Suđenje za ubistvo Ćuruvije: Težak dan u Specijalnom sudu

Penzionisani funkcioner DB-a Radovan Božović govorio je teškim birokratskim rečnikom, uz mnoga ponavljanja, često skrećući sa teme, a umesto o konkretnim događajima,  govorio je o propisanim procedurama. Niti je on razumeo šta ga predsednica sudskog veća, tužilac i advokati pitaju, niti su oni razumeli šta on odgovara

Prvo decembarsko ročište suđenja optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije u Specijalnom sudu u Beogradu bilo je naporno za sve učesnike. Za pet sati rada, sud je uspeo da ispita samo jednog svedoka, penzionisanog radnika Resora državne bezbednosti (RDB) Radovana Božovića, koji je u vreme ubistva, u aprilu 1999. godine, bio načelnik Trećeg odeljenja beogradskog centra RDB, zaduženog za takozvanog unutrašnjeg neprijatelja.

Svedok, koji se bliži osmoj deceniji života, objasnio je da ne čuje dobro, a bilo je očigledno i da ne vidi najbolje. Uz mnogobrojna ponavljanja, govorio je teškim birokratskim rečnikom i žargonom radnika DB-a, često skrećući sa teme i trošeći vreme na nebitne detalje, a umesto da govori o konkretnim događajima koji su predmet suđenja, objašnjavao je svoje viđenje propisanih procedura po kojima je radila Državna bezbednost. Niti je on razumeo šta ga predsednica sudskog veća Snežana Jovanović, tužilac i advokati pitaju, niti su oni razumeli šta on odgovara.

Za ubistvo Ćuruvije optuženi su bivši načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao organizatori, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.

Novinara prisluškivao bivši novinar

Božović je rekao da je telefonsko prisluškivanje Slavka Ćuruvije počelo u leto 1998. godine („jun ili jul“, kaže Božović), dakle pre nego što je Milan Radonjić, kome se sudi za organizovanje ubistva, postao načelnik beogradskog centra RDB, a Radomir Marković, prvooptuženi za Ćuruvijino ubistvo, načelnik celokupnog RDB.

Svedok je tvrdio da je početak osmomesečnog prisluškivanja tražio zamenik načelnika RDB Nikola Ćurčić u leto ’98. Radomir Marković je upozorio sud da je Ćurčić na tu funkciju došao tek u oktobru te godine

Radonjićev prethodnik Momir Radosavljević tražio je od Božovića da Treće odeljenje podnese zahtev za meru prisluškivanja, uz objašnjenje da je to tražio sada pokojni Nikola Ćurčić, zamenik načelnika RDB, tvrdio je svedok. Ćurčić je važio za čoveka veoma bliskog porodici Slobodana Miloševića, a prvooptuženi Radomir Marković je po završetku Božovićevog svedočenja upozorio na to da Ćurčić nije mogao izdati taj nalog, jer je za zamenika načelnika RDB postavljen tek u oktobru 1998.

„Zamolio sam da to ne ide preko Trećeg odeljenja, jer je to bio kontraobaveštajni posao, a to naše odeljenje nikada nije radilo“, rekao je Božović. Prema njegovim rečima, naime, Ćuruvija je u tom trenutku bio predmet interesovanja DB-a zbog kontakata sa stranim diplomatama (po Božovićevoj tvrdnji, i operativcima stranih obaveštajnih službi, pomenuo je radnike američke ambasade), a time se u DB-u bavilo Prvo, kontraobaveštajno odeljenje.

„Načelnik (Momir Radosavljević, prim. autora) je insistirao da to ide preko nas, rekao je da će predlog mera potpisati Ćurčić i dodao da je Ćurčić tražio da se dođe do saznanja o saznanjima medija o stanju srpske policije i vojske na Kosovu“, objasnio je Božović.

