Kako je nesta(ja)o B92: Medijska zona sumraka

Ne postoji to dno koje novinari nisu u stanju pronaći i, što je još gore, dotaći. Više se izgubila iluzija da je već dotaknuto dno krajnja destinacija ovog putovanja jer su vrla pera u stanju doći do nemogućeg, do nezamislivog, do onostranog. Novinari su izgleda mahom postali žrtve Zone sumraka. Valja im odati priznanje na tome jer izlazak iz iste ni ne traže. Možda u vidu plate ili honorara? A, ne budimo smešni. Čemu taj anahroni mehanizam za priznanje zasluga? Ovo je 21. vek. Tržišna utakmica i tako to. Globalizacija. Umreženost. Zaglupljivanje. Otimanje. Gašenje

Citirajmo ovde status Žikice Simića, novinarske i radijske legende, koji je pre par meseci proslavio 30 godina svoje emisije „Tajanstveni voz“, koja se svih tih 30 godina emitovala na beogradskom Studiju B. Dakle, jedne od poslednjih sreda u ovoj godini, na dan kad je trebala ići emisija Žikica je napisao:

„Večeras od 10 do ponoći na radiju Studio B neće biti emisije ‘Tajanstveni Voz’. Neće učestvovati: Giant Sand, Thin White Rope, Lucinda Williams, Calexico, Sun Kil Moon, Bill Callahan, Cat Power, Neil Young, Bob Dylan, Jimi Hendrix…“

A, prethodne srede, 9. decembra, ovako se i odjavio:

„Dođosmo do poslednje emisije ‘Tajanstveni voz’, posle 30 godina. Došlo je vreme da se rastanemo, bar na ovim talasima – radija Studio B. Takva su vremena, ne treba ni za čim žaliti, sve što počne mora da ima i svoj kraj – tako je i sa emisijom ‘Tajanstveni voz’. Jedan veliki filozof je rekao: ‘Sve što je propalo, propalo je iz valjanih razloga’, pa je valjda tako i sa ovom našom emisijom. Za sam kraj jedna pesma prigodnog naslova koja dosta toga govori o svima nama, zove se ‘Walk Like A Giant’ – ‘Išli smo kao divovi’. Naravno, pesma Neila Jounga sa albuma ‘Psychedelic Pill’… Ja se zovem Žikica Simić. Odlazim u noć.“

A noć, o kojoj Žikica priča, smo morali nazreti davno i hajde to možda i jesmo, ali ova noć nije obična noć. Ona će možda trajati večno. Da li smo išta učinili da to sprečimo? I nismo.

Teško je baš precizno odrediti kad je počelo zamračenje, ali recimo da je to moglo biti onog trenutka kad su se mediji počeli stavljati u nacionalnu službu svojih patrona. Uklizavši jasno i glasno u patronski rektum bilo je pitanje samo kad će biti izbačeni kroz isti taj otvor ali u nešto drugačijem obliku.

Recimo da smo krajem ove godinice prisustvovali finalu ove srećne rektalno-traktne bajke. A činilo se da bi moglo ipak biti drugačije.

Možda će nekom zvučati paradoksalno ali sad je već činjenica da je zlatno doba medija u Srbiji, u tih 30 godina koje Žikica Simić spominje, bilo ono najmračnije, uopšteno govoreći. Slobodan Milošević je, nazovimo to tako bio široke ruke i dopustio je svakom ko je umeo da zbroji dva i dva da osnuje svoj medij, a isto tako je svako mogao sebe nazvati novinarom. Sa druge strane, u to vreme nastao je i B92, ali i brojni drugi mediji zakačeni na sisu inostranih donatora. Oni koji se nisu slagali sa ondašnjom politikom i koji su zbog toga imali problema imali su gde i da se zaklone i da ostvaruju svoje profesionalne zadatke i želje.

Tako je to trajalo sve do Miloševićevog pada. Onda je usvojena nova matrica, iako se ni ona stara nacionalistička nije napuštala. Tranzicija, privatizacija, korupcija… Možda ne baš tim redom, ali mediji su, umesto, da insistiraju na rešavanju tog problema, uveliko bili deo istog. Novi vlasnici, dolazili oni iz inostranstva ili bili „domaćeg“ porekla za medij su se interesovali isključivo iz razloga što su uvideli potencijal koji se golim okom nije video. Vizionari. Mogli su loviti u mutnom koliko im srce ište i to sve uz podršku vladajućih struktura znajući da će se danas, sutra morati staviti u njihovu službu, ali kao da im je to bilo bitno? Uostalom, to je bio i deo dogovora. Ideologije tu nema, a još manje službe novinarskoj profesiji, časti, etici…

A novinari? E, to je već posebna priča. To je definicija mazohizma. Kako vreme protiče sve je očiglednije da je Milošević pripremao teren za ono šta je usledilo. Svesno ili ne, nije bitno. Da bi privatizacija, kakvu poznajemo, bila sprovediva bilo je potrebno stvoriti jednu ljigavu masu, lako prilagodljivu svakom i svačijem traktu.

