Štajner: Građanima itekako potrebni javni servisi

Novinar Hari Štajner navodi da pitanje slobode medija i odnosa vlasti prema medijima uopšte nije novo, te da je sa stanovišta vlasti uvek bilo logično da se ima bar jedan medij ili više na svojoj strani

„Zato ne bih u velikoj meri optuživao vlasti, koliko je bitno u kojoj meri smo mi novinari pristajali i u kojoj meri pristajemo da budemo zavisni. Da budemo zavisno od toga da li znamo nekog, ko je predsednik ili ko je ministar“, ukazao je Štajner u emisiji Pravi ugao Radio televizije Vojvodine.

On je naveo da su javni servisi u Srbiji itekako potrebni.

„Dobro je čuti da su naši javni servisi toliko gledani, ali nije dobro čuti da ima toliko problema materijalne prirode“, dodao je.

Štajner, novinar u penziji, koji je nekad radio za Borbu, Vreme, NIN, ovih dana je objavio knjigu „Ogledanje moći“ u kojoj piše o susretima i intervjuima sa brojnim svetskim liderima, poput Margaret Tačer, Henrija Kisindžera, Če Gevare…

On ocenjuje da danas nema tako velikih lidera kakvih je bilo sredinom i u drugoj polovini 20. veka i dodaje da je ukazao da današnji svet nema „ni Čerčila, ni Ruzvelta ni Gandija“. Ipak je kao dobru ocenio odluku uredništva njujorškog Tajma da za ličnost godine proglasi nemačku kancelarku Angelu Merkel.

„Ona je sigurno ličnost broj jedan u Evropi“, naveo je.

Ukazuje da su Angela Merkel ili Vladimir Putin tek lideri u povoju, ali ipak, delovanje nemačke kancelarke ocenjuje kao veoma pozitivno i citira odluku uredništva Tajma u kojoj se navodi da je ona, u aktuelnoj migrantskoj krizi, „tražila od nemačkih građana ono što bi retko koji političar radio – da požele izbeglicama dobrodošlicu, da se ne boje i da shvate da velike civilizacije grade mostove a ne zidove“.

„Ona rešava stvari na način koji nije uvek popularan, za ovakvu politiku u migrantskoj krizi nije imala podršku čak ni svojih koalicionih partnera. U Grčkoj su je crtali sa Hitlerovim brkovima, a ona je spasila Grčku. Takođe, mislim da je sprečila Putina u nameri da svoj manevar u Ukrajini sprovede do kraja“ naveo je.

Štajner je naveo da je tokom novinarske karijere imao prilike da četiri puta intervjuiše nemačkog kancelara Vilija Branta.

„Klečanje jednog predsednika ili premijera u stranoj državi nikada nije bilo nešto što je uobičajeno. Brant mi je svaki put rekao isto: njegovo klečanje pred spomenikom žrtvama nacizma u Poljskoj nije bilo režirano ni dogovoreno. Pričao mi je da je ostao bez reči i da je jedino što je u tom momentu mogao da uradi bilo da klekne“, seća se Štajner.

On navodi da se u liderstvu niko sa ovih prostora nije ni priližio Titu.

„U svetu ljudi nisu baš uvek znali šta je Jugoslavija, ali su svi znali ko je Tito“, objasnio je.

Smatra da je osnivanje pokreta nesvrstanih u drugoj polovini 20. veka bila odlična stvar.

„Ne znam kome je prvom ideja ta ideja sinula, ali je bila briljantna, da se, kad imate dva bloka koji su stalno na ivici rata, pojava grupa velika uglavnom siromašnih zemalja i organizuje se“, kaže.

Sagovornik RTV-a je veoma negativno ocenio inicijativu za sudsku rehabilitaciju predsednika kvislinške vlade u Srbiji za vreme nemačke okupacije Milan Nedić.

„I Francuzi su imali Petena, a Norvežani Kvislinga, ali nikome nije ni palo na pamet da ih rehabilituje, naprotiv“, upozorio je.

Govoreći o novinarstvu nekadašnjoj Jugoslaviji i danas, on je naveo dve osnovne stvari koje se razlikuju.

„Prvo, za Jugoslaviju su ljudi znali. Drugo su uslovi u kojima se radilo. Tada se desi nešto u, na primer, Kambodži i ja kažem uredniku da bi bilo dobro da odem tamo a on me pita: pa šta čekaš? Danas je to nezamislivo“, ukazao je.

 Foto: RTV, screenshot