, po jedan novinar bude napadnut. A imena ubijenih kolega svi znamo. U Srbiji, jedina finansijska forenzičarka, specijalizovana za pranje novca, Miroslava Milenović, mesecima je izložena pratnji i pretnjama, bez reakcije policije.

Kada preuzmeš diplomu sa fakulteta, shvatiš da je marketing sve i svja u političkoj kulturi Srbije. Mašinerija je toliko jaka da će i najčestitiji među nama, koji još uvek nisu otvorili obućarsku radnju, slegnuti ramenima, zažmuriti tu i tamo i ubeđivati sebe da je biti obrazovani novinar koji „brine“ za društvo u Srbiji i dalje kul. Fantaziraće o nekom svom „Votergejtu“ kada dođe trenutak.

I onda ti se jednog dana desi Bratislav Gašić.

Nenad Nenadić iz „Transparentnosti Srbija“ rekao je da bi smena ministra odbrane zbog ovog komentara bila ironija sudbine.

Ja mislim da je ironija sudbine kada ministar bude smenjen zato što je novinarka, radeći svoj posao, iz poštovanja prema kolegema iza sebe, jednostavno čučnula. Ali Zlatija jeposle toga ustala. A mi?