Pre nego odgovorimo na pitanje šta je sa onima koji na to nisu pristajali podsetimo se jednog skorašnjeg događaja koji govori u prilog izrečenom. Možda ste ispratili, a možda i niste kad je ministar odbrane Bratislav Gašić u trenutku iskrenosti i opuštenosti videvši jednu novinarku kako kleči ispred i u ruci drži mikrofon, ne bi li neupadljivo uzela izjavu ministra, rekao kako voli novinarke koje tako lako kleknu. Hoće li konačno zbog tog šovinističkog ispada Gašić ostati bez funkcije još se ne zna, ali ono na šta pokušavamo da ukažemo desilo se dan posle i to nakon što se novinarska struka digla. Čuj, digla se novinarska struka? Isti taj dan najavljen je protest ispred zgrade Vlade Srbije na kom se zahtevala ostavka ministra i na kom se pozvalo na bojkot njegovih istupa.

Narednog dana odgovor je stigao od premijera koji je najavio da će se otarasiti ministra, a Gašić je održao konferenciju za novinare. Prepunu. I kad već bojkota nije bilo onda je još jednom iskoristio priliku da kaže šta misli o toj struci pročitavši saopštenje i ne dozvolivši pitanja.

U isto vreme u Muzeju istorije Jugoslavije održana je promocija knjige „Ogledanje moći“ novinarske legende Harija Štajnera, kome je u goste došao i Budimir Lončar, predstavljen kao poslednji SFRJ ministar spoljnih poslova. Mlađi čitaoci Lupige ga se sećaju i kao savetnika Stipi Mesiću. Na toj promociji pričalo se o svemu onome što novinari danas nisu. Organizatori su se požalili da su gotovo sve redakcije svoje novinare poslale kod Gašića, pa da nisu imali koga poslati u Muzej. Naravno. U suprotnom verujemo da se Muzej ne bi mogao odbraniti od interesa novinara.

A sad malo o onima „nezavisnima“. Najplastičniji primer je uvek B92. Televizija i radio mnogima su značili više od pukog života jer je pružao i utjehu i nadu. I sami su nakon pada Miloševića bili prinuđeni da razmišljaju u novopostavljenim koordinatama povlađujući se onom svetom trojstvu – tranzicija, privatizacija, korupcija a sve sa premišljanjem o onome šta narod želi. Narod je poželio i Big Brothera i B92 im je to dao.

Korak po korak B92 su napuštali oni koji su ga i stvarali, a koji su ili napuštali zemlju, novinarstvo ili su odlazili u nove slobodne zone, od kojih je internet jedna od njih. TV program je, kao nešto na šta se više poklanja pažnja, prvi doživeo izmene pa je doveden do neprepoznatljivosti. Tu i tamo se informativni program održavao, a onda se dolaskom novih igrača, poput Al Jazeere i N1, sastav i tu počeo osipati.

Radio je, sa druge strane, takođe doživljavao izmene. Možda ne toliko drastične, ali i radio su pomalo napuštali oni koji su bili zaštitni znak B92-ke da bi polovinom ove godine i konačno doneta odluka da se stane na kraj B92-ci i to bukvalno. Čitava informativna redakcija je otpuštena i to bez ikakve prethodne najave, a emisije koje su i dalje bile zaštitni znak jednostavno su ukinute. I tu je Žikica Simić opet ispao kolateralna šteta jer je nekih petnaestak godina na tom radiju emitovana njegova emisija „Dole na uglu“.

Napravljena je play lista, radio se preimenovao u Play i žurka bezimenih, beskičmenih, sivih organizama je mogla početi.

U eteru je ostalo svega još malo svetla, ali i ono se uskoro utopilo u magli. Priča o Studiju B je gotovo identična onoj priči o Tanjugu o čemu smo pisali, sa tim što se dešavalo da se vlast u Beogradu često nije podudarala sa onom na državnom nivou pa se toj televiziji i radiju mogao dati prefiks opozicionog.

U poslednjoj turi privatizacija medija koji su nakon svega ostali u nadležnosti lokalnih zajednica Studio B je prodat. Privatizovan. A novi vlasnik, kao vlasnik prvo je posegao sa kresanjem i gašenjem onog najprepoznatljivijeg, a to su emisije na radiju. Isto kao i na B92, bez prethodne najave, autorima je samo saopšteno da rade svoje poslednje emisije.

Ekser u ovaj kulturološki i genocid nad dobrim ukusom je zabijen i niko, ama baš niko se nije pobunio. Naprotiv. Svi su bili spremni na taj potez, što uveliko podseća na stanje u koncentracionim logorima. Ćutiš, preživljavaš i više se ni čudu ne nadaš. Čekaš dan za svoj odstrel.

Neko će pustiti suzu, neko će napisati tekst, podsetiti se kako je to nekad bilo i zatvoriti se u svoj mali svet. Sledeći korak ne bi trebalo nikoga da iznenadi, a on će biti upravo taj mali svet za koji još verujemo da je naša oaza mira. On neće kročiti ka nama snagom fašizma, neće čizmom odvaliti vrata našeg sveta. Ne. Bićemo poput žabe kojoj postepeno grejemo vodu pa ni ne primeti da je kuvana. I nije da nema izbora. Uvek ima izbora čiji kvantitet, ali i kvalitet opada s protokom vremena. Žikica Simić je „izašao kao gigant“ i ostaće gigant. A mi? Sutra neće imati ko da se pobuni za nas. Izaći ćemo kao miševi, ako do izlaza i dođemo.