Božanska harmonija vlasti i urednika prerušenih u novinare: Ko njih uopšte, koliko i za šta plaća?

Direktorima i glavnim urednicima pojedinih medija koji prebrojavaju „strane plaćenike” sve je dopušteno pod samo jednim uslovom: da su njihovim uslugama zadovoljni poslodavci. Dok istražuju druge, kriju od javnosti ko njih plaća, koliko i za kakve poslove

Da li su radnici koji posluju u preduzećima u koja je uložen strani novac „plaćenici”? Naravno da nisu. Ako, shodno tome, izvor finansiranja ne može da bude osnov za apsurdne optužbe – zbog čega su tada sumnjičenju izložene jedino nevladine organizacije?

Besmislenost njihovog žigosanja još više pada u oči kada se zna da su one, za razliku od privrednih preduzeća, po definiciji neprofitabilne. To praktično znači da svaki dinar koji dobijaju moraju da utroše u strogo utvrđene namenske svrhe na osnovu prethodno utanačenog plana i programa.

Kako je moguće da su poslovodstva i uredništva uticajnih novinskih kuća ravnodušna prema svom imovinsko-pravnom statusu? Da im je zaista stalo do toga, manje bi bili posvećeni istrazi o tome ko finansira „strane plaćenike”, a više potrazi za sopstvenim gazdama

Bez obzira na to čime se bave – unapređenjem životne sredine ili pojavama korupcije – u njihovom radu nema nikakvih tajni. Tačno se zna i ko plaća i koliko plaća i za šta plaća.

Da li postoji ista jasnoća kod raspršivača sumnji i magle?

Da li se zna ko njih i koliko plaća? I, što je najvažnije, za šta?

Savršeno je jasno da se ni na jedno od ovih pitanja ne može odgovoriti bez „transparentnosti”. U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza ona je sinonim za „prozračnost, providnost, bistrinu, jasnoću i laku shvatljivost”.

Pa da vidimo kako su ta svojstva raspoređena.

Da li ih ima više kod domaćih ili kod stranih „plaćenika”?

Da li se, na primer, zna ko su vlasnici Politike i Večernjih novosti?

Kako je moguće da se – kad god se potegne to pitanje – sa svih nivoa vlasti čuje da ne mogu da razmrse „nerazmrsivo klupko”?

U šta hoće da nas uvere? Da država sa svim svojim institucijama – policijom, tužilaštvom, poreskom upravom, katastrom, inspekcijskim službama i čime još sve ne – nije u stanju da uđe u trag vlasništvu nad dve velike novinske kuće?

Ali zato i u bespuću bez teškoća pronalazi i uteruje dug i od najjadnijeg neplatiše komunalnih usluga?

Za državu je bolja varijanta da joj ne poverujemo jer bismo  ako je zaista tako – morali da se upitamo kakva je to država. Ne zna se, doduše, šta je gore. Da prihvatimo uveravanja kako sa svim tim silnim službama nije u stanju da rasplete zamršene odnose ili pak da i ne želi da to učini. Ili da joj više odgovara da vlasnički identitet novina ostane u magli kako bi se zameli tragovi korisnika njihovih usluga.

Kancelar Kol je morao da ode sa vlasti zbog „neprozirnosti” finansiranja njegove partije. To što nije bilo dozvoljeno jednom od najmoćnijih nemačkih kancelara, dozvoljeno je, dakle, urednicima beogradskih listova

Čak da i za tren zanemarimo odsustvo istinske volje države da raščisti to što je u domenu njenih ovlašćenja – kako je moguće da poslovodstva i uredništva uticajnih novinskih kuća ispoljavaju istu dozu ravnodušnosti prema svom imovinsko-pravnom statusu?

Da im je zaista stalo do toga, manje bi bili posvećeni istrazi o tome ko finansira „strane plaćenike”, a više potrazi za sopstvenim gazdama. Nije li, uostalom, kada se već predstavljaju kao pobornici „istraživačkog novinarstva”, prirodnije da istražuju to što se njih najviše tiče i što je, najzad, pravo javnosti da zna? Ne samo o tome ko su njihovi stvarni i tobožnji vlasnici već i kolike su plate glavnih urednika i direktora.

Ovo poslednje, kako je objašnjeno, nije moguće zbog „internih propisa”.

Da podsetimo, tim povodom, kako je kancelar Kol morao da ode sa vlasti zbog „neprozirnosti” finansiranja njegove partije. To što nije bilo dozvoljeno jednom od najmoćnijih nemačkih kancelara, dozvoljeno je, dakle, urednicima beogradskih listova.

Dolazimo tako do neizbežnog zaključka da je – za razliku od stranih „plaćenika“ – domaćim „plaćenicima” sve dopušteno pod samo jednim uslovom: da su njihovim uslugama zadovoljni poslodavci.

Kako ćemo, ipak, razlikovati jedne od drugih?

Vrlo jednostavno: za „strane plaćenike” se zna i ko ih i koliko plaća (za neupućene kao za amaline kod Vukovog spomenika). Za „domaće plaćenike” se zbog „internih propisa” ne zna kolike su plate direktora i glavnih urednika (prema obaveštenim izvorima, i do deset hiljada evra mesečno).

Ali ne samo po tome, već i po naručenim poslovima koje obavljaju prerušeni u novinare. Lako ćemo ih, ipak, prepoznati jer su – kao pri izvođenju nekog muzičkog dela – u potpunosti sinhronizovani sa vlastima.

Nije, prema tome, važno ni ko ih plaća ni koliko, sve dok traje božanska harmonija.

 Foto: Flickr