Gašić, bruka zemlje i njenih epoleta

„Sedmoj sili”, koja se u ovoj zemlji gura da kleči u sedmom ćošku, treba omogućiti da radi svoj posao

Stara je izreka da reči nekada znaju da budu ubojitije od oružja. Mnogo je ređe da budu samoubojite, što je slučaj sa osam reči koje su bile dovoljne da zapečate sudbinu ministra odbrane: „Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu.“

Bratislav Gašić je lascivnim komentarom uspeo u onome što retko kome polazi za rukom u ovoj zemlji podeljenoj po raznim šavovima: primorao je premijera da ga više ne pokriva i da tako načne jedinstvo vlade; ujedinio je vlast i opoziciju, dva novinarska udruženja, aktiviste za žensku ravnopravnost i puritanske srpske tradicionaliste.

Sve je već rečeno. Obraćanje novinarki bilo je nedopustivo, neprimereno, nepristojno. Gašićev primitivizam može da odgovara Džeju, ali ne i ministru u Vladi Srbije.

Slučaj je došao i do „Njujork tajmsa“. Bata Gašić u najprestižnijem dnevniku na svetu! Ali, nije tamo dospeo kao ministar, kao ime i prezime, već kao bruka zemlje čijom vojskom još rukovodi.

Gašićeva kreativna nadarenost nije mu poručila ni da bi mogao da ponudi ostavku. Mora da se setio kako je premijer u vreme tragedije helikoptera izjavljivao „Ne dam Gašića“.

Tek pošto se suočio sa salvama kritika, posebno od skandalizovanog šefa, ministar se usiljeno „iskreno“ pokajao zbog komentara koji priliči od alkohola ulubljenom provincijskom đilkošu koji se kafanskim pajtašima hvali kako se obratio seoskoj snaši.

Premijeru je prevršila čaša. Da li je to bio dobrodošao povod da pre roka krene u najavljenu rekonstrukciju kabineta, nije važno. Vučić je ovoga puta reagovao. Držim da Gašiću ne bi trebalo omogućiti da podnese ostavku, već da bude smenjen.

Jedna afera tako konačno dobija epilog, ali tek treba videti kakve će biti njene dugoročne posledice. Naspram žena, naspram novinarstva i, možda najvažnije, kakva će iskustva iz ovog slučaja izvući premijer lično.

Ovo je prilika da muška populacija, ne samo u vlasti, shvati da se poštovanje prema ženama ne ograničava na 8. mart. U zemlji u kojoj muški partner svakih deset dana ubije ženu, time će konačno početi da se ruši primitivna balkanska patrijarhalnost, što je čist eufemizam za potcenjivački odnos prema ženama.

Što se novinarstva tiče, kamo sreće da je Gašić jedini koji se neprimereno poneo prema poslenicima profesije čija je sloboda preduslov svake demokratije. Mogu samo da zamislim kakav je odnos prema zaposlenima u lokalnim kruševačkim televizijama čiji su vlasnici Gašić & rođaci. Setimo se Velje Ilića. Pa i premijer je u susretima s novinarima znao da gubi nerve.

Vreme je da se izmeni odnos prema novinarima koji nisu ovde da bi se nekome dopadali ili ne, već da javnosti daju informacije koje vlast – to je u njenoj prirodi – pokušava da sačuva za sebe. Političari su obavezni da odgovaraju na pitanja novinara, a ne da svako iole kritički intonirano pitanje proglašavaju za pokušaj državnog udara.

„Sedmoj sili”, koja se u ovoj zemlji gura da kleči u sedmom ćošku, treba omogućiti da radi svoj posao, a to podrazumeva ulogu stalnog dežurnog koji upozorava na razne nepravilnosti, koji ima pravo i obavezu da postavlja pitanja.

Za pohvalu je što su pred raznim skorašnjim nasrtajima na slobodu profesije oba esnafska udruženja, i UNS i NUNS, solidarno reagovala, kako se to od njih očekuje. Biće dobro ako ovo bude početak promene odnosa vlasti prema medijima.

Mora da postoji odgovornost za javnu funkciju. Za političare na vlasti i u opoziciji koji sebi dozvoljavaju sve. Za urednike i novinare koji bacaju blato oko sebe obračunavajući se sa „stokom repatom”. Ukratko – za sve.

Zašto i pre ovoga nisu mogli da se čuju, samo da se čuju, oni koji su Gašića i njegov frizersko-odevni pojavni oblik doživljavali kao uvredu uniformi i epoleta koje su pred njim stajale mirno? Zar takvi glasovi nisu došli i do premijera?

Tako dolazim do dela koji mi se čini najvažnijim. Šta će Vučić naučiti iz „klečanja” pred izvršnom vlašću, afere koja je odmah obavijena aurom politike?

Sviđalo se to premijeru ili ne, ovo je prilika da on, premijer, izvuče pouku oko toga šta može da očekuje od nekih ljudi, „najbližih saradnika“, kojima se okružio.

Premijer mora dobro da razmisli kakav se imidž gradi oko Srbije. Mora da shvati da njegovi kontakti sa stranim državnicima, da njegovo filigransko pregovaranje u Briselu, da njegovi reformski napori nisu vest za „Njujork tajms“. Gašić jeste.

Što znači da bi morao da se preispita, da skenerski prođe kroz vladu i ustanovi gde ga vreba nova opasnost. Premijer mora da se suoči sa činjenicom da svako razuman Vučića povezuje sa Gašićem. On, Gašić, bio je njegov, Vučićev, izbor.

Predsednik SNS-a bi, doslednosti radi, morao da iz svoje stranke izbaci onog nesrećnika iz Kruševca koji je, u podaničkom zanosu, pomislio da je uputno da Gašića, Vučića i SNS brani tako što će novinarku B92 optužiti da je provocirala i da je sve deo šire zavere koja, podrazumeva se, naredbodavce ima u inostranstvu.

Kad bolje razmislim, Gašić je u suštini žrtva sistema koji ga je stvorio. Sistema u kome mnogi smatraju – a to im se u velikom broju slučajeva toleriše – da će svoje neznanje, neobrazovanje i nedostatak elementarne pristojnosti zaštititi zidom bahatosti, osionosti i primitivizma.