Radosavljević je tražio da se za operativnog radnika koji treba da preslušava snimljene razgovore i beleži bitne detalje, mora odrediti neko ko zna engleski i upitao za Predraga Gikića, koji je i dobio to zaduženje.

„Gikić je ranije po profesiji bio novinar i dobro je govorio engleski i još neki strani jezik. Načelnik je samo rekao: ‘Za taj posao nam treba čovek koji će imati dosta vremena da potroši na to’“, rekao je Božović. Gikić je već svedočio u ovom procesu.

Šta je „izdvojen slučaj“?

Božović je objasnio da su to bile takozvane ad hoc mere prisluškivanja, koje se po zakonu sprovode do osam dana i da su u Ćuruvijinom slučaju novi nalozi za ad hoc prisluškivanje izdavani neprekidno sve do „februara, marta 1999“.

U ovom sudskom procesu velika pažnja se posvećuje tome da se utvrdi po kakvim je tačno procedurama radio RDB u vreme ubistva, jer treba utvrditi da li su optuženi radnici RDB radili po zakonu ili ne. U nadziranju neke osobe postojale su faze „prethodne obrade“ i „operativne obrade“.

U slučaju Slavka Ćuruvije, takozvane ad hoc mere prisluškivanja telefona u trajanju od osam dana, za koje nije bio potreban sudski nalog, već samo potpis načelnika RDB, produžavane su toliko puta da su ukupno trajale najmanje osam meseci

Neki svedoci su ranije tvrdili da je Ćuruvija bio takozvani izdvojen slučaj, ali je tačno značenje tog termina nejasno. Božović je tvrdio da je Ćuruvija bio u fazi koja prethodi i „prethodnoj obradi“, u kojoj se samo prikupljaju početne informacije da bi se odlučilo da li praćeni „objekat“ uopšte treba da postane predmet redovno interesovanja RDB-a.

Posle mnogo napora i nesporazuma, sudija Snežana Jovanović uspela je da od Božovića dobije potvrdu da se, kada se kaže „izdvojen slučaj“, misli na ad hoc mere koje je opisao svedok. U slučaju Slavka Ćuruvije, te mere, za koje nije bio potreban sudski nalog, već samo potpis načelnika RDB-a, ukupno su trajale najmanje osam meseci.

Božović je smatrao za potrebno da naglasi da tokom prisluškivanja nije bilo nikakvih dokaza da je Ćuruvija imao kontakt sa Mirjanom Marković, ženom Slobodana Miloševića.

„Posle konferencije u Rambujeu, došlo je do pasivnosti objekta. Mi smo imali saznanja da se on veoma retko pojavljuje na telefonu, znao sam da ima više telefona do čijih brojeva mi nikad nismo došli. Od nas Ćurčić nije ništa dalje tražio. Prestali smo da šaljemo zahteve. To je bio mart mesec, kad je Služba kompletno ušla u pripreme za rat. Bili smo angažovani na važnijim poslovima. Mere prema Ćuruviji pale su na nivo drugorazrednog sagledavanja“, objasnio je svedok.

On je govorio i o dolasku Milana Radonjića na mesto načelnika beogradskog centra RDB, u vreme početka NATO bombardovanja, kada je beogradski centar već bio izmešten iz zgrade MUP-a u Ulici kneza Miloša u prostorije u Ulici cara Uroša.

„Radonjić je održao kratak sastanak sa načelnicima odeljenja i izdao nalog zameniku Stevanu Nikčeviću da vodi kompletan Centar narednih dana jer Radonjić imao obavezu da izvrši primopredaju zaduženja u starom radnom prostoru (Radonjić je do tog trenutka bio načelnik Druge, obaveštajne uprave u centrali RDB). Načelnici odeljenja morali su da kontaktiraju s Nikčevićem, koji će obaveštavati Radonjića“, kazao je Božović.

