Istraživanje o radnom položaju novinara: Ne znaju da li imaju posao, ali znaju da slobodu nemaju

Kada se cenzura i prekarizacija spoje, ne čudi da više od tri četvrtine novinara smatra da danas ima više autocenzure nego cenzure, jer se novinari plaše da ne ostanu bez posla, kao i da bi dve petine novinara napustilo novinarstvo, kada bi moglo da bira, a jedna petina bi izabrala siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna

„Iako su tri petine novinara u zabrinjavajuće prekarnom položaju, novinari su u našem istraživanju pokazali iznenađujuće visok stepen profesionalnog integriteta. Ne treba svu odgovornost za stanje u medijima svaljivati na novinare. Ne znam odakle nam ideja da od svakog novinara očekujemo da bude Stevan Sinđelić. Ne mogu novinari odbraniti slobodu medija, to je iluzija. To mora da bude rezultat društvene borbe”, prokomentarisao je sociolog Srećko Mihailović na predstavljanju rezultata istraživanja o vezi između radnog položaja novinara i slobode medija u Srbiji.

U istraživanju „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“, koje je tim Centra za razvoj sindikalizma, predvođen Mihailovićem, sproveo tokom prošlog leta na uzorku od čak 1.110 zaposlenih i nezaposlenih novinara (procene broja novinara u Srbiji kreću se između šest i osam hiljada), utvrđeno je da čak tri četvrtine novinara misli da država kontroliše medije, a isti procenat njih smatra da je autocenzura među novinarima veoma raširena.

Pošto je istraživače pre svega zanimao uticaj prekarizacije (procesa „onesiguravanja“ zaposlenja i umanjenja radnih prava, koji je globalna pojava) na javno informisanje, u istraživanju je, poređenja radi, učestvovala i kontrolna grupa od 619 fizičkih radnika. Pokazalo se da su ove dve grupe po mnogo čemu slične, a po Mihailovićevim rečima, karakteristično je da veliki broj njih nije umeo da odgovori na naizgled jednostavno pitanje – da li su zaposleni ili ne.

„Nama je to pitanje bilo logično i očekivali smo odgovore ‘jesam’ i ‘nisam’, ali su nam ispitanici često postavljali potpitanja, tražeći da pojasnimo. Imali smo ljude koji ne mogu da odgovore, odgovarali su da ne znaju, da su čas zaposleni a čas nezaposleni. Pre svega se to dešavalo kod fizičkih radnika, ali je to sve češće i kod novinara“, kaže Mihailović.

Kada se cenzura i prekarizacija spoje, ne čudi nalaz da više od tri četvrtine novinara (76%) smatra da danas ima više autocenzure nego cenzure, jer se novinari plaše da ne ostanu bez posla, kao i da bi dve petine novinara napustilo novinarstvo, kada bi moglo da bira, a jedna petina bi izabrala siguran posao u medijima i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna.

Više od polovine nezaposlenih novinara izrazilo je spremnost da prihvati posao za bilo koju platu, na bilo koje radno vreme i sa bilo kakvim tipom radnog ugovora.

Ipak, razlog za Mihailovićevu konstataciju o visokom stepenu integriteta bila je činjenica da je čak 40 odsto novinara izjavilo da bi se opredelilo za medij u kojem mogu slobodno da pišu, bez obzira na status i visinu plate.

Opšti zaključak istraživača jeste da je po mišljenju novinara stanje u medijima loše (62 odsto njih kaže da sloboda medija u Srbiji ne postoji) i da je za to prvenstveno odgovorno medijsko okruženje – vlast, država, vlasnici medija, a potom i sami novinari.

Rezultati istraživanja su u sredu predstavljeni kao knjiga u izdanju Centra za razvoj sindikalizma, Fondacije za otvoreno društvo Srbija i Dan grafa.

„PRIVATIZACIJA UKIDA SINDIKAT”

Na predstavljanju knjige „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ iz publike se oglasila Dragana Čabarkapa, predsednica Sindikata novinara Srbije, koja je prisutne obavestila da je upravo dobila poruku sindikalne podružnice u nedavno privatizovanoj RTV Aranđelovac, u kojoj kolege pitaju kako da ugase sindikat.

„Kažu: Mi smo sad privatna firma, a u privatnim firmama nema sindikata. Oni to podrazumevaju. Zato sam htela da pitam ima li ovde kolega iz privatnih medija i da li i u jednom od njih postoji sindikat. Ne postoji. Građanska javnost nije zainteresovana za sindikalna prava, ne postoji registrovana organizacija poslodavaca u medijima, jer oni ne žele da razgovaraju, a nijedna vlast od 2002. godine nije stvarala ambijent za socijalni dijalog. To nije samo naš problem, već je problem celog društva, jer ako novinari ne mogu da zaštite svoja prava, ne mogu ni prava javnosti”, rekla je Čabarkapa.

Srećko Mihailović je to prokomentarisao konstatacijom da kapitalisti u Srbiji zabranjuju sindikate javno ili tajno.

„To čine i strane kompanije koje su došle u Srbiju iako u matičnim zemljama imaju jake sindikate sa kojima su u dobrim odnosima. Ali kad dođu u Srbiju, onda se ovako ponašaju jer im se tako može. Ne znam zašto naši sindikati ne omoguće tajno članstvo. To je koncept koji je već primenjen u nekim zemljama u regionu.“

Foto: Medija centar Beograd