Milana Radonjića Božović nije ni pomenuo u opisu daljeg sleda događaja. („Sa Radonjićem nisam imao nikakav kontakt jer je on bio u svom radnom prostoru, on je obavljao izuzetno teške i važne poslove, koje ja, nažalost, nikad nisam radio, a imao sam želju.“)

„Samo da Služba ne bude upletena“

Radovan Božović je tvrdio da je o praćenju Slavka Ćuruvije u aprilu ’99, neposredno pre ubistva, saznao gotovo slučajno:

„Zvao me je moj zamenik Stevan Basta (Basta je već svedočio, prim. autora), kaže: ‘Zvao me Nikčević i traži obrazac za praćenje Ćuruvije’. ‘Pobogu’, kažem, ‘kako ja to ne znam, pa ja sam načelnik’. Odmah sam hteo da razgovaram sa Nikčevićem, bio je na sastanku. Sačekam, završio se sastanka, Stevan Nikčević meni ništa ne kaže, ja ga pitam, on kaže: ‘Izvini, molim te, Rašo, imam mnogo posla, rekao sam Basti. Načelnik je rekao da Ćuruvija ovih dana ima neki važan sastanak sa nekom ličnošću koja dolazi iz inostranstva preko Crne Gore i da to mora da se dokumentuje’.“

„Sa Radonjićem nisam imao nikakav kontakt jer je on bio u svom radnom prostoru, on je obavljao izuzetno teške i važne poslove, koje ja, nažalost, nikad nisam radio, a imao sam želju“ (Radovan Božović)

Božović je objasnio da je „bio srećan“ kada je čuo da će praćenje obaviti Deveto odeljenje, koje je za te poslove specijalizovano, a ne njegovo, Treće, jer su u tom momentu bili preopterećeni poslom i nisu imali dovoljno ljudi. O tome šta se dalje dešavalo sa zahtevom za praćenje i ko ga je potpisao, Božović je samo nagađao.

Saznanja ovog svedoka o daljim događajima vezanim za praćenje i ubistvo Slavka Ćuruvije samo su posredna. Božović je svedočio da mu je Stevan Basta rekao da Deveto odeljenje nije uspelo da dokumentuje taj navodni, važan sastanak Ćuruvije, ali da je kasnije u telefonskom razgovoru presretnut podatak da je službenik američke ambasade bio kod Ćuruvije i predao mu novčanu pomoć, jer je Ćuruvija „imao velikih novčanih problema da štampa svoje časopise“.

Božović tvrdi da je za ubistvo Ćuruvije saznao preko TV Studio B, jer je imao slobodan dan, a prepričao je i neformalni razgovor sa tadašnjim šefom Devetog odeljenja Zoranom Pavićem (koji je u međuvremenu umro) dan posle ubistva:

„Od načelnika pratećeg odeljenja čuo sam da su imali problema, gubili objekat i da se načelnik Centra ljuti na njega zbog toga. Pitam gde je bila ‘Devetka’ na dan pogibije, a on mi je rekao da su povučeni 15-20 minuta pre ubistva. Rekao sam da je dobro da naši ljudi nisu bili na terenu, da ne bi u to upleli Službu.“

Sudija je svedoku na kraju predočila da se njegovo svedočenje značajno razlikuje od iskaza Stevana Nikčevića, koji je svedočio u novembru. Nikčević je tada negirao da je nalog o primeni mera prema Ćuruviji on preneo Basti i Božoviću i rekao da nije imao ulogu da operativno deluje, da je o praćenju saznao iz dnevnika dežurstava načelnika i da tako ima saznanja da je Radonjić dao nalog za primenu mera. Božović je ostao pri svom svedočenju.

Gotovo svi učesnici procesa imali su primedbe na Božovićevo svedočenje, a Slobodan Ružić, zastupnik porodice Ćuruvija, predložio je i suočavanje Božovića sa drugim svedocima.

Za utorak je najavljeno svedočenje Branka Važića, jednog od načelnika koji su dežurali u danima praćenja Slavka Ćuruvije.